23.06.2020.

монах Мојсије Светогорац: ОСВЕЋЕЊЕ И СВЕТОСТ

Сврха и циљ човековог живота је светост. Сам Господ каже: Посвећујте се, и будите свети, јер ја сам Госпoд Бог ваш. (3. Мој. 20, 7). У Гетсиманији Господ молећи се моли: Посвети их истином твојом (Јн. 17, 17). Житија светих помажу да се тај циљ достигне. Они су, као људи телесни и страдални као и ми, пример за углед, јер су победили тело и вештаство и задобили награду за ту победу.

Светитељи красе живот Цркве и укрепљују сваког верујућег на његовом путу. Они су, очистивши се од страсти и просветљени Светим Духом, уобличили догмате и уградили каноне у темеље Цркве. Они су предводили борбу за утврђивање хришћанске истине, одбранили истинитост учења и своју веру су много пута потписивали својом крвљу. Они су допринели обликовању црквених служби, како би се нејаки верујући кроз утврђене символе увео у суштину чинодејствовања и упутио ка небеском. Светитељи су заступници, посредници, оци, учитељи, обрасци живота у Богу, за верујуће свих векова. Најлепша житија светих су она која су написали светитељи. Обично светитељ уме најлепше да говори о другом светитељу. Као значајне писце житија светих можемо навести за пример Атанасија Великог, Василија Великог, Јеронима, Симеона Метафраста, Филотеја Кокиноса и Никодима Светогорца. Циљ житија је да буду на корист души онима који их читају и слушају. У време раног хришћанства житија су се читала на гробовима мученика, где се служила божанствена Литургија. Дан мученичке смрти, или упокојења светитеља сматра се даном његовог рођења. То је био дан његовог успења на небеса, дан радости и благодарења. Од сабраних житија састављени су месецослови, лимонари, синаксари, лавсаици и старечници који су послужили као штива за образовање хиљада монаха и мирјана током свих векова. Житија су изузетно поучна, лако се читају и корисна су за душу.

Светитељ је човек који је достигао до светости, непорочан, неоскврнут, чист, далеко од греха, у потпуности посвећен Богу, из љубави доследан држању његових заповести, бог по благодати и причасности, но само Бог је истински свети, савршено свети, светост по себи. Свети је отац, Свети је Син, Свети је Дух, Света су Тројица, свети су анђели, свети су пророци, апостоли, мученици, преподобни, равноапостолни, свештеномученици, преподобномученици, новомученици, исповедници и праведници.

Бог је свети сам по себи, а човек постаје свети и само помоћу Божијом постаје причасник Његове светости. Светост је дар Божији и Бог га дарива свима, без икаквог изузетка. Разлива се као преобилна светлост, коју једни примају са благодарењем и радошћу, а други је одагнавају из страха, бојажљивости и незнања. Њена пријемчивост је већа или мања, у зависности од усмерености воље сваког појединог човека, пошто је већ примио печат тога дара кроз Свету Тајну Крштења и Миропомазања. Напредовање ка светости постиже се кроз Свете Тајне Покајања и божанствене Евхаристије. Усавршавање у светости постиже се непрестаним осећањем присуства Божијег, које се састоји у непрестаном сећању на Бога са страхом Божијим и то је јединствени начин да душа поседује познање о непрестаном старању Његовом, о Његовом праведном суду и Његовој великој љубави.

Освештање претходи светости. Освештање је пут. Светост је циљ, крај пута. Освећење је „по обличју“, попутнина, почетак. Светост је достизање до „по подобију“, достизање човековог предодређења. Првоздани Адам био је обманут и непромишљено и против закона Божијег кренуо је да оствари свој циљ. Нови Адам, Христос, постао је човек како би вратио човека на прави пут, како би се човек узнео путем којим је cишао Христос, како би се обожио, како каже свети Григорије Богослов.

