„По вери вашој нека вам буде“, рекао је Господ слепцима, и они су истог часа прогледали. Данашње Јеванђеље приповеда о исцељењу ђавоиманог; зли дух је затворио његова уста и уста су се отворила од додира деснице Господње.

Слепило и ђавоиманост. Нису ли ово болести нашега времена? Вид! Њиме се човек наслађује лепотом света. Уз помоћ вида, кроз књигу Постања – кроз живу књигу васељене, човек упознаје Творца, упознаје онај Најузвишенији Разум, на Чије су прослављење призвана његова уста. И одједном… човек је лишен вида, лишен и говора, постаје ђавоиман. Поседнутост савременог човека је тако јасна и очигледна, а произилази управо из духовног слепила.

Тескоба, досада, губитак воље за животом, тежина духа, расејаност – нису ли ово све карактеристике већине, велике већине савремених људи и, тешко нама, омладине? „Ужас бесциљности и ужас немоћи“, ево двају ужаса који данас многе избезумљују. Откуда, пак, ове духовне болести, ако не од слепила? Слепило порађа безциљност, а од безциљности, од губитка смисла рада и самог живота, рађају се ове страшне болести. Ради чега живети? Зар ради борбе?! Трудити се само због тога да би смо постојали? Али у име чега? У име кога циља? У име гробља, смрти? „Болница, затвор и гробље – три институције које господаре животом“, говори Берђајев. Али уколико је то тачно, онда је живот гнусни подсмех над човеком.

Једино циљ – објективни и вечни, може да сабере раслабљене силе човека, да вољу човека учини смисленом, да управи њене слие ка достизању циља. Али овај циљ је савремени човек изгубио. Он можда и схвата његово постојање, али с обзиром на духовно слепило и телесност, светлост која исходи из Циља, њему је недоступна. Келија његовог срца је чврсто затворена, стога у њу не може да продре светлост изгубљене Сврхе, светлост вечног Смисла. А пошто живот не трпи испразност, човек јури да испуни свој живот, па га услед свога слепила, испуњава обманама, „вредностима гробља“ – трулежју и прашином.

Незадовољан, он убија време разонодама, које не изграђују, већ разбијају његову личност, јединство воље, мисли и осећања.

Савремени човек постаје поседнут, изгубивши хармонију својих унутрашњих сила, мучи се испразношћу. Лудује због духовног слепила. А и како да прогледа, када му је срце загађено, када су страсти и похоте чврсто свили гнездо у њему? Да би могао да срцем прими светлост, а затим и да прогледа, неопходно је да избаци смеће из срца, сузама покајања и подвигом окретања ка Богу, подвигом очишћења, да у себи васпостави духовне силе. Једино срце које стреми ка чистоти, способно је да прими светлост и схвати Сврху. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“, говори Христос.

Ни ови слепци нису без напора задобили вид. Дуго су ишли за Христом – за Светолошћу. Затим, Христос је ставио њихову веру на испит: „верујете ли да могу то учинити?“, и одмах након што су посведочили: „да, Господе“, дотакао се њихових очију и оне су прогледале.

Вратити вид човеку, вратити му светлост живота, може једино Светлост Иситнита – Христос, исто као што бесмртну душу може наситити само Бог, не идеја Бога, већ Бог Живи, Сушти, исто као што и жеђ не може утолити мисао о води, већ сама вода. Као што је потребно пити воду, уносити је у себе, тако је и Бога недовољно имати у уму, у свести, у мишљењу, већ Му је потребно дати место у нашем срцу, у нашој вољи, у свакодневном животу.

Ето, драга браћо и сестре, пута ка проналажењу Светлости и Циља за оне који су изгубили вредност живота, који страдају од бесмисла. Треба учинити напор, како су га учинили и јеванђелски слепци. Напор и веру, какву су имали они који су привели Христу немога-поседнутог.

Како започети потрагу за Смислом и Светлошћу, запитаћете? „Поступај тако као да се у сваком твом поступку спојило небо са земљом“, говори В. Соловјев. „Немој пропустити прилику да учиниш добро“, поучава нас познати московски лекар, др. Гааз. Тако поступајући, ми налазимо Христа, а „налазећи Христа, ми налазимо себе“, говори велики хришћанин, раб Божији Фјодор Мих. Достојевски. Без вере у Христа, као сина Божијег, потврђиваној делатно љубављу према ближњима, и без континуираног, напорног рада над својим срцем, човек не може прогледати. Без овога, у потрази за циљем и смислом живота, он ће свагда лутати у мраку мисли, разонода и сујете.

Био је један богати млади човек у Паризу. Задобио је високо образовање, пред њим је била блистава каријера. Биле су му доступне све благодети живота. Презасићен животом, он размишља… а шта даље? Само смрт, труд ради ње? Бесмислица!… Тешко и неподношљиво. И, несрећни, духовно слеп, доноси одлуку да оде из живота. Он се упућје ка обали реке Сене са намером да се баци у њену дубину. Прилазећи реци, скида јакну и случајно се рука спушта до џепа, напипава новчаник, који је пун новца. Пала му је на ум мисао да овај новац да неком сиромаху. И долази до неког дворишта, спушта се у подрум, из кога се чује стењање. Пред његовим очима се појављује слика ужасног сиромаштва: бледа, исцрпљена деца у ритама, која се батргају по поду; болесна мајка уздише, лежи изнуреног лица на бедној постељи… Младић јој даје сав свој новац и види како се на женином лицу засијала радост, радост неземаљска је зазвонила и у гласовима дечице: „биће хлеба, биће и дрва“… Као да је зрачак оживљујуће светлости продро у тамни, влажни подрум. Ова радост и светлост су прешли и у срце младића, који је био изгубио смисао живота. По први пут је спознао тајну блаженства, тајну среће: она је у састрадалној љубави. Сетио се речи које је некада слушао: „Љуби Господа свога свим бићем својим, а ближњега свога као самог себе“. Живи за друге. Од тога тренутка није више помишљао да утопи своје тело у речним дубинама. Схватио је да је за срећу потребно раскрстити са својим егоистичним „ја“, и одлучио да своје „ја“ утопи у океану људског страдања. У младићевом поступку су се сјединили небо и земља и он је прогледао. Ишчезао је ужас бесмисла и ужас немоћи, замењени су радосним схватањем вредности и смисла живота.

Док је Исус ишао, слепци су Га пратили и узвикивали: помилуј нас, Исусе. Када је ушао у дом, слепци су Му поново приступили. Ово је и наш заједнички пут, драга браћо и сестре. Додајте овоме и узвишене препорађајуће Тајне, које очишћују срце и васпостављају вољу. За једне, то је кратки пут, за друге, по стању њиховог срца и воље, дугачак и мучан. Али увек, када исповедаш Христа као Сина Божијег и Твога личног Спаситеља, уколико Му „са страхом Божијим и вером приступамо“ у Тајнама, то је пут који води ка познању Циља и Смисла Живота.

Амин.