Завршило се оно због чега је Бог постао човек, због чега је Син Божији постао син човечји: завршила се Спаситељева крсна смрт.
Последњих дана свог земаљског живота Господ је био остављен усамљен пред лицем Својих непријатеља, пред лицем страдања и смрти. Он је до дна испио ту чашу која Му је била припремљена и преживео оно најстрашније што може запасти у удео човеку – усамљеност и остављеност.
Он је био сам у Гетсиманијим јер су Његови ученици заспали снажним сном. Био је сам на суду првосвештеника, сам док га је Ирод испитивао, сам на Пилатовом суду, јер су се Његови ученици разбежали од страха. Био је сам док се пео на Голготу: случајни пролазник а не љубљени ученик му је помогао да понесе крст. Био је сам на крсту, сам умирао, остављен од свих.
На крсту је исус звао своме Оцу_ „Боже Мој, Боже Мој! Зашто си ме оставио?“ (Мт. 27;46). У том крику садржан је бол читавог човечанст ва и сваког човека – бол свакога ко осећа да је и он сам и остављен од Бога.
Јер страшно је бити остављен од ближњих и пријатеља, али је још страшније кад ти се учини да те је Бог напустио, када је несавладива стена стала између тебе и Бога и Он као да те не чује, не види, не примећује.
Уколико страдаш од усамљености, опомени се како је усамљен био Спаситељ у последње дане Свога живота.
Ако су се тволи ближњи или твоји ученици окренули од тебе или ти упутили незаслужене клевете, ако те називају јеретиком и разрушитељем отачких предања, ако лажно сведоче против тебе и објављују кривим смрти, опомени се да је Сам Господ прошао кроз то.
Ако је онај који је живео са тобом под једним кровом, причешћујући се из једне чаше, јео твој хлеб, онај коме си се поверио свом силом љубави, с којим си делио своје мисли и осећања, од кога ништа ниси скривао и због кога ништа ниси жалио – ако те је овај човек предао, окренуо се од тебе. „поставио ти пету“ и попљувао те, опомени се да је и Господ преживео све то.
Ако је твој крст навалио на тебе с таквом жестином да немаш снаге да га понесеш, и ако твоји ближњи не желе да га поделе са тобом, буди благодаран и ономе, може бити случајном пролазнику који ти помаже да га носиш макар неки део пута.
Ако те је пуна богоостављеност покрила до главе и чини ти се да Бога нема, да се окренуо од тебе или да те не слуша, не очајавај, јер је и Христос прошао кроз то искуство – страшно и горко.
Ако те осуђују и хуле, ударају те по лицу и пљују на тебе, прикивајуна крст и уместо воде дају ти горку жуч, моли се за оне који те распињу, јер „не знају шта чине“
У страху и трепету, у ћутању и богобојажљивости поклонивши се светом Исусовом гробу, заблагодаримо Господу за то што је он постао усамљен, да ми не би били усамљени, био остављен да ми не би били остављени, прошао кроз невоље и оруге, клевету и унижење, страдања и смрт, да би ми у сваком нашем страдању осећали да нисмо сами, већ да је Сам Спаситељ „с нама до свршетка света“. Амин.
1996.