Путем према светости ходе они који се постојано подвизавају и боре против демонских дејстава и страсти. Тај подвиг доноси очишћење. Томе следи украшавање душе врлинама и њихово увећавање. За то је потребно ново подвизавање како би се врлине уврежиле у души, како би се очувале и како би се одржало смирење. Одсецање страсти очишћује човека, а сабирање врлина га чини Богу угодним. Али ни једно ни друго делање није циљ духовног живота. Подвизавање показује човекову намеру да постане причастан светости. Љубав Божија води човека онамо, а не сама по себи дела човекова. Тако тврде сви Оци Цркве.

Улазак у сферу светости, достизање бестрашћа, највише могуће узрастање, сједињење са Богом, човеково стање пре пада, заједница са анђелима, обожење, то су све изрази којима се користе Свети Оци када хоће да говоре о обоженом човеку, о светитељу.

Свети човек није изузетак, усамљеник, посебно предодређени, него онај који је својим подвигом самому себи помогао да достигне циљ, увек под заштитом благодати Божије. Човек достигао до светости је детиње простодушан, друштвен, пун радости, насмејан, чист, неусиљен и природан, његов однос је срдачан, усрдан и искрен како према људима, тако и према другим светима и према Богу. Присуство таквог човека је благослов, он око себе шири мир, он је извор радости и повод за славослов Богу.

Човек достигао до светости има најхармоничније односе са људима и његова преобилна љубав зари и обасјава и бесловесне животиње о којима се стара, које негује и гаји, а оне му служе, чувају га и пазе. Свети човек, живећи у стању као пре човековог пада, у рајској благодати и у непомућеној вези са Богом, достиже до бестрашћа, до умртвљења телесних пожуда, у трпељивости и без страха од протока времена, не занимајући се шта ће јести, чиме ће се оденути, како ће прећи речне брзаке, велике раздаљине, мора, како ће проћи кроз ноћну таму. Велики је број приповести у Житијима о светитељима који су у својим келијама и пећинама пружили гостопримство дивљим зверима (Герасим Јордански, Серафим Саровски), који су ходали по води као по копну (Марија Египћанка, Гаврило Ивиронски, Лаврентије Саламински), успоравали залазак сунца (авва Висарион) и постајали крилати (Максим Кавсокаливит).

Нарочито је чудесно у житијима светих то што се у њима примећује дубоки унутрашњи склад и целовитост. Савршена љубав и божанско просветљење самим Светим Духом чини да учење светитеља буде без противречности. То је оно што веома значајно указује на божанско порекло њиховог учења.

Људи достигли до светости су богато обдарени благодатним даровима. Благодатни дарови Светога Духа су разноврсни. Свети људи су исцелитељи душа и тела, поседују дарове пророштва, прозорљивости, расуђивања. Благодатни дарови су од човека до човека различити. Немају сви свети људи све благодатне дарове. Они се светима даривају као награда за њихов подвиг из љубави и да би били од помоћи палој и огреховљеној природи њихових ближњих.

Богонадахнутом животу светитеља основне особине дају плодови Светога Духа, које описује апостол Павле у посланици Галатима: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23). Људи доспели до светости воле повученост, ћутање, безмолвије. Врлини се допада да буде у тајности. Врлина која се сама разглашава више није врлина. Светитељи су бивали присиљени да прекину ћутање и никада нису показивали своје благодатне дарове, као што су то данас веома лако спремни да чине јеретици. Највећа је трагедија, већа од било ког греха, када се неко хвали својом лажном светошћу. Светост чини безбедном смиреноумље и предавање Једином Светом и Премилостивом Богу.

У православном учењу освештање душе увећава се заједно са освештањем тела. У оном животу имаћемо своја тела, али без знакова пропадања, онако како се изображавају светитељи на византијским иконама, на којима је заправо изображена обожена човекова природа, препознаваћемо се, бићемо у средњем животном добу, неће постојати биолошке потребе и бићемо на истом растојању и међусобно и од Бога. Освештање тела живо се види на телима светитеља. Божански сјај блиста на лицима (пророк Мојсије, Сисоје, Памво, Василије Велики, Алексије Божији човек, Серафим Саровски), па се чак и путем додира, целивања и побожног поклоњења преноси са одеће светитеља, или њихових предмета, благодат, благослов, освештање и исцелење (часни појас Пресвете Богородице, кукуљ светог Михаила Малеина, крст преподобног Атанасија Атонског), затим непропадљивост часних моштију (Спиридонових, Герасимових, Дионисијевих, Патапијевих), велики број чуда за време служби њима посвећених, или за време литија и посебних мољења верујућих који се тада саберу.

