ВЕЛИКИ ХРИШЋАНСКИ ПРАЗНИЦИ

Велики Хришћански празници
2839601_orig

ВЕЛИКИ ХРИШЋАНСКИ ПРАЗНИЦИ

3.00

Категорија:

Опис Производа

Гре­хо­пад је де­фор­ми­сао и из­о­па­чио ду­шев­не си­ле и при­ро­ду чо­ве­кову те су постале на­лик на из­о­кре­ну­ту пи­ра­ми­ду. Те­ло је пот­чи­ни­ло ду­шу, а ду­ша је потисну­ла дух. Ра­зи­ла­же­ње чо­ве­ка са Бо­гом повукло је за со­бом ра­зи­ла­же­ње човека и ко­смо­са. У од­но­су пре­ма Бо­гу чо­век се од си­на пре­тво­рио у од­ступ­ни­ка, а у од­но­су пре­ма земљи од ца­ра у ти­ра­ни­на. Ду­хов­на ин­ту­и­ци­ја чо­ве­кова је оту­пе­ла, као да се помрачила. Ду­хов­но осе­ћа­ње је огру­бе­ло и озе­мљи­ло се. Стра­сти ко­је су се про­бу­ди­ле у ду­ши по­че­ле су да пи­ју си­лу ду­ха, као што вам­пи­ри пи­ју крв сво­је жр­тве. У ду­шев­ним си­ла­ма је та­ко­ђе до­шло до не­скла­да и де­фор­ма­ци­је. Нус – интелект, ум ду­ше је из­гу­био спо­соб­ност за це­ло­ви­ту (син­те­тич­ку) спо­зна­ју. Расцепио се на два об­ли­ка ми­шље­ња: сликовито (фан­та­зи­је, пред­ста­ве, умет­ност) и ра­ци­о­на­ли­стич­ко ми­шље­ње (спо­соб­ност да се ана­ли­зи­ра и доносе закључци). Реактив­ни део ду­ше се де­ге­не­ри­сао у гнев, афек­тив­но осе­ћа­ње и при­ве­за­ност за мате­ри­јал­но. Же­ља се изродила у по­хо­ту и рас­це­пи­ла се на на­сла­ду и одвратност.

Љу­бав пре­ма Бо­гу и же­ља за бо­жан­ском ле­по­том замењене су љу­бављу пре­ма свету и ши­ро­ким спек­тром на­сла­да: од на­сла­ђи­ва­ња при­ро­дом и умет­но­шћу до насла­ђи­ва­ња гру­бим стра­сти­ма, ко­је пре­ла­зе у култ чул­но­сти. Им­пул­си и ин­стик­ти те­ла су по­че­ли да вла­да­ју ду­шом као што мор­ски та­ла­си ла­ђу ко­ју је за­де­си­ла бу­ра, ухва­тив­ши је у свој сна­жни за­гр­љај, ба­ца­ју на све стра­не. Чо­век је себе ис­кљу­чио из ду­хов­ног све­та. Ње­го­ва уну­тарња све­тлост се угасила. Пошто је пре­стао да созер­ца­ва Бо­га, он је сву сна­гу усме­рио на спо­ља­шње, на ко­смос. Чо­век је по­стао по­ље цен­три­фу­гал­них си­ла. Огру­бе­ло ре­ли­ги­о­зно осе­ћа­ње и гу­би­так уну­тарње светло­сти бла­го­да­ти већ су у ње­му при­пре­ми­ли под­ло­гу за ко­смо­о­бо­же­ње (незнабо­штво). За­па­њу­ју­ћи фе­но­ме­ни ви­дљи­вог све­та, ко­је је у по­чет­ку при­хва­тао као сим­во­ле и се­ни Бо­жан­ства, пре или ка­сни­је су под те­ре­том стра­сти пре­ма видљи­вом и чул­ном морали да по­ста­ну атри­бу­ти бо­жан­ства, а за­тим и са­ма божанства.

Спа­си­те­љев кр­сни пут је за­по­чео у Витлејему, а за­вр­шио се на Гол­го­ти. Хри­сто­ва жр­тва нас је ис­ку­пи­ла. Читав Његов живот је био та жр­тва чија је круна смр­т на крсту. Жр­тва је тре­ба­ла да бу­де слич­на оно­ме за ко­га је при­не­се­на, па је Син Божији по­стао Син Чо­ве­чи­ји. Жр­тва ко­ја мо­же да ис­ку­пи људ­ски род тре­ба да бу­де једнака свим људ­ским жи­во­ти­ма. Бу­ду­ћи да је Син Бо­жи­ји, Христос је при­нео жртву без­гра­нич­ну по сво­јој мо­ћи и до­сто­ја­њу. Она би мо­гла да ис­ку­пи не са­мо гре­хе чи­та­вог чо­ве­чан­ства, већ и гре­хе ми­ли­јар­ди га­лак­си­ја, уко­ли­ко би људскога рода тамо било. Жр­тва тре­ба­ да бу­де по­и­сто­ве­ће­на с оним за ко­га је при­не­се­на. Нај­у­зви­ше­ни­је ду­хов­но сје­ди­ње­ње мо­же да оства­ри са­мо бо­жан­ска љу­бав. Јо­ван Зла­то­у­ст пи­ше: „Бог сва­ку ду­шу во­ли у ис­тој ме­ри колико и чи­та­во чо­ве­чан­ство.“

У бо­жић­ним пе­сма­ма Цр­ква по­на­вља као по­бед­нич­ку хим­ну ре­чи: „С на­ма је Бог!“ Бог је с на­ма на зе­мљи да бисмо ми би­ли с Њим у веч­ној ра­до­сти.

О Хри­сто­вом ро­ђе­њу при­по­ве­дају је­ван­ђе­ли­сти Ма­те­ј и Лу­ка. Је­ван­ђе­ље је написано за чо­ве­чан­ство, за све епо­хе и на­ро­де, али је­ван­ђе­листа Ма­теј је Јеванђеље на­пи­сао док је про­по­ве­дао у Па­ле­сти­ни. У то време су његови непосредни слу­ша­о­ци би­ли Јевреји. Оту­да су и Хри­стов ро­до­слов, ко­ји је дат у Јеванђељу по Ма­те­ју, као и не­ки тер­ми­ни и на­зи­ви ка­рак­те­ри­стич­ни за јеврејске појмове и оби­ча­је. На при­мер, Ма­теј на­зи­ва Јо­си­фа „Ма­ри­ји­ним му­жем“  у том сми­слу као кад бисмо ми ре­кли „Ма­ри­јин ста­ра­тељ.“

За јеврејско схватање је ка­рак­те­ри­стич­но да се не озна­ча­ва фак­тич­ка, већ правна струк­ту­ра по­ро­ди­це и зато се си­но­вац или уси­но­вље­но де­те могу на­зва­ти си­ном, а оцем или мај­ком сва­ки пар по уз­ла­зе­ћој ли­ни­ји срод­ства, па чак и ако је срод­ство услов­но. Тако се Хри­стос у Је­ван­ђе­љу често на­зи­ва си­ном Авра­а­мо­вим и си­ном Дави­до­вим.

Додатне информације

Димензије 12,5 x 20 x 6 cm
Аутор

архимандрит Рафаил (Карелин)

број страна

95

дизајн и прелом

Александар Орландић

Лектура

Ивана Јовановић

Тираж

1000

Штампа

Парал Београд

Едиција

Ријеч

Превод

Божана Х. Стојановић

Рецензије

Још нема коментара.

Be the first to review “ВЕЛИКИ ХРИШЋАНСКИ ПРАЗНИЦИ”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *