ПРАВОСЛАВЉЕ И РЕЛИГИЈА БУДУЋНОСТИ

Pravoslavlje i religija buducnosti - naslovna
4119172_orig7341612_orig3301255_orig

ПРАВОСЛАВЉЕ И РЕЛИГИЈА БУДУЋНОСТИ

4.80

Књига Православље и религија будућности већ годинама успешно буди људе из њихове равнодушности, подстичући их да духовни живот схватају на много озбиљнији начин. Она људе опомиње на чињеницу да духовни рат и битка за душе заиста бесне око нас и да зато они морају да пазе добро како живе (Ефес. 5,15), да не би остали без благодати Божије, која их узводи к Небесима.

Категорија:

Опис Производа

У раним и средњим седамдестим годинама ХХ века, када је о. Серафим писао ову своју књигу, многе појаве које је описивао биле су сматране застрањивањима на маргинама друштва. Али, он је увиђао шта долази: видео је како оно што је маргинално постаје све више главни ток. Увиђао је застрашујуће јединство циља иза широког спектра, споља гледано, сасвим различитих феномена, и видео је како се на хоризонту помаља коначни исход. Док је путовао ка југу, са својом књигом која је скидала маску са најлукавијих облика.
Семе књиге Православље и релшија будућности је сазревало већ неко време у о. Серафиму. Као и његов „Курс опстанка“, ова књига је била плод мукотрпног рада на делу Царство Човечије и Царство Божије. О. Герман га је терао да коначно заврши свој tantum opus,али је о. Серафим одустао од тога, јер је то био превелик посао да би се предузео уз све остале послове, а, уз то, и због тога што је то сматрао исувише интелектуалним и апстрактним послом. „Потребно нам је нешто практичније“, говорио је о. Герману. Његов интелектуални елитизам је сада био ствар прошлости. Узрастао је и у спољашњем и у унутарњем знању, и достигао је моћни став који долази од трезвеног и спасењског духовног живота, па је и његово писање постало приступачније, разумљивије, темељније и усмереније, а не сложеније или неразумљивије. Следећи стазу еванђелске једноставности, сада је писао на начин који су сви млади и стари, образовани и необразовани – могли да разумеју.
Православље и религија будућности је започета 1971. године, истраживањем најновије „екуменистичке“ моде: отварања „дијалога са нехришћанским религијама“. О овој теми су објављена три чланка уПравославној речи, а за њима и подробан опис „харизматског буђења“ као облика „екуменистичке духовности“ која спада у изразито нехришћанске религијске доживљаје.
Оци су завршили прво издање књиге Православље и религија будућности на Светли Петак (26. априла/9. маја) 1975. године. Књига је очигледно погодила праву жицу: прво издање је толико брзо распродато да су оци увидели да не могу сами да одговоре на потражњу. Три месеца после првог издања, друго издање је штампала једна издавачка кућа у Редингу. Треће издање је штампала издавачка кућа коју је пронашао Алексеј Јанг у Таленту у Орегону.
О. Серафим је 1979. године значајно прерадио књигу, проширивши је на осам поглавља. У уводу је говорио о „екуменистичком покрету“ као „синкретичкој светској религији“ и навео примере предводника хришћанских екумениста који раде на „новом јединству“ са другим религијама. Насупрот томе, у прва три поглавља своје књиге је понудио један општи приступ нехришћанским религијама и њиховим коренитим разликама у односу на Хришћанство, како у теологији тако и у духовном животу. Прво поглавље, које је написао један православни свештеник у Швајцарској, представља богословску студију о „Богу“ у блискоисточним религијама, са којима су се хришћански екуменисти надали да остваре јединство на основу „монотеизма“. Друго поглавље се бавило најмоћнијом источњачком религијом, хиндуизмом. Написала га је жена која је двадесет година практиковала хиндуизам пре него што је прешла у Православље, и било је шокантно у откривању, често демонске, природе паганског служења. Пошто је и сама имала јасно демонско искуство служећи „богу“ у храму у Индији, ауторка је наводила чувеног Свами Вивекананду како каже: „Хајде да служимо Ужасу ради њега самог… Само се Хинду усуђује да служи [богу] као Злу.“ Вивекананда је 1893. године, даље је објаснила ауторка, дошао на Запад са отвореним циљем да мисионари хиндуизам, учинивши ову религију примамљивијом тиме што је тврдио да она у себи инкорпорира све друге религије (иако је, заправо, гајио нарочити презир према Хришћанству). За релативно кратко време, Вивекананда је постигао значајан успех, нарочито у увођењу хинду идеја у римокатолицизам. Његова визија „Универзалне религије“ је била истоветна са „Новим Хришћанством“ Тејара де Шардена, који је у извесној мери плагирао идеје из Веданте. Уз то, Вивеканандина хинду формулација модерног еволуционизма је била у потпуности у складу са Тејаровом еволуционистичком философијом.12