Светитељи су истинске слуге Божије. Много су волели Христа и своју љубав показали делом и речју. Христос их због њихове љубави још више воли. Светитељи су подобни Христу, нарочито што се тиче љубави. И док су били у овом животу волели су нас, а сада, када су поред Онога за Ким је њихово срце највише жудело, поред Христа, воле нас још више и зато нам притичу у помоћ. По речима Василија Великог, они су владари земље, слављени, величанствени, снажни, истински, чисти, лепи, моћни, њима припада Бог јер су Га пригрлили са толиком љубављу.

Међу небројеним мноштвом светитеља нарочито се истичу поједини светитељи због нарочитих особености у свом животу, па су постали нарочито миљени у народу, због старосног доба, порекла, карактера, или занимања. Неки од њих су млади (Мамант, Нестор, Елпида), деца (Кирик, Агапија, Хионија), родитељи (Василије и Емилија, Евстатије и Теопистија, Ксенофонт и Марија), старци (Харалампије, Киријак), војници (Димитрије, Ђорђе, Теодор), лекари (Бесребреници, Пантелејмон), клирици (Стефан – ђакон, Теодор Студит – презвитер и игуман, Поликарп — епископ и мученик), пастири (Спиридон, Мирон, Никифор), или су омиљени помесни светитељи. Имамо светитеље из свих крајева света, свих занимања, сваковрсних карактера.

Борбеност и енергичност показује апостол Павле док проповеда Јеванђеље. Исто тако и свети Јован Златоуст, који није могао да поднесе неправду према једној удовици и није оклевао да прекори царску породицу. Многоучени поседник многобројних благодатних дарова Василије Велики, подвижник, беседник, књижевник, човекољубац, епископ, исповедник, богослов и васељенски учитељ, болестан и смиреноуман, непоколебив пред претњама тирана, налази се на видном месту у блиставом сазвежђу светитеља. Григорије Богослов је по наговору Василија Великог дошао у Константинопољ, али се касније повукао на обалу Црног мора, у тиховању и тамо писао теолошку поезију у хомерском метру, коју су могли ретки да разумеју. Данашњи коментатори га називају меланхоличним. Сви они, били борбени и друштвени, или „меланхолични“ и безмолвници доспевају до Бога. Православље није типологија, није монолитно, старомодно и круто. Свети Дух оживљава, обнавља и указује на светитеље и у нашем веку (Нектарије Пентапољски, Арсеније Кападокијски, Сава са Калимноса, Методије са Кимола, Силуан са Атоса), или савремени, врлинама украшени светогорски оци (Јероним Симонопетрит, Исак Дионисијатски, Сава Микрагианит (из Мале свете Ане), Калиник Безмолвник (Исихаста) и други).

Своју љубав према нама светитељи показују својим непрекидним усрдним молитвама Богу и чудотворним посредовањима у нашем животу. Ми своју љубав према њима показујемо читајући њихова житија и приповедајући их својим сродницима и пријатељима, или приповедајући житије светитеља кога славимо. Свети Оци су оставили за собом блиставе беседе и похвале у част светитеља, службе које се поју и житија. Верујући исказују поштовање светитељима, који су им нарочито блиски, њиховим поменом на божанственој Литургији и приносећи им чисте дарове, хлеб, свеће, тамјан, уље, иконе, кандила, жито итд. Светитељима се указује поштовање и тако што се њиховом имену посвећују храмови, израђују иконе, подижу капеле за поклоњење, чувају мошти у ћивотима итд.

Поштовање светитеља је древни обичај наше Цркве. Одрицање тог поштовања своди се на одрицање Христа, будући да имамо јеванђелско и апостолско предање о томе. Многи савремени јеретици у потпуности одричу поштовање светитеља и са много страсти, што показује размере њихове прелести, уништавају иконе, као нови иконоборци. Седми Васељенски Сабор осуђује све који одричу поштовање светитеља и не призивају њихово заступање.

