ЦРТЕЖ У ПЕСКУ

Crtez u Pesku2
crtez_u_pesku_korice6489169_orig

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ

4.00

Година је 274. Цар Луције Домиције Аурелијан је поново ујединио Римско царство и сада влада копном и морем на половини територије насељеног света. Римски грађани и варвари подједнако дрхте од страха пред војником-царем који себе назива живим богом. Цар Аурелијан мало зна о томе да ће понизни роб, заробљени Герман и и син римског сенатора постати хришћани и да ће темељи паганског друштва бити пољуљани.

Син сенатора Поплија – Алексамен има све: и богатство и моћ и здравље, но и поред тога је незадовољан светом и свиме у њему. Живот је постао бесмислен, а ништавило смрти стоји пред њим. Тако ће бити све до дана када му млади роб спасава живот, те Алексамен напокон среће неког благороднијег и храбријег од себе – хришћанина.

Цртеж у песку је роман за младе који је надахнут мотивом „Палатинског распећа“ – археолошким налазиштем из рима трећег века. То је заједничко дело православних хришћана у грчкој, где је доживело седам издања и постало омиљено класично дело духовне литературе.

Категорија:

Опис Производа

ПОГЛАВЉЕ 11
ОДГОВОР

Брут се при­бли­жа­вао Апи­ја­но­вом пу­ту, не­да­ле­ко од гро­ба Се­си­ли­је Ме­те­ле, не при­ме­ћу­ју­ћи ред вој­ни­ка ко­ји су пре­пре­чи­ли пут. У то вре­ме, мно­ги љу­ди су се вра­ћа­ли из сво­јих се­о­ских ку­ћа у град, и Брут је ишао за­јед­но са ру­љом, рав­но­ду­шно гле­да­ју­ћи око се­бе. Али, уско­ро је при­ме­тио да вој­ни­ци за­у­ста­вља­ју љу­де, пи­та­ју их не­што а по­том пу­шта­ју да иду сво­јим пу­тем. Ка­да је до­шао ред на ње­га, Брут је ишао пра­во, и с ве­ли­ким олак­ша­њем, про­шао по­ред вој­ни­ка а да га они ни­су ни­шта упи­та­ли. Убр­зао је и про­ду­жио ко­рак јер их је већ чуо ка­ко го­во­ре о ње­му. На­чуо је не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца од ко­јих се на­је­жио.

„Шта је са тим де­те­том?“

„Ма тек је де­те!“

„На­ре­ђе­ње је на­ре­ђе­ње! По­зо­ви га на­траг.“

„Хеј, ти, ма­ли­ша! Вра­ти се!“

Чув­ши вој­ни­ков гру­би глас, Брут се бо­рио са са­мим со­бом да се вра­ти, зна­ју­ћи да не­ће ни­шта до­би­ти ако по­бег­не, већ ће на­про­тив, по­гор­ша­ти ства­ри.

Док се вра­ћао ка пре­пре­ци на пу­ту, је­дан од вој­ни­ка га је згра­био за ра­ме и оштро га упи­тао: „Ода­кле до­ла­зиш?“

„Из Три крч­ме“, мир­но је од­го­во­рио.

„Шта си та­мо ра­дио?“

„Оти­шао сам по по­вр­ће.“

„Па где ти је по­вр­ће? Не ви­дим га код те­бе!“

„За­то што сам га од­нео на дру­го ме­сто.“

Ру­ка ко­ја га је та­ко чвр­сто др­жа­ла, ма­ло је по­пу­сти­ла.

„Где жи­виш у Ри­му?“

„У ку­ћи мо­га го­спо­да­ра, се­на­то­ра По­пли­ја“, Брут је ре­као отво­ре­но, зна­ју­ћи ка­кав ће јак ути­сак ове ре­чи има­ти. Се­на­то­ро­во име је увек би­ло де­ло­твор­на од­бра­на. Чи­та­ва цар­ска гар­да је вр­ло до­бро зна­ла за бли­ску ве­зу из­ме­ђу ца­ра и се­на­то­ра. Ипак, је­дан од вој­ни­ка, ко­ји је био ре­шен да до­слов­но из­вр­ши сво­ја на­ре­ђе­ња, за­ур­лао је: „Пи­тај га!“

„Де, де, он је са­мо де­те!“, од­го­во­рио је је­дан вој­ник др­же­ћи де­ча­ко­во ра­ме го­то­во за­штит­нич­ки.

„Не­ма ве­зе! То су на­ша на­ре­ђе­ња!“, од­бру­сио је пр­ви вој­ник. „Да­кле, ти, ма­ли­ша, по­но­ви за мном: Цар је бог а Хри­стос ни­је ни­шта. Ка­жи!“, на­ва­љи­вао је.

„’Цар је бог а Хри­стос ни­је ни­шта.’ Хај­де, ре­ци.“, по­но­вио је вој­ник, ко­ји га је др­жао за ра­ме, овог пу­та са по­жу­ри­ва­њем, јер је та­мо ста­јао већ не­ко вре­ме те је хтео да се ис­пи­ти­ва­ње за­вр­ши.

Док је на­сту­па­ју­ћи мрак, ко­ји је по­чео оба­ви­ја све пред со­бом, сме­њи­вао ла­га­но за­ла­зе­ће сун­це, чи­тав при­зор је из­гле­дао тра­гич­но и чуд­но: два раз­ја­ре­на вој­ни­ка, чи­ји су се шле­мо­ви и окло­пи пре­те­ћи на­зи­ра­ли у по­лу­та­ми, наг­ну­ли су се над ма­лим, упла­ше­ним де­те­том че­ка­ју­ћи ње­гов од­го­вор.

Мла­ди Брут ни­је од­мах од­го­во­рио. Нај­пре је за тре­ну­так за­тво­рио очи да би се усред­сре­дио. Али кад их је по­но­во отво­рио, до­нео је од­лу­ку. Гле­да­ју­ћи пра­во у очи вој­ни­ка ко­ји му је по­ста­вио пи­та­ње, по­ла­ко и ја­сно је од­го­во­рио: „Цар је са­мо чо­век а је­ди­но је Хри­стос Бог.“

Из­не­на­да, Брут је осе­тио сна­жан, оштар ша­мар по ли­цу од че­га му се гла­ва тр­гла у стра­ну и пао је на зе­мљу кр­ва­ре­ћи из уста.

„Псе­то ма­ло!“, про­гун­ђао је вој­ник ко­ји га је уда­рио, а за­тим, по­сле по­вре­де и увре­де, окон­чао је ку­ка­вич­ко де­ло пљу­нув­ши па­лог де­ча­ка.

„Па­зи“, ре­као је дру­ги вој­ник, „он при­па­да По­пли­ју Кле­му. Уоста­лом, пр­ви је ко­га смо ухап­си­ли. Не уда­рај га! Хај­де, мла­ди­ћу, уста­ни!“

Брут је са­да ишао пре­ма гра­ду из­ме­ђу два рим­ска вој­ни­ка, ко­ји су га, сва­ки са сво­је стра­не, чвр­сто др­жа­ли за ру­ке. Док су ишли, ве­ли­ки број про­ла­зни­ка је из­не­на­ђе­но зу­рио у њих, а не­ки су од­ма­хи­ва­ли гла­вом и го­во­ри­ли: „Ви­ди, Пре­то­ри­јан­ци са мла­дим ло­по­вом! У том уз­ра­сту! Пи­там се, шта ли је украо?“

Али, чув­ши те ре­чи, је­дан од вој­ни­ка је од­го­во­рио гла­сно, као да је хтео да оста­ви ути­сак на њих: „Ово ни­је ло­пов. Он је хри­шћа­нин.“

Став љу­ди се од­мах про­ме­нио и по­стао не­при­ја­тељ­ски па чак и пун мр­жње.

„Та­ко млад де­чак а та­ко по­ква­рен!“, по­ви­као је је­дан про­ла­зник. „Ве­ли­ко је име бо­го­ва и ца­ра, ко­ји за­ти­ру тај мр­ски род!“

Ни­от­ку­да, Бру­та је из­не­на­да оба­суо пљу­сак ка­ме­ња. Ре­а­гу­ју­ћи бр­зо на опа­сност, стра­жа­ри су по­ви­ка­ли: „Ста­ни­те, ако зна­те шта је до­бро за вас! Во­ди­мо га код су­ди­је. Он ће од­лу­чи­ти. То нам је на­ре­ђе­ње. Не­ка су­ди­ја по­ку­ша да га убе­ди да от­кри­је све што зна. На тај на­чин ће­мо их ухва­ти­ти још ви­ше!“

Упр­кос ме­те­жу и окол­ној опа­сно­сти, Брут је ишао из­ме­ђу вој­ни­ка сми­ре­ним и од­ме­ре­ним ко­ра­ком. Чи­ни­ло му се да му не­ка уну­тра­шња си­ла да­је ову нео­че­ки­ва­ну хра­брост и сна­гу. Ка­да су сти­гли у по­ли­циј­ски штаб, пре­по­знао је не­ко­ли­ко сво­јих школ­ских дру­го­ва ме­ђу мно­гим љу­ди­ма ко­ји су ста­ја­ли око­ло.

„По­гле­дај!“, уз­вик­нуо је Руф. „Ухап­си­ли су га!“

Мо­гао је да ви­ди пе­то­ри­цу или ше­сто­ри­цу сво­јих школ­ских дру­го­ва, ко­ји су се при­би­ли је­дан уз дру­гог. Ве­ли­ки страх им се оцр­та­вао на ли­ци­ма, кад да су зна­ли да сле­ди не­што стра­шно. На Ру­фо­вом ли­цу се по­ја­вио ра­до­зна­ли по­глед уме­сто упла­ше­ног, и он је ре­као: „Хај­де да их пра­ти­мо! Чуо сам да су га ухап­си­ли јер је хри­шћа­нин. По­ста­је вр­ло за­ни­мљи­во!“

Додатне информације

број страна

167

дизајн и прелом

Александар Орландић

Штампа

Арт Принт Нови Сад

Тираж

2000

Едиција

Стазе

Превод

Милена Тејлор

Лектура

Божана Х. Стојановић

Рецензије

Још нема коментара.

Be the first to review “ЦРТЕЖ У ПЕСКУ”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *