17.06.2018.

игуман Нектарије (Морозов): ЗАПОВЕСТ О ТРУДУ И УЗДАЊУ

Не брините се, дакле за сутра“, призива нас Господ у Јеванђељу (Мт. 6, 34). Међутим, у животу, ми смо непрекидно принуђени да се управо око овога и бавимо: учимо, радимо, зарађујемо за хлеб који нам је потребан, при чему га желимо онолико колико би нам било довољно до следеће расподеле. Морамо да се бринемо о своме здрављу, о будућности своје деце и престарелих родитеља. Па зар онда није потпуно немогуће испунити заповест Божју?

ПОЗИВ НА НЕРАД

У Јеванђељу је речено: Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога (Мт. 6, 34). Ове Спаситељеве речи се могу схватити буквално, али их обавезно морамо правилно протумачити. Нигде у Светом Писму не можемо да нађемо одобравање нерада. Многима од нас је још из детињства позната изрека: „Ко не ради, да не једе“, која, ма колико да је то чудно, јер је у совјетска времена била широко распрострањена, дословно представља цитат из посланице светог апостола Павла солуњанима: „Ако неко неће да ради, нека и не једе„ (Сол. 3, 10). Ван сваке је сумње да би се апостол Павле тешко одлучио на то да ма на који начин противречи речима Христа Спаситеља. И више од тога, читаво Свето Писмо нам говори о томе да је од човека потребан труд – и телесни и духовни. Уколико се вратимо на сами почетак Светог Писма, на књигу Постања, видећемо да је човек добио заповест да у зноју свога лица једе свој хлеб, односно да се труди својим рукама, да се умара и да на тај начин задобија себи потребну храну.

Стога речи „Не брините се, дакле, за сутра“, нису позив на нерад. Шта уопште означава „бринути се“, у овом контексту? Преко сваке мере мислити о томе, хоћемо ли имати сутра шта да једемо, пијемо, шта да обучемо. Мислити треба на другачији начин: Ја једноставно данас треба да учиним све што од мене зависи, да бих сутра имао све ово. Треба да у својим потребама будем скроман, брижан, треба да радим усрдно, али уз то да избегавам страх, немир, унутрашњу сујету, која се појављује код човека који не верује Богу и Његовом Промислу о себи. Овај се страх на крају крајева јавља и код људи који већ имају све што им је неопходно, али са великим сумњама и неспокојством очекују сутрашњи дан. Овај страх, без икаквог реалног разлога почиње да изједа човека изнутра.

Није тако тешко одредити границу између здраве бриге и сујете. Све што је здраво носи конструктивни карактер. Када човек прорачуна своје снаге, средства, промисли о свим околностима, и не узнемирава се због овога, већ се, напротив осећа још спокојније и сигурније, онда се то може назвати здравом, нормалном, бригом. При томе, уколико је човек верујући, онда он схвата да се његови планови могу и кориговати у сагласности са вољом Божјом. Што значи: нека и буде тако, јер ће се на крају све окренути на корист. Када се, пак, човек непрестано налази у овим мислима, у бригама, када га овај страх мучи и приморава да користи средства за смирење, онда је човек свакако већ преступио границу здравог односа.

„УЗМИ СВЕ ШТО ТИ ЖИВОТ ПРУЖА“

Израз: „Не брините се о сутрашњем дану“ по расуђивању неких људи добија сасвим обратни смисао: живи безбрижно, живи за данашњи дан, „узми све што ти живот пружа“, не размишљај о последицама. Очигледно је да оваква замена теза може настати само у свести човека који своју представу о томе како правилно проживети овај живот црпи из ма ког другог извора, само не из Јеванђеља. Ово би пре била чак и нека врста сатанске идеологије, јер је познато да је један од постулата савременог сатанизма: „овде и сада“, то јест, неопходно је да добијем све што пожелим, управо овде и управо сада, не поштујући никаква морална нити материјална ограничења.

А откуда оваква замена теза? Она наступа онда када човек изгуби веру. То је оно о чему је говорио Достојевски: „Ако нема Бога, онда је све дозвољено“. И уколико не постоји вечни живот, онда се јавља жеља да се задобије максимум уживања од свакога дана земаљског живота. Човек једноставно не поставља себи питање: „А шта затим?“, или га чак и задаје и даје себи одречни одговор на њега: „Никакво <<затим>> не постоји.“

Уколико би смо наставили овај разговор о замени теза, треба напоменути да често оптужују многодетне породице због наводног одсуства бриге: Ето, људи рађају децу и не мисле о томе како ће их васпитати. Такве се породице у самој ствари често сусрећу са животним и финансијским проблемима. Али како ја то видим, наведена формулација питања је сасвим неправилна и непримерена. Која се алтернатива предлаже као пандан овоме? Да се бавимо планирањем рађања? То уопште није хришћански приступ. Ми видимо породице где родитељи желе да имају децу, а Господ им их не даје; и видимо породице у којима заиста постоје одређене материјалне тешкоће, недостатак материјалних богатстава, па се опет деца рађају једно за другим. И ово је дело Промисла Божијег. Долазак свакога човека у овај свет јесте увек својеврсно чудо. Није га било, а затим се појавио. И мени се чини да ово и треба управо прихватати као чудо и вољу Божју, а не прекоревати људе за безбрижност.