Православна Црква, за разлику од паписта, не канонизује светитеље, него их само признаје и то чини зато, иако је то новија пракса, да стадо случајно не би прелестило и славило као светитеља некога ко није истински светитељ.

Ми, верујући, треба увек да имамо непоколебиву веру и убеђење да је у нашој Цркви најчистија и права истина, и да Цркву увек усмерава Свети Дух. Наша саборна Црква не греши. Зато један Сабор не поништава претходни, него га потврђује. Црква никада није направила грешку приликом признавања светитеља. За мученике је дан њихове мученичке смрти био дан првог помена и никада није био покренут приговор због таквог признавања. Што се тиче нових светитеља Црква трпељиво ишчекује небеска знамења као показатеље благодати Божије која штити обоженог човека. Светитеље одређује Бог, а не залагање људи. Због тога и треба да прође довољно времена од њиховог упокојења, да нема више сродника, да се открију и потврде сведочења и околности под којима су људи познали, чули, или осетили присуство светитеља, било да су имали виђења, видели јаку светлост, доживели чуда, приметили точење мира итд. Многи од наших светитеља су били од побожног народа поштовани пре њиховог званичног признавања од стране Цркве, која је као добра мајка дошла да награди, утврди и потврди веру својих чеда.

Светитеље одликује исправан живот, непоколебива вера, истинито учење и писање. Нико не може да подозрева одлуке Цркве и да не поштује све светитеље.

Не спасавају се сви које сматрамо добрима и сви спасени нису светитељи. Тежња за непрестаним групним канонизацијама и после много векова, или само неколико година, захтева много опреза, разумности и расуђивања. Ако је неко светитељ и треба да се пројави и прослави, Пресвети Бог ће га показати. Камо среће да нам се умноже светитељи у овим нашим злим временима. Они доносе велику утеху и укрепљење душама верујућих. И вероватно има још светитеља у пустињи и у градовима. Светост је велика реткост у свету и када у потпуности нестане, нестаће и света. Молитва свeтaца одржава свет.

Молитве Пресвете Богородице, матере Божије, многослављене Владичице наше Приснодјеве Марије, заступања бестелесних анђела и божанских служитеља, усрдне молитве Часног Крститеља Јована Претече, пророка и апостола, мученика и преподобника, велико су укрепљење и утеха за верујуће који их призивају. Они су сви богонадахнути, облагодаћени, настројени да поуче и чине добро, неуморни у човекољубљу и милосрђу. Они су победници и помажу нам да и ми победимо и да доспемо до свог блаженог циља.

Цео свет не вреди колико светост. Свету је тешко да појми светост, упркос томе што је у невољама, а она је једино решење за његове проблеме. Несамерљива је и непроцењива вредност светости. Светост је вера и трпљење светих, а не стање у које се доспева само кроз созерцање. Вера је та због које свети одбацују сваку овоземаљску славу и одричу се сваког повлађивања телу. Захваљујући трпљењу свети су увек настројени за подвизавање, спремни да поднесу тешкоће, пуни уздања, ишчекујући само небеске сласти.

Христос открива божански живот посредством освећења. Живот је дар Божији и његова истинска сврха постиже се само у блиској вези са њим. Послат на свет, Христос открива силу Божију која избавља и освештава. Христос позива верујуће на коренито покајање и духовно обнављање, на непрестано сведочење љубави и на самоприношење, што су чинили сви светитељи.

Вера у Христа освештава човека дејствима благодати Божије. Са увећавањем вере верујућег, увећава се и његово освештање. Што се човек више освештава то његов ум више приања уз вечни живот и њега се без престанка сећа. Сједињење са Христом посвећује наш живот и даје нам пуноту чувства да смо љубљени синови у вечној свези. Отац Јустин Поповић то јасно и лепо каже: Житија светих нису ништа друго до живот Христа Спаса, он се понавља у сваком светитељу, мало или много, на овај или онај начин. Или, тачније речено, Христов живот се продужује кроз светитеље: живот ваплоћеног Бога Логоса, Богочовека Исуса, Који је збогтога и постао човек, да би нам као човек подарио и пренео на нас свој божански живот, да би својим животом, као Бог, нашем човечанском животу на земљи подарио освећење, обесмрћење и овековечење.

