img_0634

18.09.2016.

епископ браничевски Хризостом (Војиновић): ПОСЛЕДИЦЕ ГРЕХА ОСТАЈУ

Састали смо се у добри час у овој светој цркви да се Богу помолимо и да мало душу утешимо и окрепимо.
Помолили смо се за напредак наших светих цркава. Где год је која, сваку нам Бог помогао да нам буду лепе и окићене: души на утеху, невољноме на помоћ а свакоме од нас на радост.
Помолили смо се за добро наших свештеника, који данас служе свете службе Божје широм целе наше земље. Молитве им угодне биле пред престолом Господњим, пред Судијом праведним!
Помолили смо се и за добро свакога брата хришћанина који се крстом крсти и у Бога верује. Који је у добру, Боже га подржи! Који ли је у невољи, Боже га избави! – да се сунца огреје, да се браће нагледа и да га у животу свако добро прати!
Што год ми данас у овој цркви молили, Бог нам даровао и још придодао колико је воља и милост Његова!
На радост долазили светој цркви, у части и поштењу и страху Господњем, да се у њој закону Божјем поучимо и да по њему живимо!
Јер, браћо и сестре, ма шта људи у наше време мислили, ма шта говорили, постоји још увек она стара неумитна Правда Божја која је понекад спора али увек достижна.
Кад сам једном био у манастиру Витовници код Петровца пришла ми је нека девојка – удавача и умолила за савет да ли би било паметно да се уда за једнога младића чија је мајка убила своју свекрву и још се налази на робији?
„Бојим се – додала је та девојка – да мајчин грех не падне на нас и на нашу децу“.
Одговорио сам јој: „Паметније је да сачекаш коју другу прилику“.
Нисам у том тренутку толико мислио на отплаћивање мајчиног греха, колико на опасност да се уђе у породицу у којој су чланови склони да се међусобно убијају.
Али, имала је право и та девојка са свога становишта, и њена је бојазан такође била оправдана.
Јер велики грех има у себи нешто тајанствено, нешто заразно, нешто што понекад прелази, особито на потомство, као наследна заразна болест. То је од памтивека свеопште народно искуство.
Сећам се: још док сам био млад јеромонах у манастиру Раваници, дошла је била тамо нека жена чак из околине Сталаћа и довела свога тешко болесног сина да му у манастиру читамо „проштену молитву“.
Та нам је жена тада испричала:
Када сам се удала за свога мужа, затекла сам код њега у кући једно слабашно детенце из његовог ранијег брака. Од првих дана нисам волела то пасторче. Тешко сам се мирила с мишљу да ће оно некада делити имање с мојом децом. Нисам га људски неговала и било је више гладно него сито, те је тако од слабости, онако малецно, и умрло.
А сада се, ево, тешко разболео мој син, па сам се сетила тог свог малог пасторчета и мога великог греха према њему.
Помозите ми, ако можете!“
Једног пак јутра сачекао ме је у нашој пожаревачкој црквеној порти неки човек и умолио за одобрење да се опева гроб неке девојке која се пре више година бацила под воз и тако извршила самоубиство.
Упитао сам га: зашто тако касно тражи да се то опело изврши, и какав му је род та девојка била?
Одговорио ми је:
„Није ми, оче, била никакав род. Била је само вереница мога сина, али смо ми били против тога да је он узме, јер је девојка помало храмала, и било нас је срамота да имамо сакату снају.
Кад ју је мој син – по нашем наговору – напустио, она се бацила под воз…
А сада је душевно оболела моја кћи – девојка. Била је неко време у душевној болници, лечена је и дошла кући, али јој се болест често обнавља.
Па мислим нешто: можда ће мојој кћери бити лакше кад се опева неопојани гроб оне девојке, која се нашом кривицом убила, и кад се њена очајна душа буде једном смирила“…
Прошла ме је свог нека језа: дошао човек да моли да се опева гроб туђе кћерке да би његовој кћери било лакше!…
Страшно је, браћо и сестре, кад се на некога спусти тешка рука те тајанствене и неумитне Правде Божије.
Не може се живети против закона Божијег, па да се очекује срећа, и спокојство и задовољство. Ако се извесна удобност тим путем и нађе, нестална је и кратког века.
На дну грешникове и најслађе чаше налази се увек горчина и отров.
Нема већих мука, него кад човека мучи савест, нема веће страхоте, него не смети остати сам са собом и загледати у своју празну и изгубљену душу.
Ко од вас не зна бар за један случај како се страшно свети проливена крв?
Ко не зна како страшно пролазе они који се криво закуну, који невиног оклеветају, који светињу оскрнаве, који кума и родитеља увреде, који свој пород убијају, који туђе бракове и куће растурају?
На наше очи затиру се куће тих грешника…
А ако се на наше очи свете велики греси, свете се исто тако и они које ми сматрамо малим, зато нека нас Бог и од њих сачува. Јер је написано у Светом Писму: „Страшно је упасти у руке Бога живога“ (Јевр. 10, 31).
Зато нека и даље греше грешници, нека хуле безаконици, нека се смеју нама који идемо Божјим путем. Можемо их само дубоко жалити.
Нека они привремено и благују – не дао нам Бог да пођемо њиховим трагом, јер су на клизавом путу постављени.
Зато ћемо се ми и даље гласу срца и савести покоравати, греха се бојати, Богу служити, Њему своја дела посветити, у Њега се уздати, Њему увек говорити:
„Ти си уздање срдаца наших, и наше уточиште до века!“
Јер срце нам наше сведочи да нам је добро кад се волимо и да нам је тешко кад се мрзимо.
Да смо радосни кад учинимо добро и да нас се људи грозе кад учинимо зло.
Срце нам наше говори да није лепо да чинимо другима оно што не бисмо волели да други чине нама.
Срце нам наше говори да је боље и пострадати на правди, него живети са жигом срамоте на челу.
Срце нам наше говори да је боље ићи Божјим путем, праведним путем, макар и патили на њему, него правити савез са злом, запетљавати се у лажи и преваре и тонути у грех.
Јер грешан човек, браћо и сестре, је – по правилу – несрећан човек.
У Светом Писму Божјем стоји записано:
„Ако држиш заповести Господа Бога својега, доћи ће на тебе сви благослови…
Благословен ћеш бити у дому, и благословен ћеш бити у пољу…
Господ ће послати благослов да буде с тобом и у свему оном за што се прихватиш руком својом“(V Мојс. 28).
Тај благослов Божји нека сиђе и на све вас који сте данас дошли у овај свети храм!
У цркву ходили, Богу се молили, живе спомињали, а мртвима спомен чинили.
Бога се бојали, људима се не омразили, образ светао вазда носили и душе своје не огрешили.
Избавио вас Христос Спаситељ сваке муке и душманске руке! Вазда имали, потребитим давали, а Бог вам узвраћао срећом, и берићетом и напретком.
Здрави и срећни били и ви и сви ваши мили и драги. У добру, у слози и у љубави пребивали од сада па довека!

На путу вас срећа сусретала,
Молитва вам Богу допирала,
Што молили Бог вам даровао;
Амин Боже и Богородице
И данашњи Божији Празниче!

Оставите Коментар