18.04.2020.

митрополит Иларион Алфејев – ЖИВОТ У ГРОБУ

Ми још стојимо пред гробом Господњим, али већ почињемо да празнујемо васкрсење Христово, још појемо надгробне песме, али већ се облачимо у светле одежде. Јер ми знамо да гроб којем се поклањамо даје живот свему свету и да ће Мртвац, Који лежи у том гробу васкрснути, као што је и обећао, васкрснути, ради спасења света и ради тога да би заједно са њим Њаскрснули и ми и они милиони људи који су умрли пре нас и сви они који ће умрети после нас.

Јуче се савршио чин Спаситељевог погребења, читали смо одломак из 37-е главе Књиге пророка Језекије о пољу пуном мртвих костију. Господ је питао пророка: „Хоће ли оживети ове кости?“ И пророк је одговорио: „Господе Боже! Ти знаш то“. Након тога је Дух Божији ушао у сухе кости и оне су почеле да се сједињују једна са другом и да образују тела. А затим је у њих ушла душа жива и читаво то велико поље мртваца васкрсло је у нови живот, у нова тела.

Ово пророчанство, као и читава данашња служба говори нам о свеопштем васкрсењу. Она нам говори да је смрт у овај свет била донешена људским грехом, и због људске кривице смрт царује над људским родом , Много се пута кроз историју човечанство уподобило пољу, пуном мртвих кости. Сетимо се ратова, бојева и борби о којима смо читали у историјским хроникама. У тим биткама је једна страна побеђивала, а друга трпела пораз, често су се у једном боју решавале земаљске судбине читавих народа. Али често заборављамо да је главни резултат свих ратова, бојева и борби било поље пуно тела, мртвих костију.

Колико су пута читави народи, стотине хиљада људи, умирало од епидемије, и резултат тога јре поново било поље пуно мртвих костију. А колико је људи постало жртва зељотреса, стихија? Сво Адамово потомство, искључујући Ноја и његову породицу, погинуло је у водама потопа. Мислећи о томе, човек може помислити. „А где је Бог? Куда он гледа? Где је Божија правда? Где је његова љубав према људима, ако нежално предаје смрти хиљаде и милионе људи?“

Али ми видимо само једну страну, само оно што се догодило овде – на земљи; не видимо оно чудио које се дешава са сваким човеком након смрти –чудо васкрсења. Ма колико људи да је умрло, ма каква да је била њихова смрт, сви ће они васкрснути благодарећи смрти и васкрсењу Господњем. Због тога је Господ и постао човек, због тога је и прошао кроз страдање и смрт, због тога данас лежи у гробу, да би васкрснуло читаво човечанство. И ако су сви мртваци које је Језекиљ видео говорили „погибе нада наша“, онда наша нада није погинула, јер је нада на васкрсење засијала из гроба пред којим ми данас стојимо.

Судбина човечанаства се не решаван на бојним пољима. Она се решава овде, у овом гробу, где лежи тело Божанског Мртваца. Управо је Он донео васкрсење свету, управо нам је Он дао наду на то да ћемо васкрснути и сви наши сродници и другови, ближи и даљи, које губимо, али које ћемо поново срести (задобити).

Апостол Петар у једној од Посланица говори да је након Своје смрти Господ сишао у ад да би тамо проповедао Еванђеље оним људима који су, не покајавши се, погибли у водама потопа: „Јер и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, убијен, истина, бивши телом, но оживевши Духом, Којим сишавши проповеда и духовима који су у тамници, који некад не хтеше да слушају кад их очекиваше Божие трпљење у време Нојево, у коме мало, то јест осам душа, остаде од воде“ (1.Пет. 3;18-20).

Читајући причу о потопу многима се намеће питање: како се могло догодити да је Бог створио људе, а затим се „раскајао“ због тога и погубио их? Буквално схватање библијске историје у њеној земаљској перспективи доводи управо до сличног питања на које нема одговора у старом завету. Али ако ми ову причу посматрамо у новозаветној перспективи, ако не гледамо само оно што се десило са људима на земаљском плану, већ и њихову следбујућу судбину у вечности ми схватамо да премда су ти људи, не покајавши се потонули у водама потопа, њихова нада на спасење није погинула. Господ је сишао у ад управо због тога да им проповеда. Ми не знамо да ли су се сви они одазвали на Његов Спаситељни зов, да ли су сви следили за Христом, али знамо да је сишавши у мрачне дубине ада свима проповедао, све призвао спасењу и пред свима открио врата раја.