Треће поглавље књиге Православље и религија будућности, „Факирово чудо и Исусова молитва“, бавило се директним сукобом хришћанске и нехришћанске духовности. Писао га је талентовани писац, др А. П. Тимофијевич (кога је о. Герман лично упознао у Новодивјејевском манастиру), и описивао је необичан сусрет који је један православни јеромонах са почетка двадесетог века имао у присуству неког „чудотворца“ на Цејлону. Факир је изазивао дивљење западних посматрача невероватним призорима, све док свештеник није почео да чита Исусову молитву, и од тада факир више није био у стању да одржава илузију, па се окренуо ка свештенику са изразом злобе на лицу. „Источњачка духовност“, писао је о. Серафим на крају овог поглавља, „никако није ограничена на овакве медијумске ‘трикове’… Ипак, сва сила која се даје практикантима источњачких религија долази од истог медијумског феномена, чија средишња одлика јесте пасивност пред ‘духовном’ стварношћу, што им омогућава да ступе у контакт са ‘боговима’ нехришћанских религија.“
Остатак књиге је у потпуности написао о. Серафим. Изневши сведочења три православна Хришћанина, која потврђују да Православље ни у ком случају нема истог Бога као и „монотеисти“ који поричу Свету Тројицу, као и да су искуства и силе које долазе од паганских „богова“, по својој природи, сатанске, о. Серафим је закључио следеће: „Све ово никако не противречи речима Светог Петра да Бог не Гледа ко је ко, него је у сваком народу мио Њему онај који Га се боји и твори правду (Дел. ап. 10, 34-35)… Онима који живе у ропству Сатане, кнеза овога света (Јн. 12, 31), у мраку који није просветљен хришћанским Еванђељем, суди се у светлу природног завета Божијег, који сваки човек може имати, упркос овом ропству.“
Пето поглавље, „Нова религијска свест“, се нарочито бави ширењем источњачких (или псевдо-источњачких) религијских култова и покрета. „Погледајмо“, писао је, „само неколико слика – описа стварних догађаја почетком и средином седамдесетих година XX века – који илуструју доминацију источњачких идеја и праксе међу многим младим Американцима (који су само ‘авангарда’ младих читавог света).“
За шесто поглавље, „Знакови са Неба: Православно хришћанско разумевање НЛО-а“, о. Серафим је претражио много књига: радове угледних научника и историчара, као и нека популарна дела која су му пружила увид у дух времена. Његова библиотека у „Оптинској“ келији је, чак, обухватала и књиге Блиски сусрети треће врсте и Рат звезда.
У завршном поглављу своје књиге, о. Серафим признаје да „има оних који сумњају у то да је ‘харизматска обнова’ један облик медијумизма; питање средства или технике којом се комуницира са ‘духом’ ‘харизматске обнове’ је само секундарно. Али је сасвим јасно да овај ‘дух’ нема никакве везе са православним Хришћанством. И заиста, тај ‘дух’ скоро дословно следи ‘пророштво’ Николаја Берђајева у вези са ‘новим Хришћанством’. Он за собом потпуно оставља ‘монашки подвижнички дух историјског Православља’, који најделотворније раскринкава његову лажност. Он се не задовољава ‘конзервативним Хришћанством које човекове духовне силе усмерева само ка скрушености и спасењу’, него, очигледно верујући као Берђајев да је такво Хришћанство још увек ‘некомплетно’, додаје други ниво ‘духовних’ феномена, од којих ниједан није специфично хришћански по карактеру (иако је човек слободан да их тумачи као ‘хришћанске‘), који су отворени за људе било које деноминације, са покајањем или без њега, и који немају никакве везе са спасењем. Он гледа ка ‘новом добу у Хришћанству, ка новој и дубокој духовности, која значи и ново изливање Светог Духа’ што је у потпуној супротности са православним Предањем и пророштвом…

Из предговора

Додатне информације

Аутор

Јеромонах Серафим Роуз

страна

247

повез

Тврди

Тираж

2000

Едиција

Стазе

Лектура

Ивана Јовановић

Дизајн и прелом

Александар Орландић

Штампа

Арт Принт Нови Сад

Рецензије

Још нема коментара.

Be the first to review “ПРАВОСЛАВЉЕ И РЕЛИГИЈА БУДУЋНОСТИ”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *