[dropcap letter=“У“][/dropcap] деветнаестом веку у Русији је био обичај да после бденија, уочи Божића, владика изађе у припрату храма и дарује сиротињу. Било је много сиромаха. За све су били припремљени богати дарови.
Владика је са сваким поразговарао. Неке је утешио, друге охрабрио, треће поучио, а помоћ је сваком исту доделио. На крају, само за једног старца није било више ништа. Владика није могао да дозволи да тај сиромашак оде тужан и празних руку у претпразнично вече, па га је позвао код себе у владичански двор.
Увео је сиромашка у своје одаје и угостио. Из разговора је сазнао да је старац човек којег је задесила велика несрећа. Остао је без игде иког свог, запао у дугове, остао без ичега и на крају спао на просјачки штап. Разговарали су о минулим временима. Онда је старац почео да прича о једном свом необичном Божићном догађају.
„Сећам се, владико свети, једне пред божићне ноћи“, рекао је старац. „Давно је то било. Ишао сам санкама у далеки град. Ноћ беше студена, тамна. Мећава се тек смирила. Унаоколо снег и бескрајна равница. Тишину нарушава само звон прапораца и шкрипа снега под санкама… Одједном, видим нешто црно на снегу. И кочијаш је био сигуран да у снегу неко лежи. Шта то може бити у пољу, усред ноћи, звер или човек? Заповедио сам кочијашу да стане и изашао да погледам. Приближио сам се и видео дечака како лежи потрбушке, покривши главу рукама. Није давао знаке живота. Смрзао се јадничак. Унели смо га у санке. Трљао сам му лице и руке, замотао га у моју медвеђу бунду. Својим телом сам га грејао.
И оживео је, рођени мој. Рекао ми је да је богослов. Кренуо да са родитељима прослави Божић. Отац му је био свештеник у селу, педесет врста од града. Пошао је пешице, мислећи да ће, уз мало напора, стићи. Млад је, јак и здрав. Успут га је сустигла мећава и он је залутао. Посустао је, промрзао, приспавало му се. И тако би се смрзао, али Бог то није допустио. Одвезао сам га кући и рекао његовим родитељима: „Ево вашег сина живог!“ Како су ме благосиљали, како захваљивали! Боже мој, колико сам се пута питао где ли је тај малишан? Шта ли се збило са њим?“
Архијереј је пажљиво слушао причу, ничим не одајући узбуђење, само је рука брже пребирала бројанице. Кад је старац заћутао, владика је устао, пришао иконама и почео да се моли. Низ образе су му се сливале сузе. Затим је, окренувши се старцу, рекао: „Нека је благословен Бог наш! Добри човече, ја сам тај дечак којег си ти спасио. А шта је било самном, видиш, Господ ме је удостојио архијерејског чина. Буди благословен!“
И преосвећени и сиромашак падоше на колена пред иконом Рођења Христова и један пред другим. Владика се побринуо за старца. И као што га је он, давне ледене претпразничке ноћи, загрејао својом топлином, тако је владика сада њега загрејао топлином своје љубави и бриге.
Живео је старац код владике, који га је чувао и пазио као да му је рођени отац, све до краја својих земаљских дана, кад је прешао у Царство Небеско, где се нашао заједно са Праведним Лазаром.