„Господе, човека немам“

Како је страшан свет у коме живимо! Где год да погледаш видиш бол, неправду, зло, напетост, грех, насиље, ратове, несреће. Али зашто? И зашто све ово постоји заједно с природном лепотом, с неупоредивом Добротом, са човековим достојанством? Зашто се добро смењује са злом? Зашто се несрећа меша са срећом? Зашто би провокативно питање одсуства Божјег, или чак Његовог непостојања, стално било супротстављено тајанственом наслућивању његовог присуства?

Овај свет не упућује на видљивог Бога Који се може чувствено досегнути или логички назрети. Пре ће бити да таквог Бога искључује. Логичко сагледавање доводи до болних недоумица. То је динамика живота, но динамика без трајања. Безгранична лепота, чији епилог јесте несумњиви догађај смрти. Један чврсти загрљај потребе за трајањем са безграничним разочарањем у овај тренутак. То је невоља нихилистичког умовања!

Међутим, свет без Бога не може опстати. Свака мисао о његовом одсуству изазива дубоко разочарање, осећај празнине, недостатак циља, нејасност одредишта, непостојање смисла и разлога постојања. Таква мисао чини уступак стању неодговорности у садашњости, али гуши перспективу бескрајне будућности и ишчекивања вишњег живота. Насупрот томе, уверење у Божје присуство рађа наду, просвећује, пружа смернице. Јеванђеље Бога представља као живог, дeлaтнoг, Онога Који интервенише у историји. Јевађеље читамо не би ли смо се утешили и просветлили. Небројено догађаја пројављује Божје присуство. Чуда осведочују његову силу и љубав. Искреност којом је писано уверава у аутентичност онога о чему говори. Читаш и узвикујеш: „С нама је Бог. Знајте народи и покорите се, јер је с нама Бог“. Бог је с нама! Ово уверење представља нашу снагу. Јеванђеље не отварамо како бисмо поверовали. Отварамо га јер верујемо, а и с надом у просвећење.

Али, ево где понекад читање Јеванђеља узнемирује. Уместо да утврђује – сaблaжњава, уместо да изграђује – руши, уместо да појашњава — смућује. Представља истине које, када их чујеш, дивиш се, но када их размотриш, оне те принуђују да се укотвиш у неподношљивом безизлазу.

На први поглед чудо исцелења узетог човека у бањи Витезди, описаног у петој глави Јеванђеља по Јовану, очарава због Христове Божанске силе. Заиста, само Својом речју Он савршава ово очекивано, али ретко чудо и растерећује изненађењем једног неочекиваног исцелења у сасвим невиђеним Оквирима. Међутим, једно пажљивије ишчитавање околности овог описа сцену поставља наглавачке. Рађа питања која муче механизме вере. Неумољиво изазива рационалног човека; узнемирује га.

Један човек, тридесет и осам година прикован за постељу, бива изабран од стране Господа и исцељен на упечатљив начин. Карактеристичном сaжeтошћу Јеванђелист Јован представља чудодејствено исцелење. И док резултат кроти веру, детаљи јој уздрмавају темеље.

Једна бања с водом и око ње, према Јеванђелском опису, „Мноштво болесних, слепих, хромих, сувих, који чекаxу да се вода заталаса“. Око бање је трагично мноштво несрећних, напаћених људи. Свако од њих с болом и сви заједно са чудноватом, антагонистичком надом. Очекују изненадни долазак Анђела, еда би узбуркао воду. Чим би га чули, сви они, с крајњим атомима своје снаге, с огромним притиском своје унутарње чежње, покушавали би да прибегну бањи, јер „први који би ушао у њу, када се вода узбурка, бивао би здрав, ма од које болести да је бoлoвao“, само први!

Међу свима њима је и један узети, целих тридесет осам година. „Када виде Исус овога где лежи, рече му: Хоћеш ли здрав бити?“ Какво једноставно питање! А онај не одговара директно: свакако да желим, него каже: „Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода: а док ја дођем, други сиђе пре мене“. Ништа друго Господ му не говори, до само: „Устани, узми одар свој, и ходи“. И на овај начин, на један сасвим другачији начин у односу на цео призор, Господ му даје здравље, подиже га са постеље ужаса и искушења. И не само то, даје му и снаге да подигне свој лежај, и да иде с Богом. Без икаквог покрета! Само једном речју! После тридесет и осам година! После једног целог живота!

Обично се задржавамо на другом делу, на упечатљивости чуда, и исповедамо силу Божју, Његову могућност да интервенише и његову силу с изненађењима вишњих енергија које заједно с телом мудро исцељују и душу. Ако пак своју мисао задржимо на уводном опису приче, наша унутарња осећања су сасвим другачија.

Слика је страшна, сцена језива, недоумице неумољиве. Неочекивано би Анђео „Повремено“ узбуркавао Воду и једино би „први“ оздрављао. Овде се завршава чудо, овде се исцрпљује и милост Божја. Одавде започиње драма мисли и логике. Бол огроман, неправда необјашњива, питања неодговорена. Милост Божја минимална; само за једног; за оног првог. Како се то може помирити с нашом логиком? Како објаснити љубав Божју, правду, Његово смирење? Како убедити у његово присуство? Пре ће бити да Он изазива Својим одсуством…

Како је могуће поверовати да Бог изабира да на овај начин покаже своје божанство и да исцели? Зашто је било потребно — замислимо само призор — да сиђе Анђео, узбурка воду у незнаном трену, па да без икакве припреме, изненада, ови несрећни људи, слепи, хроми, болесни и узети пузе и да се боре ко ће први ући и исцелити се? Само за једног је имало милости Божје? Не и за другог? И на основу ког критеријума се ово даје? На основу физичке спремности и умешности узетих, а не врлине ради? Због успеха у надметању, а не због смирености и духовне борбе? Зашто првом, а не бољем? Зар све ово не показује мало љубави и нимало правде?

Осим тога, какав то Анђео Божји би могао да узрокује овакво узбуркавање, да се суочи с оваквим призором и да се на крају врати, задовољан што је испунио вољу Божју? Уосталом, шта је важније: радост исцелења једног, или драма трагедије многих? И како се један исцељени, нека је и награђен за своју веру или своју врлину, може радовати сопственом исцелењу када његови другови, они који су до сада патили заједно са њим, не само да нису спасени, него се и суочавају с овим чудним благоизвољењем Божјим: да само једнога помилује, и то не најбољег или најболеснијег, него „најсрећнијег“? Зар ово не рањава? Зар је могуће да се све ово дешава Божјим присуством и сходно вољи његовој?

Постоји велика завист када се исцељује један од твојих суседа. Гушиш се у осећају да си ти изгубио прилику. Не знам да ли је ова завист грех који убија, но засигурно је страдање које наноси неподношљиву муку. Зашто то тако изазовно допушта Бог?

Узети човек исповеда: „Човека немам“. Тридесет и осам година он живи с једном надом: да први уђе у бању када се вода узбурка, не би ли се исцелио. Но како може заједно ићи љубав Божја стако дугом његовом узетошћу? Зашто би своју младост проживео тако узет и парализован, а у старости постао здрав? Зашто је требало да овај човек читавих тридесет и осам година чека своје исцелење. И то после сталних разочарања у бескрајно низање неуспеха. Зашто је требало да једина утеха овом несрећном човеку буде живот с људима који пате? Осећај да, уосталом, и није једини који пати или једини којем сваки пут измакне исцелење? Зашто Бог дозвољава толико бола и то тако неправедно и неједнако распоређеног? И када изгледа да на крају чини једно чудо — што неспорно и јесте – цела атмосфера у суштини пружа осећај одсуства, не толико одсуства човековог — Оно се и може разумети, колико одсуства Божјег – оно се ни на који начин не може оправдати. Уочава се Његова сила, но не назире се Његова љубав. Како овог Бога спојити с Богом других Јеванђелских прича?

Можда ипак постоји нешто што не само да измиче логици, него је у тренутку, када се она изолује, дезоријентише и заварава?

Ако отворимо Псалтир, ако излистамо и нека Отачка дела, видећемо колико пута је овај осећај одсусшва Божјег изражен, како Давидовим тако и устима других светих људи. Негде Давид изговара: „Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља“ (Пс. 10,1). Осећам се заборављеним, осећам се напуштеним. Говорим а Ти не долазиш, дозивам Те, и не чујеш ме, очекујем Те, а Ти остајеш далеко. Одсутан је Бог из мог живота у тренутку када Га тражим, у тренутку када ми је потребан. „Христос спава“, како каже Св. Григорије Богослов (Посланица 80, Евдоксију Ретору). Није ли Бог Одсутан из патњи Мученика? Није ли Бог одсутан из света немира, расправа, ратова, неправди, болести, грехова, страдања? Није ли Бог Одсутан чак и из Страдања Господњег, из Распећа и погребења његовог? Није ли Сам Христос рекао: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт. 27, 46). Па како онда може бити увек и свуда присутан, а одсутан је?

Дакле, Бог је заиста одсутан? Толико одсутан? Или се нешто друго дешава? Можда се иза логичке сaблазни крије једна танана духовна логика која љубав Божју спаја с нашим падом, Његову силу с нашом слабошћу, Његово Божанство с нашом логичком неспособношћу, Његову мудрост с нашом немогућношћу да схватимо његову тајну? Шта значи то што је проповед распетог Господа „Јудејима саблазан, а Грцима лудост. Онима пак који су позвани, и Јеврејима и Грцима, Христа, Божју силу и Божју премудрост“ (1.Кор. 1,23-4). Можда скромно прихватање , палог човека у себи не крије само Божанску мудрост, него и силу?

Сигурно је да Бог не може постојати заједно са смрћу чији смо сведоци свакодневно, с пропашћу људског достојанства које гледамо, с разривањем логике коју смо описали. Нити Његова љубав То може поднети, нити његова чистота то може оправдати. Бог је живот, и једино живот. А када смрт пројављује своју власт — Бог је Васкрсење. Све што смо навели тачно је само као питање које описује свет у којем владају смрт и пад. Велико питање је како Бог, Који је све створио „веома добро“, пристаје на владавину пада и „владара овога века“ у Његовом свету? У коначној анализи, како објаснити смрт Господњу и Његово телесно погребење?

Светлост на све ово баца Васкрсење Христово, и једино оно.

Ако обратимо пажњу на Јеванђелске приче које описују Божје присуство, приметићемо да Јевенђелисти уместо израза „Дође“ Господ — као да је био негде и отуда је дошао — предност дају изразу: „појављује“ или „објављује“ Христос Себе. То значи да питање није да ли је Христос, Бог, присутан, него је ствар у томе када нам се Он објављује и како и када Га ми видимо, те како Га свако од нас осећа. Да смо ми били у бањи и да смо видели како се неко други исцељује, да ли би смо рекли да то представља пројаву Божју? Или би смо Га пак исповедили само ако би нас саме исцелио? Ако видимо да се чудо остварује над неким од наших ближњих, то није пројава Божја? Оно је то само ако се догоди нама? Ако се догоди само у времену, на начин и под условима које ми желимо, онда је Његово присуство уверљиво? Зашто би задовољење наших жеља, а не реалан догађај, било одлучујуће у Божанској пројави? Шта је вредније: оно што је мање, то јест наше исцелење, или оно што је битније, односно пројава Божја и нашим ближњима? Можда на неки начин наш егоизам представља главни разлог деформисања суштине и дубље истине Догађаја?

Бог није Онај одсутни Који долази, него је Онај присутни Који се скрива. То је разлог због којег Јевађелисти, као и Свети Оци, воле да користе израз „јавља се“, излази из Свог скровишта и пројављује нам се. А пројављује се људима који могу да виде. Неопходна је сарадња Божјег тренутка за нашу душу и чистоте нашег гледања, како бисмо прихватили пројављеног Бога.

Јеванђелска прича не говори само о једном узетом човеку него, говорећи непосредно о тренутку једног узетог, посредно упућује на тренутак свих узетих људи овога света, свакако и на наш тренутак. На делу је својеврсна потера човека са Богом. Истински Бог није онај који се да трошити, онај који се унижава привременим објавама по вољи човековој, него је Онај који се скрива по забашуреним ћошковима и тајанственим заокретима тока овога живота. Бог уистину постоји! Нама преостају две ствари: да останемо стрпљиви у времену и да се трудимо око чистоте свога сагледавања. Онда ће и нама, као узетоме, доћи тренутак. Можда ће се то догодити после тридесет и осам година, можда сутра, можда ће бити пет минута пре но што запечатимо своје очи за овај свет, али увек постоји трен Божји за све нас. А тада, дугогодишња узетост, којој следи чудодејствено исцелење, представља већи благослов од здравља које је лишено искуства Божанског присуства.

Божје откривање – Црква је увек живела тиме, не говорећи на начин дипломатског маневрисања – Божје откривање у нашем животу је мистично и духовно. Свет у Коме живимо је пали свет, срођен са смрћу. И ако не умремо данас, умрећемо сутра. И ако нас Христос данас васкрсне, као Лазара, после неког времена отићи ћемо из овога света. И ако не одемо услед болести или саобраћајне несреће, отићи ћемо на други начин. Некако ћемо отићи. Божје присуство је ту да би свакоме од нас пружило осећај спасења – не здравља, силе или бескрајног живота у овоме свету, него да би понудило жећ за бесмртношћу, чежњу према вечности. Какав год био наш бол, каква год искушења имали, или нам била учињена неправда, чак и ако смо лишени непосредности Божанског присуства, онако како то претпоставља логика и захтевају природне нужности, оно је ту да нам пружи сладост, како бисмо могли доживети топлину, осећај и искуство Његовог духовног присуства у своме животу. Колико могу бити тешке муке и искушења када живимо Христом у себи, када Бога имамо крај себе, када осећамо да смо у Његовом загрљају?! У моменту када је Христос искусио апсолутну остављеност на Крсту, то је био тренутак превасходног Божанског присуства – немогуће је било да Бог одсуствује у часу када се савршавало дело Божанског Домостроја! Тако је и код нас. Присуство Божје је апсолутно и савршено у нашим страдањима и искушењима, онда када је осећај богоостављености снажнији. Немогуће је да Бог одсуствује из нашег спасења!