Исправан живот хришћана је онај који је Јеванђељем одређен, то јест онакав какав су водили светитељи. Да постанемо свети, сврха је нашег призива, наш природни циљ. То је заповест Божија, то је остварљиво и то су показали многобројни светитељи. Христос ће нам дати сву неопходну попутнину за остварење наше добре борбе. Од Христа су и светитељи добили моћ да чудотворе и да чине, како је рекао, по својој вери и „именом мојим“ (Мк. 16, 17) „и већа дела од ових“ (Јн. 5, 20).

Тако ће нам управо та веза са Христом и светитељима дати оно што нам је нужно, неопходно и потребно за живот и душу. Упркос томе што имамо, ако не све, онда бар довољно, осећамо се сиромашни, у оскудици, у беди и усамљени. Упркос томе што су наука и техника толико далеко отишле, осећамо се несигурни, незаштићени, слаби. Посрћемо под теретом болести, старости, небројених проблема и то нас плаши. Идући путем светости, свесно и постојано, уклонићемо све те препреке, то ће нам улепшати дане, видећемо свет другим очима, онако како су га видели светитељи, па нас неће плашити никаква промена.

Љубав отклања страх. Из љубави следимо Христа, као што су то чинили светитељи, зато што је Он први заволео нас и јер што год чинили, не можемо да достигнемо Његову љубав. По речима светог Николе Кавасиле: Светитељ воли не оно што је њему лично угoдно, него оно што је угoднo Христу. Не мари за себе и само Христу у сусрет жури. Заборавља на своје сиромаштво и узда се у њeгово богатство. Јер силом љубави они који воле деле добра. А Бог је све што светитељи желе и за чим жуде. А по речима савременог теолога и најбољег Кавасилиног тумача, Светитељи се радују ономе чему се радује и Христос, жалосте се због онога због чегa се жалости и Христос, током историје изражавају и чине дејственом вољу Христову. Говоре као многобројна уста Христова и пројављују истину. Делују као многобројне руке Христове и чудотворе (П. Нелас). Једини источник светости је заиста само Бог.

Живот светитеља је проживљавање и одраз Јеванђеља. То можемо да опишемо само ако проживљавамо оно што су проживели свети. У супротном ћутимо и размишљајмо о непознаницама сопственог „ја“, призивајући заступање светитеља и изучавајући Свето Писмо. Постанимо једна породица, топло се обраћајмо светитељима док се трудимо да подражавамо Христа. Христос нам је подарио Своју Пресвету Мајку, Своје ученике и пријатеље и све светитеље за све часове у којима смо у невољи, када смо усамљени, жалосни, а највише када смо очајни. Опит светитеља је наш опит уколико се подвизавамо. Немојмо се лако разочаравати. Светитељи се радују свом сусрету лицем улице са Христом, а њихова радост је дар целој Цркви.

Ако упознаш неког савременог духоносног подвижника, он ти поверава божанске тајне, божанска откривења која је сам доживео. Он то не чини из таштине, или да те увреди, него зато да ти помогне, да ти каже оно што је видео и чуо он сам, оно што је опипао и доживео у свом безмолвију и ћутању. Једном неки монах упита једног подвижника: Како се осећа онај ко поседује благодатни дар прозорљивости? А подвижник му просто и неусиљено одговори да се осећа онако како се осећа он сам, јер поседује тај благодатни дар, да то зна и са тим живи. Његов циљ је да нам пренесе своју радост, благодатни дар је богатство за пуноту Цркве, благодатни дар није лична својина, него користи људима на спасење.

И ми дакле једемо хлеб од светитељског труда, живимо и постојимо због њихове неисцрпне љубави и састрадавања. Прате нас од нашег доласка на овај свет и усмеравају нас према нашој јединој небеској отаџбини. Али потрудимо се и ми да молитвеним сузама, подвижничким знојем, и ревновањем у смиреноумљу додамо квасца у свој хлеб. И ако нам је, како каже Јован Лествичник, тешко да доспемо до бестрашћа, довољно је да се бар спасемо па ће све бити лако.

Светитељи нас воде за руку и уче нас да ходамо, да се молимо, да превазиђемо тешкоће. Желе да будемо христоцентрични, да духовно напредујемо, да будемо човекољубиви и милостиви, какви су били и они у овоме животу. Уче нас да се радујемо ономе што јесмо, а не да под разним изговорима желимо да побегнемо од стварности и садашњице. Уче нас трпљењу када нам је тешко, када нас нападају искушења, када имамо проблеме, а све то обично сачињава пут који нас освештава и који нам сам Бог отвара јер нас љуби. Светитељи нам својим примером показују како треба волети одређену личност, супругу, пријатеља, суседа, колегу на послу и то не некаквом безобличном љубављу заснованом на некој идеологији, на систему, по диктату организације. Светитељи хоће да будемо несебични, усрдни и пријатни, да будемо без предрасуда и отворена ума, да будемо задовољни кроз самоумањење, да што дубље познамо себе, да заменимо своју свакодневну рутину лествицом која нас води до Царства Небеског. Светитељи нам дакле дају лекције из православног вида и начина живота и православног опхођења.

Ајнштајн је дао прилично успешан опис нашег века. Рекао је: Двадесети век је епоха савршених средстава, али неодређених циљева. А сврха и циљ човековог саздавања ће, поред свега осталог што је о томе речено, остати исти: освештање и светост, заједница са Богом и обожење. По речима светог Григорија Нисијског, циљ врлинског живота је уподобљење Богу. А како каже свети Максим Исповедник, једина сврха и циљ творевине је да пocтанемо заједничари божанске природе и причасници Његове вечности.

Ако хоћемо да заблагодаримо и узвратимо светитељима за све што за нас чине и њиховом Првоначалнику Христу, подражавајмо их. Подражавајмо их у две основне карактеристике њиховог живота: у покајању и молитви. Покајмо се због тога што смо се удаљили од Бога и ближњих, покајмо се због хладне изолованости и отуђености и смиравајмо се волећи искрено. Молитва је светима храна и једина брига им је радост и слобода. Док се молимо, слободно, пријатно и лако смо вођени у сабрање светих, у њихов збор и њихово блажено спокојство.

Пре но што завршимо, требало би да се осврнемо и на то да нас светост и самим помињањем те речи плаши, осећамо бојазан, мислимо да је она нешто веома далеко од нас, нешто неухватљиво, нешто што постоји, али није за нас. Можда страх и јесте оправдан, али томе је криво погрешно васпитање. Проповедање Цркве је запало у морализам, заборављено је православно учење, речи и житија светитеља су замењене изрекама учених људи и уметника, или су сачињене збирке беседа светитеља само за ванредне прилике.

Хтео бих такође са много љубави, као ваш млађи брат, да кажем још неколико речи, које немају за циљ ништа друго осим да нас све подсете на перспективу нашег постојања, на сврху и циљ са којима смо саздани и на курс наше пловидбе. Освештање и светост могући су само унутар Цркве Христове. Освештање се увек налази у непрестаном самоиспражњењу љубави, која препорађа и преображава човека, узвисује га и сједињује са свом његовом браћом. Кроз живот се учи и кроз стварање се стиче. Покушајмо, потрудимо се, пожелимо то. Пружимо радост небесима и земљи, дајмо смисао животу. Помоћи ће нам анђели, светитељи и сам Христос, Који је увек брз да стигне до свих нас, Своје неваљале, неукротиве и живахне деце, која из јурњаве и разних неподопштина не престају да Га дозивају, јер не могу да живе без њега, зато што нас је тако саздао, зато што смо осуђени да Га слободно волимо, баш као и сви светитељи, савршено слободни приврженици савршене љубави. Нека нас њихово заступање штити и прати у све дане нашега живота, а нарочито заступање Пресвете Богородице и преподобних богоносних атонских отаца.

Оставите Коментар