митрополит Иларион (Алфејев) – „ПОКАЈТЕ СЕ, ЈЕР СЕ ПРИБЛИЖИЛО ЦАРСТВО НЕБЕСКО“

почетак Великог поста. Покајни канон преподобног Андреја Критског

[dropcap letter=“У“][/dropcap] великом канону преподобног Андреја Критског пред нама пролазе, једна за другом, слике библијских јунака – праведника и грешника, о којима се говори у Старом и Новом Завету. Многима од нас ништа не говоре имена људи поменутих у Великом канону, зато што лоше познајемо Библију, јер је не читамо свакодневно.

А међутим, Библија није само историја израиљског народа, већ и летопис човечије душе, душе која је падала и устајала пред лицем Божијим, која је грешила и кајала се. Ако погледамо на живот људи о којима се говори у Библији, видећемо да сваки од њих није представљен као историјска личност, не само као личност која је учинила ово или оно, већ као човек који стоји пред лицем Живога Бога. Историјске и друге заслуге човека прелазе на други план, остаје оно што је важније од свега: да ли је човек сачувао верност Богу или не. Ако будемо Библију читали из тог угла. Видећемо да много тога што се говори о древним праведницима и грешницима није ништа друго до летопис наше душе, наших падова и подизања, нашег греха и покајања.

Опоменимо се Јоне. Многи су од нас читали књигу која говори о том старозаветном пророку и многи су је вероватно схватили као прекрасну древну причу, као легенду о човеку кога је Бог спасао из китове утробе. А малобројни су се сигурно замислили да је Јонина прича, (уствари) прича многих хиљада, милиона људи на које је Бог наложио неки задатак, али који су се, не извршивши га, трудили да побегну од лица Божијег. Не дешава ли се и са нама да смо одбили да испунимо Божије наредбе и трудили се да се сакријемо од Њега? Не налазимо ли се и ми понекад у бездни обезбожености и остављености слично Јони у „китовој утроби“? Нисмо ли из те бездне вапили Богу, схвативши да од Њега некуда бежимо?

У Давидовим псалмима (другог старозаветног јунака о коме се говори у Великом Канону) читамо: „куда ћу поћи од Духа Твога и од лица Твога куда ћу побећи? Изађем ли на небо – тамо си; сиђем ли у ад – и тамо си Ти. Да се дигнем на крилима од зоре и преселим се на крај мора и онде ће ме рука Твоја водити и држати ме десница Твоја“ (Пс. 138;7-10). Заиста, Бог је свуда присутан, и од његовог лица се нигде (не може) сакрити.

Бог је присутан чак и тамо где нам се чини да Га нема. И Он свагда гледа на нас, чак иако мислимо да се одвратио од нас. Бог никад не одступа од човека, већ се човек одвраћа од Бога – у томе се и састоји људска трагедија. По речима једнога средњевековног западног богослова, Бог никада не оставља нас, него ми остављамо Њега; Бог је свагда унутар (нас), али ми смо изван (Њега); Бог је свагда уз нас, али ми смо често далеко од Њега. Бог не оставља човека у „китовој утроби“, али човек сам бежи од Њега, седајући у лађу, пада у буру, а затим се налази на пучини богоостављености. И онда „из дубине“, из бездана, вапије Богу, и Господ му долази у помоћ.

Ето због чега се кајемо, ето због чега плачемо у време Великог поста. Због тога што многе дане који су нам били дати за покајање, за испуњавање Божијих заповести, дани када смо могли да живимо с Богом, стојимо пред Његовим лицем, ми смо проживели без Њега, далеко од Њега. Драгоцене дане живота дароване нам да би могли да се приближимо Богу, ми смо проћердали, изгубили. Живот је био дан свакоме од нас да би пришли Богу и видели Га лицем лицу, али ми Га нисмо видели. И ко зна колико нам још Великих постова треба да преживимо, колико нам је још могућности дато за покајање. Можда ће за неке који стоје овде овај Велики пост бити последња шанса да прегледају свој живот и да се окрену Богу.

Уживљујући се у речи Великог канона, посматрајући животне приче људи који су бежали од Бога, али које је Бог стигао, људи који су се налазили у бездну, али које је Бог изводио одатле, промислимо о томе како Бог изводи свакога од нас из бездне греха и очајања због тога да би му принели плодове покајања.

Не треба мислити да се покајање састоји у томе да чепркамо по сопственим гресима, да се бавимо самобичевањем, да се трудимо да себе прикажемо што је могуће више злог и тамног. Истинско покајање је када се ми окрећемо од таме ка светлу, од греха ка праведности, када схватамо да је наш пређашњи живот био недостојан високог призвања, када пред лицем Бога сазнајемо како је ништавно све оно што ми чинимо, како смо ништавни ми сами, и схватамо да је једина наша нада Сам Бог. Истинско покајање – то је када пред Богом, „Који нас је призвао у Своју необичну светлост“, схватамо да нам је живот дат због тога да постанемо деца Божија, да се приопштимо Божанској светлости. Истинско покајање је оно које се показује и у делима, а не само у речима, у спремности да се помогне људима, у отворености у односу са ближњима, а не у окренутости према себи. Истинско покајање је када се обраћамо Богу са надом да, премда и немамо снаге да постанемо истински хришћани, Он има снаге да нас учини таквима. Као што се говори у Великом канону, „јер ако пожели Бог, побеђују се границе природе“. Тамо где Бог пожели, дешава се натприродно: Савле је постао Павле; Јона је изашао из „китове утробе“, Мојсије је прошао преко мора по сувом, умрли Лазар је васкрсао, Марија Египћанка се од блуднице претворила у велику праведницу. Јер по Спаситељевим речима: „што је људима немогуће, Богу је могуће“ (Мт. 19;26).

„Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“, Говори Господ (Мт. 3;2). И данас, када ступамо на пут који нас води светлом Христовом Васкрсењу, треба да принесемо покајање за наше претходне грехове, за наше одступништво, зато што смо бежали од Бога онда када је Он желео да Му служимо. За свакога од нас још има шансе, још времена (краћег или дужег) и то време треба да употребимо да би принели плодове достојне покајања.

1998

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 23. фебруар 2015.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци