У Христу рођена браћо и сестре!
Уколико човек жели да зна смисао и циљ свога постојања, он најпре треба да позна себе самога: Ко сам ја? Који је задатак и какво је оправдање мога живота?
Прави одговор на питање: „Ко сам ја?“ и „Који је задатак мога живота?“ дат нам је у Светом Писму, а откривен од стране светог Григорија Паламе, коме је и посвећена ова друга недеља Великог Поста.
Чујемо да псеудо-научници наводе аргументе, да је човек настао од нижих животиња, да је мајмун његов пра предак. Као потврду ових аргумената они указују на оно што је заједничко у менталном животу човека и животиња. Међутим психичка делатност животиња изражава само прохтеве њихових тела: исхране, размножавања и самоодржања. Дa, ови су прохтеви својствени и човеку, али човек је способан да се уздигне изнад апсолутне зависности од ових потреба – и у тој његовој власти над својом психофизичком природом се и пројављује величина човека. И што је најважније, човек постаје човек тек уколико обуздава своју психофизичку природу.
Какво је, пак, учење о човеку открио свети Григорије Палама? Човека је створио Бог, Творац васељене. Створен је по „образу и подобију Божијем“. Човек је узет од земље, али се не ограничава њоме: Творац у њега удахњује „дух животни“ и од „духа животног“ зависи постојање човеково. Тиме је вера укључена у саму структуру човека, укључен је савез са Богом, веза са Богом.
Појаснимо: У људску природу је органски укључена религија. Реч „религија“ означава „свезу, савез“. Ето због чега стубови Цркве говоре да је душа људска „по природи хришћанка“. Ето због чега је говорити о човеку, а не доводити га у везу са Богом, са Творцем – бесмислено; ово би значило лишити човека смисла и прихватити да је људски живот само зла гримаса сатане.
„Начинимо човека по образу Своме и по подобију Своме“ (Пост. 1, 26), речено је у Писму. Од свих бића која живе на земљи једино је човек почаствован правом да буде „образ Божији“, „лик Божији“ и у том се лику налази најузвишеније достојанство човека. Ни у једном од философских система човек није тако узвишен, као у хришћанству. „Ваша тела су“, говори свети апостол Павле, храм Духа Божијега, који живи у вама“.
Кроз своје постојање човек треба да је у вези са својим Творцем . Чиме се та веза учвршћује? Она се учвршћује послушањем Богу, послушањем Његовој вољи, Његовом Закону. Али човек, први Адам, уместо да прихвати живот, као дар Божији, зажелео је да сам управља својим животом, зажелео је аутономију, независност и испао из послушности Богу. Овим непослушањем нарушио је везу са Извором живота и мудрости.
Да није било нарушено послушање према Богу, смрт би била само прост прелаз ка Богу, а сада је она постала фатална, казна (Божија). Човек је одбацио унутрашњи закон Божијег присуства у њему и остао препуштен самоме себи, својој обмањивој независности (од Бога). Онај који је маштао да буде раван Богу, постао је тек смртни човек. „Залудео је (човек) у својим умовањима“, говорио је свети апостол Павле, „потамнело је неразумно срце његово и полуде човек“ (уп. Рим. 1, 21)
И ево у другу недељу Великог Поста, Господ нам се обраћа устима светих и каже: „Човече, сети се откуда си ниспао… познај своју племенитост, не заборави на сродство између тебе и Бога. Не постоји таква блискост као у теби, у твојој души, са Богом… Син Божији – Христос, зажелео је да ти буде брат и „бивши послушан Оцу до смрти, и то до смрти на Крсту“, дошао је да би ти вратио изгубљено достојанство. Кроз Христа досежеш у живот у Богу, досежеш га верношћу Христу, послушањем и светим Причешћем. Не бој се послушања. Послушање Богу, то није ропска покорност, већ дело – дело љубави“.
Послушање – то је знак и плод вере, заложен у нашу природу. „Ради нас се Христос приопштио телу и крви“, говори свети Јован Златоусти, „и даје нам само тело и крв, да би смо ми, блаодарећи томе, постали Његови сродници“, јер, „примајући тајанствену Храну – свете Тајне Тела и Крви, човек постаје део Христовог Тела, постаје брат и санаследник Христов“. Амин.