Ми смо јуче слушали, слушамо данас и слушаћемо са посебном силом у пасхалној ноћној служби, да је Господ, сишавши у ад, разрушио га изнутра. Ад није издржао Божије присуство и „вечни окови су се срушили“, замке су се развалиле и адска врата су се отворила за све који су пожелели да следују за Христом. Ад је продужио да постоји због оних људи који добровољно и свесно одбацују Христа Спаситеља. И (све) дотле док се очува зла људска воља, очуваће се и ад, који за нас није припремио Бог, већ наше сопствене руке. А Господ зло дело људских руку разрушава – не насиљем, не влашћу, не „мишицом високом“, већ Својом смрћу и Својим васкрсењем.

У Еванђељу је речено да када је Господ умро, многи су мртваци изашли из гробова. А у богослужбеним текстовима слушамо да, да силазећи у ад, Господ је одатле извео Адама, Еву и све који су се тамо налазили од почетка векова, све који су на онај свет отишли пре Христовог васкрсења. Али после Његовог васкрсења пут ка васкрсењу је отворен за свако тело, и о томе говори Црква у једној од песама које слушамо на Велику Суботу: „Царује ад, али не вечније над људским родом“. Шта означавају ове речи? То да је Христовом смрћу и Христовим васкрсењем аду потписана смртна пресуда. Ад још постоји, али више „не вечнује“ над људима, и свако ко следи за Христом, ко одбацује зло и стаје на страну добра, благодарећи васкрсењу Христовом избављен је од адове власти.

Данас, на велику суботу, предокушајући Христово васкрсење, очекујући пасхалну ноћ, у трепетном ћутању прилазимо Исусовом гробу – гробу из гојег је засијало спасење свету. И то што ми данас испитујемо, изражено је у речима Херувимске песме: „Да ћути свако тело човечје, и да стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско у себи нека не помишља: Цар царујућих и Господ господствујућих долази да буде заклан и даје се за храну вернима. А претходе Му анђелска лица са сваким началом и власти, многооки херувими и шестокрили серафими, који покривају лица и вопију песму: алилуја, алилуја, алилуја“.

Зашто херувими и серафими покривају своја лица? Зашто они предстоје са страхом и трепетом? Због тога што се савршила велика тајна – тајна пред којом занемљују људска уста, пред којом је људски ум немоћан, тајна коју не може изразити ниједна људска реч. „Анђеоски сабор се удиви, глредајући Тебе, мртвима прибројаног, разоривши Спасе смрти снагу, и собом Адама подигавши и од ада све ослободивши“. Господ све ослобађа од ада, Господ сваком човеку, не само праведнику, већ и грешнику открива врата у вечни живот.

Пред том тајном анђели покривају своја лица. Пред њом ћемо и ми предстојати у ћутању и дивљењу, молећи Бога за то да (и) за нас и наше ближње отвори врата вечности, (за оне) већ умрле и за оне још живе. Јер свима нам предстоји не само да постанемо поље пуно мртвих костију, већ и да васкрснемо са Христом и за свакога од нас је припремљена „обитељ“ у Царству Божијем, где у непрестаном ликовању сви, од века свети, предстоје лицу Божијем.

