DSC_0129

20.08.2017.

митрополит Иларион (Алфејев): ПРИЧА О ДВА ДУЖНИКА

У причи о два дужника, коју смо управо чули, прожимају се две основне теме: наш узајамни однос са Богом и наши узајамни односи са ближњим.

Пред Богом смо сви ми дужници, јер или уопште не испуњавамо или лоше испуњавамо оно што нам је поверио када нас је призвао у своју Цркву и удостојио свештеног имена „хришћанина“. Ми смо дужници пред Богом, јер његове заповести нису постале наш живот, а Јеванђеље није постало норма нашег моралног живота, зато што не одговарамо Јеванђелском идеалу хришћанина. Када би Господ био праведан у односу према нама, онда би нас, због свих наших дугова могао теретити као што је овај господар чинио са дуговима свога слуге.

По закону је овај слуга требао да се нађе у затвору за дужнике и да тамо остане све док не исплати све до последње паре (Лк. 12:59). То је оно што смо својим животом заслужили и то је оно што би се са нама имало догодити када би Господ поступао једино по правди. Али Он није (само) праведан, и управо у тој Божјој „неправедности“ налази се наша нада. Нада није у томе да ћемо добити награду за своје трудове, јер је наших трудова сувише мало, наше су врлине ништавне, већ је у томе што ће нас Он, упркос праведности и закону, не гледајући на наше (покајане) грехе и неверност Богу, ипак помиловати. Наша нада на Царство Божје изграђена је управо на овоме уздању, о чему је говорио и преподобни Исаак Сирин: „ Не називај Бога праведним, јер уколико би он био праведан ти би давно био осуђен на вечна мучења због својих грехова. Где је ту праведност ако си ти сагрешио, а Он послао свога јединородног Сина, да би Он узео на себе твоје грехове и ради тебе и уместо тебе поднео казну коју си ти заслужио?“

У томе се и састоји тајна наших узајамних односа са Богом: ми се надамо на његову милост. Али Господ нам говори да ће поступати са нама по праведности уколико и ми будемо са нашом браћом поступали по духу овога света. Наш је дуг према Богу велики, али има и људи који су дужни нама, премда и не толико много. Умемо ли ми да праштамо, умемо ли за људе да будемо оно што Бог представља за нас? Пут ка обожењу не води кроз апстрактна духовна стања, већ кроз реалне врлине.

Када је свети Григорије Богослов једном приликом примио у храм градоначелника, обратио му се: „Ти си постављен за управитеља над многима. Искористи свој положај да би за њих био као бог, да би се према својим подређенима односио онако, како се Бог односи према теби“.

Свако од нас има неки простор, премда не и велики, ограничен, у оквиру кога може бити бог за друге људе, у смислу да им чини добро и прашта дугове. Ово је наша дужност, уколико желимо опроштај од Бога. Не треба да будемо праведни законици, већ пре милосрдни самарјани, то јест, људи који притичу у помоћ.

Свакога дана у молитви Оче наш, обраћамо се Богу речима: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Али, живимо ли ми у складу са том молбом?Односимо ли се ми према ближњим онако како нас Христос учи?

Ако погледамо на перспективу наших узајамних односа према Богу и људима, видећемо да неретко ти узајамни односи бивају на неки начин искварени. Та се исквареност огледа у томе што је наш однос са Богом утилитаристички, потрошачки. Схватамо Бога као извор из кога можемо бесконачно захватати, обраћамо му се у молитви, молећи за оно што је нама угодно и надајући се да ће нам Бог то дати. Веома често, молећи се Богу и иштући од Њега ово или оно, као да заборавимо на самог Бога. И тада већ циљ наше молитве не постаје Он, већ оно што можемо добити од Њега. О том потрошачком односу, један свештеник, који је живео с почетка (прошлог) века рекао: „Ми шест пута говоримо Богу „Подај Господе“, а само једном: „Теби Господе““

Слично се односимо и према својим ближњима. Свагда очекујемо од њих дарове, а сами са великим напором побеђујемо унутрашњу окорелост и хладноћу срца док делимо са њима оно што имамо. Очекујемо да нам и Бог и људи опраштају, а сами са великим напором опраштамо дугове ближњима.

Данас, када смо из самих уста Господњих чули ову причу, која се односи на сваког од нас, замислимо се над својим односом према Богу и људима. Замислимо се да је сваком од нас дата шанса да по благодати постанемо оно што је Бог по природи, т.ј. да достигнемо оно стање које Оци Цркве називају обожењем. Али не заборавимо да се обожење не достиже другачије до конкретним делима у односу са нашим ближњима. Амин.

2000

Оставите Коментар