А то колико ће дете успети да се снабде неопходним, то свакако не зависи од тога колико се деце роди, већ од тога какв живот родитељи воде: колико су тражени као професионалци у својој области, колико су се они својевремено трудили да би постали такви професионалци. Ето на шта се треба фокусирати, а не на број деце. На крају крајева, нема ништа лоше у томе да човек савлада професију која ће му омогућити да чврсто стоји на земљи. Али не треба, с друге стране, ни безнадежно туговати, када из неког разлога посао није довољно плаћен, само уколико је частан и невезан са ичим греховним.

Свакако да постоје породице у којима се деца рађају једно за другим и не брину се о њима. Овде није проблем у многодености – нема разлике да ли је самом себи, остављено једно дете или двоје, или петоро. Сав је проблем у родитељима, који или пију, или се дрогирају, или им једноставно није стало до своје деце.

У многим многодетним породицама деца не само да нису препуштена самима себи, већ још и учествују у васпитању једни других и не само да њихов број не представља проблем за васпитавање, већ постаје управо решење проблема.

ЕПИТИМИЈА И УЗДАЊЕ

Вратићу се још једном на Књигу Постања и заповести о јеђењу хлеба у зноју лица свога. Све што нам је у животу неопходно, заиста стичемо са муком и то је нека врста епиимије коју човек носи након грехопада. А шта ми знамо о епитимији? Није нам баш потаман када је добијемо, јер то означава да постоји неки повод који детерминише њену неопходност. А уколико су нам је већ доделили онда се мора испунити. Разумна и по нашим слиама брига о својим материјалним потребама такође представља део епитимије која нам је наложена након грехопада. Фактички, то је још једна заповест Божја – трудити се и зарађивати свој хлеб.

А враћајући се на речи: „не брините се“, или како би смо то на црквенословенском рекли: „не печите се (попечение)“, желели би смо да наведемо причу Аркадија Аверченка, славног пререволуционарног писца, кога су звали и краљем смеха. Јунаку ове приче, који је покушавао да заврши неки посао и ради тога се обраћао многим инстанцама, све време су говорили: „Надо би похлопотат“ (Требало би се заинтересовати). Он никако није могао да схвати шта значи та реч: „похлопотат“: бежати, ударати рукама, окретати се укруг… шта још да уради? Исто тако и човек који се сувишно брине за било шта, он као да неразумно „хлопоће“, бежи, маше рукама, а никакве користи нема од тога, јер унутрашње неспокојство, сујета, могу човеку једино да засметају да учини оно што му је неопходно.

Уколико није реч о породици, већ о манастиру, и тамо је економ обавезан да прорачуна залихе и сресдства да би имало довољно за прехрану, одећу за братију и све што је неопходно за богослужења. Уколико не прорачуна све ово, онда нема неке користи од њега. Насупрот томе, испуњавајући своје монашко послушање, ни у ком случају не долази у супротност са Јеванђељем. Међутим, уколико би он стално ишао намргођен и говорио: „Сутра ћемо сви умрети од глади“, иако данас имају све што им је неопходно, он свакако греши против поверења у Бога. Имамо много сведочанстава из различитих обитељи, када су отварали амбаре са увереношћу да су празни, а ови су, чудом Божјим, били препуни пшенице или других намирница. Господ нам је тиме, на свима видљив начин, показао да човек својом сопственом бригом ништа не може да стекне, да се Он Сам брине о нама и ми задобијамо оно што нам је потребно. Јер у Јеванђељу се налазе и следеће речи: „А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један?“ (Мт. 6, 27). Учините све што од вас зависи, а у свему осталом имајте наду на Бога.

Старац Пајсије је говорио о себи: „Када треба да нешто урадим, ја прво учиним све што је у мојој моћи, а затим станем на молитву, уздижем руке и молим се да Господ допуни оно што не достаје. Ето најлепшег попеченија, најлепше бриге о сутрашем дану.

1 Коментар

Branka

пре 5 месеци

Mnogobrizje je grijeh,mogla bi reci da me je ta recenica dovela u crkvu.Odrasla sam u okruzenju gde se briga"velicala", brinuti se bilo je pozeljno ponasanje.Kako sam rasla ja raslo je I to "zlo " sa mnom.Briga je zlo koje se hrani stahom!!!Cijelo to vrijeme ja sam mislila da radim najbolje, da sam tako dobra majka,zena...Ali nije tako, briga(pretjerana) stvara nemir koji se prenosi na ljude oko vas...cak se pocinju dogadjati stvari oko kojih brinete da ce se dogoditi..."Ne brinuti "se uci, vjezanjem...trudim se da uradim sto mogu, da prepustim Gospodu,ucim se....ali kad prvi put osjetite rasterecenje kao slobodu, kao dar...I stvari pocinju da se mjenjaju,sve postaje bolje!

Оставите Коментар