Коначно, свет није овај који се види, него други, који постоји и који ми треба да откријемо. И тада ћемо прославити Бога због богатих благослова којима нас дарује. Не толико због могућности да задобијемо здравље – њега ћемо ионако некад изгубити, нити опет да избегнемо какву претњу у свом животу — и њој ће доћи крај, колико због могућности да уживамо у свом спасењу, дакле, да и ми постанемо учесници и причасници Царства Божјег у вечности и да гледамо „лицем к лицу“ Бога, Спаситеља нашег.

Опис чуда узетога у бањи Витезди обилује и детаљима друге врсте.

Величанственост чуда налази се у томе што Своје дело Бог не чини уз помоћ неког Анђела, него чини Сам кроз Богочовека Исуса. Он исцељује узетога. Он му прилази и није му неопходна напета пажња да у његовом чуду уочи знаке силаска Анђела и узбуркавања воде како би успео да предухитри друге. У нашем случају пажња је Христова: „видевши га Исус“. Христос га је видео пре но што је овај и успео да Га препозна. Штавише, када је узети, након свог Исцелења, отишао у храм где су га отврдлога срца Јудеји испитивали, он је исповедио да „не зна ко је“ (ст. 13). Није. знао ко је овај који му је учинио добро. Тада, каже Јеванђелист, представи му се Господ, приступи му и објави му се. И овај човек наново одлази к Јудејима и исповеда да „Исус је Тај Који га учини здравим“ (ст. 15). Но Постоји још један занимљив моменат. Узетоме није био неопходан човек да га погура, није требало да допузи, него га Господ исцељује само једном речју. Поставља једно једноставно питање, које има очигледан одговор. Пита га хоће ли да буде здрав. А овај — о чуда! — не одговара Му: „желим“, него чинећи серију грешака, одговара: „Господе, човека немам“. Ишао је, дакле, да се исцели, разочаран Анђелима, очевидно немајући никакве наде у исцелење од Бога. Једина нада му беше да нађе неког човека, не би ли га погурао: „Када се узбурка вода да ме спусти у бању“ (ст. 7).

Његова прва грешка беше та што није одговорио онако како је осећао: „да, Господе, желим“, него је давао објашњења. Друга је била та што је ишао на место исцелења ишчекујући чудо, не очекујући Бога. Исцелење очигледно није желео од Бога. Можда није ни веровао у то. Трећа грешка је била та што је показао и егоизам: „а док ја стигнем…“ (ст. 7), док се ја приближим, нажалост, други ме претекне и он се исцели. Вероватно је то један оправдан егоизам, једно природно себељубље, у сваком случају то је егоизам, а никако узвишеност. Хоћу ја да будем добро, оно што ме занима јесам „ја“. А нажалост, други ме претекну и буду они, а не ја, добро. Тако се преводи ово што је рекао.

Очекивали бисмо да га Христос на неки начин укори за све ово, али Он то не чини. Не упућује чак никакву примедбу, нити покушава да га отрезни. Једноставно, подстиче га да устане, узме свој одар, и да иде. Оставља га и одлази. Господ исцељује не остављајући трага o Себи, не узнемирујући Својим помпезним именом. Зато остаје незнан за узетог којег је богато даривао. Није га узрујао ни Својом речју, нити Својим укором. Није га узнемирио подстреком на промену његовог живота. Али, и више од Тога, није га исцелио половично, па да друга половина протестује и да узрокује стање немира. Не исцељује му само тело, него после неког времена га налази у Храму и исцељује му и душу. „Не греши више“, одсад па надаље, „да ти не буде горе“ (ст. 14), подразумевајући под овим да је извор његове узетости и драме, његов грех. Господ се не жури да све учини у исто време и на истом месту, него му прво исцељује тело а потом душу; најпре, на месту његове драме, а затим на месту вере, у Храму.

Ова јеванђелска прича не представља само једно подсећање, него је подстрек на будност свих нас. Сви ми смо парализовани духовним слепилом, узетошћу, оглувелошћу, сухотом, слабошћу у ногама, немоћи у рукама, налазимо се око једне бање, бање суза и изгубљених нада овога живота. Црква покушава да наше срце преусмери са мрвица Божанске милости Старога Завета на океан љубави Богочовека.

Амин.