1998

1 Коментар

Иван

пре 1 месец

Велика Субота – дан великог ишчекивања и велике наде. Јуче, на Велики Петак, били смо очевици Христовог страдања. Сразмерно благодати, хришћани су били у прилици да проникну у тајну спасења људског рода. Тајну, пред којом дрхте анђели, пред којом се ужарено сунце хлади и помрачује, камење се распада, земља отвара своја недра, злочинац се каје, римски официр исповеда да је Исус Син Божији, a сведоци страдања се од ужаса удараше у прса... Док је Јерусалим тонуо у мрак, у аду је свитало. Светлост Христовог Васкрсења засијала је у тами. Бујица живота незадрживо је надирала и смрт је панично бежала. Радост спасења потресала је преисподњу. Ослобођене окова смрти, душе праведника похрлише ка рају. Горе, на површини земље, мучна тишина оковала је престоницу Израиља, Јерусалим. Градом је завладао страх и зебња због страшне пресуде коју су изрекле саме јеврејске старешине: „Крв Његова на нас и на децу нашу“. Увече, на Велики Петак, и српска престоница, Београд, утонула је у мрак и тишину. Свакако, не због догађаја на Голготи, већ зато што је отпочео први од предвиђених 84 полицијских часова. Власт је увела потпуну забрану кретања до Васкршњег уторка! Чак ни јеврејски синедрион, није увео тако строге мере, не би ли осујетио покушај преваре Христових ученика. Само једна чета војника, обезбеђивала је Христов гроб те прве Велике Суботе. 1987 година касније, српске власти су мобилисале силне чете полиције, да би спречиле очекивани долазак верника на Христов гроб. Одбијен је Патријархов захтев да се хришћанима дозволи окупљање у храмовима за Васкрс. Истичу последњи сати Велике суботе. Све је спремно за празник: Црвено обојена јаја, кандило и свећа, ђаконије за празничну трпезу... Али душа иште нешто много више. Она тражи Њега, Васкрслог Господа. За њу, Васкрсење није догађај из прошлости, већ реалност њеног живота, садашњег и будућег. Може ли се она, која је сама икона Васкрслога, задовољити Васкршњим симболима и ТВ преносом литургије? Зовем свештеника, ђакона и пријатеље који ми говоре о смирењу, љубави према ближњима о породици као малој цркви...! Нико не спомиње Закхеја који се једини из мноштва попео на дрво да види Исуса. Нити говоре о једној из гомиле која се одважила да додирне Христову хаљину . Заборавише и четворицу који прокопаше кров да би са одузетим пријатељем стали пред Господа! Зашто се сви они, нису смиривали и чекали спасење у својим домовима? „Господе! Ти ме кушаш и знаш“. Ти знаш моје помисли и све моје путеве видиш. Где год да одем, Ти си онде. Ни мрак ме не може сакрити јер Ти и таму претвараш у светлост. Ти си ме видео пре него што сам се зачео у утроби мајке. Твоје помисли су мени недокучиве. Искушај ме Боже и сазнај моје помисли. „ И види јесам ли на злом путу и води ме на пут вечни“. У 22.30 изашао сам из свог стана у београдском насељу Бањица и кренуо пешице ка Храму Св. Саве. Сазнао сам да ће се тамо служити поноћна литургија и да ће верницима бити дозвољен улазак у Храм. Нисам имао дозволу за кретање, ни пса као покриће за излазак напоље. Али имао сам велику жељу да ове ноћи стигнем на Христов гроб и својим очима се уверим да је празан. Оног тренутка, када сам у срцу донео одлуку да кренем, престала је свака брига. „Бог, који ме милује, иде преда мном. Бог ми даје без страха да гледам непријатеље своје“ Осећање да нисам препуштен сам себи, није ме напуштало све време док сам ходао или трчао београдским улицама, избегавајући бројне полицијске патроле. Чак и када сам због непажње имао блиски сусрет са полицијом, знао сам да ће све испасти добро. Увек је добро, када је човек на путу ка Христу. Као никада раније, те Васкршње ноћи, уверио сам се да је све могуће ономе који верује и ко воли. Вера је безгранично поверење у Бога и препуштање себе Богу. Хришћанин свим својим бићем осећа да је нераскидиво везан за Христа. Он Га воли, зато што Га зна. У себи препознаје Његов лик. Силно жели да се уподоби Христу и зато Му предаје сав свој живот. Када нас Христос пита „Волиш ли ме“, Он нас заправо пита да ли смо спремни да страдамо ради Њега. Наш одговор: „Волим Те Господе“, значи радосно прихватање крста. Само распети, може да воли, односно да се одрекне себе, ради других. У том случају, литургија није скуп људи који су се окупили да би задовољили своје верске потребе. Она је изнад свега: створеног и нествореног, земаљског и оностраног, закона и логике, живота и смрти... Из ње извире живот, у њој се све прожима и преображава. Литургија је недокучива тајна, изливање благодати, познање Истине, изнова оваплоћени Бог који се раздељује ради свих. Када сам се у поноћ попео на врачарско брдо, звона на храму Св. Саве огласила су почетак Васкршње литургије. Убрзавам корак и пролазим поред полицијске патроле испред самог улаза у храм. И последња препрека је савладана. Пут ка гробу и животу је слободан. Силазим у крипту, у којој се већ налази Патријарх са свештеницима. Ту су сигурно и жене мироносице, апостоли Петар и Јован. Тридесетак верника, је раштркано унутар великог простора. Хор тихо поје васкршњи тропар, најрадоснију песму која је икада испевана. Смрт је уништена. За хришћане, она је само пасха ка новом животу у вечности. „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа“ Када смо сабрани у Цркви Христовој, јеванђеље није само радосна објава онога што ће бити, већ садашње искуство будућег живота. Затварам очи пред несхатљивом тајном и дрхтим целим бићем. Смањујем се и постајем мањи од заметка. Освануо је незалазни дан. Добро ми је овде бити. За који трен потпуно ћу нестати и сјединити се са Речју Божијом. „ У почетку беше реч. Она у почетку беше. Кроз Њу све постаде и без Ње ништа не постаде што је постало. У Њој беше Живот и Живот беше Светлост људима и светлост светли у тами и тама је не обузе“ Ваистину Васкрсе и сврши се спасење људског рода.

Оставите Коментар