19.06.2014.

митрополит Иларион (Алфејев): ПОЗИВ

Вера је пут на ком Бог и човек иду у сусрет један другоме. Први корак чини Бог, Који увек и безусловно верује у човека. Он човеку даје некакав знак, некакво предосећање Свог присуства. Човек као да чује тајанствени позив Божији, и његов корак у сусрет Богу представља одговор на тај позив. Бог позива човека јавно или тајно, осетно или чак неприметно. Али човеку је тешко да поверује у Бога ако не осети позив.

Вера је тајна и загонетка. Због чега се један човек одазива на позив, а други не? Због чега је један, чувши реч Божију, спреман да је прихвати, а други остаје глув? Због чега неко, сусревши Бога на свом путу, истог тренутка оставља све и креће за Њим, а други се окреће и одлази у страну? ,А идући покрај мора Галилејског виде два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, где бацаху мрежу у море, јер беху рибари. И рече им: Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и кренуше за Њим. И отишавши одатле виде друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, где крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за Њим“ (Мт. 4,18-22). У чему је тајна те спремности галилејских рибара да, оставивши све, крену за Христом, Којег виде први пут у животу? И због чега се богати младић, којем је Христос такође рекао: „Хајде за Мном“, није одмах одазвао, него „отиде жалостан“ (Мт. 19, 21- 22)? Није ли разлика била у томе што су они били сиромашни, а овај је имао „многа имања„, они нису имали ништа осим Бога, а овај је је имао „богатство на земљи“?

Сваки човек има своја богатства на земљи, био то новац или ствари, добар посао или животно благостање. А Господ каже: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5, 3). У старим рукописима Јеванђеља по Луки речено је још једноставније и непосредније: „Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије“ (Лк. 6, 20). Блажени су они који осете да ништа немају у овом животу, па макар имали и много тога, они који су осетили да никакво земаљско стицање не може човеку заменити Бога. Блажени су они који одлазе и продају све своје богатство, како би добили један драгоцени бисер – веру (Мт. 13, 45-46). Блажени су они који су спознали да су без Бога сиромаси, који су постали гладни и жедни Њега свом душом, свим умом и вољом.

Реч о вери никада није била лака за прихватање. Али у наше време људи су у толикој мери заокупљени проблемима земаљског битисања, да многи једноставно немају времена да чују ту реч и да се задубе у мисли о Богу. Понекад се вера своди на празновање Рождества Христовог и Пасхе и поштовање још понеких обреда само због тога да се „не одвојимо од корена“, од националне традиције. Понегде вера одједном постаје „модерна“, и људи иду у цркву да не би заостајали за суседом. Али за многе главни проблем представља пословни начин живота, посао. „Пословни људи“ представљају посебну генерацију људи двадесетог века за које не постоји ништа друго осим њихове сопствене функције у некаквом „послу“, бизнису, који их заокупља у потпуности и не оставља ни најмањи зрачак светлости или паузу која је неопходна да би се чуо глас Божији.

И опет, колико год то изгледало парадоксално, између буке и вртлога посла, догађања, утисака, људи у свом срцу чују тајанствени Божији позив. Можда се овај
позив не поистовећује увек са идејом о Божанству и често се субјективно прихвата једноставно као некакво незадовољство, унутрашњи немир, трагање. И тек након много година човек постаје свестан да је сав његов ранији живот био толико инфериоран и непотпун због тога што у њему није било Бога, без Кога нема и не може бити пуноће постојања. „Ти си нас створио ради Себе„, каже блажени Августин, „и у неспокоју пати срце наше док се у Теби не умири„.

Божији позив може се упоредити са стрелом којом Бог, као искусан ловац, рањава душу човекову. Рана која крвари и која не зараста приморава душу да заборави на све и да тражи лекара. Душа онога ко је осетио позив постаје заокупљена снажном жудњом за Богом. „И помисли овакве душе“, каже преподобни Макарије Египатски, „горе духовном љубављу и незадрживом жудњом за све славнијим и светлијим красотама духа, муче се због незадрживе љубави према небеском Женику, и… стреме ономе најузвишенијем и највеличанственијем што се ви- ше ни речима не може исказати, нити људским разумом појмити… Кроз велике подвиге, напоре, дуго подвизавање и савршену борбу… овакве душе су увек занете небеским духовним тајнама и одушевљене разноврсношћу Божије лепоте, тражећи са великом жудњом оно што је најбоље и највеће. Јер, у Божанственом Духу садржана је разноврсна и наисцрпна, неизрецива и незамислива лепота, која се открива достојним душама на радост и наслађивање и живот и утеху, како се чиста душа, која сваког часа гори од најснажније и ватрене љубави према небеском Женику, никада више не би освртала на земаљско, већ како би свецело била обузета љубављу према Њему“

Оставите Коментар