20.07.2016.

ЧУЛА ПРЕСТЈУ ДА ДЕЛУЈУ И ЧОВЕК БИВА ОТРГНУТ У СОЗЕРЦАЊЕ

двадесет и пето писмо

 

То што си ти, чедо моје, окусио током ноћи у тој твојој молитви, било је дејствовање благодати. Моли Господа да ти је поново подари када то њему буде угодно.

Познајем једног знаменитог брата који се једног дана сусрео са многим искушењима. Плакао је читавог тог дана ништа не окусивши.

Док је залазило сунце он је, седећи на неком камену, на врху Свете Горе угледао храм Преображења и плачући, са болом преклињао:

Господе, као што си се Ти преобразио пред ученицима Својим, преобрази се и у мојој души! Обуздај страсти и умири срце! Подај молитву оном што се моли и уздржи мој неуздржани ум!”

Док је он то са болом изговарао, од храма је наишао неки дашак, као лагани поветарац преиспуњен миомирисом. Како ми је овај брат рекао, тај поветарац је испунио његову душу радошћу, просветљењем и божанственом љубављу. Из његовог срца је са сладошћу почела да извире непрестана молитва.

Тада је устао и упутио се ка месту где је живео, јер се већ смркавало. Приклонивши главу на груди, почео је да окуша сладост коју је изливала дарована молитва.

Истог тренутка био је захваћен созерцањем, нашавши се у потпуности изван самога себе.

Није био ограђен зидинама и стенама. Био је изван сваке жеље. У тишини, у заслепљујућој светлости, у безграничној ширини. Бестелесан. Његов ум био је обузет само једним: да се више не врати у тело и да заувек остане тамо где се сада налази.

Било је то прво созерцање које је видео овај брат. Поново се вратио у себе, и подвизавао се да би се спасао.

Сео сам и мало дошао себи. Опоменувши се шта ме још чека, везујем покидану струну. Узевши своју лиру, цедим мед из трња мог искуства сакупљеног као цвеће у пустињи. Дођи и поново се угости под мојим хладом. Ја ћу ти из трња исцедити миомирисну мастику. Када се на тебе обруше жалости, проникни у смисао онога што ти је речено, и моје речи учиниће ти се слађима од меда.

Према томе, добра су оба начина молитве.

Иако је други начин, уз употребу речи, донекле опасан, он је плодотворнији. Сваке вечери упражњавам и један и други начин. Најпре користим речи, а када се уморим и видим да оне више не доносе плода, закључавам је у срце.

Познајем једног брата који је, када је био млад и имао око 28 или 30 година, свој ум спустио у срце током шест часова. Није му допустио да оде одатле од девет часова увече до три ујутро (имао је часовник који је показивао време). Био је сав мокар од зноја. Након тога је устао и обављао своја послушања.

Укратко речено: да би човек стекао слободу, неопходно је да своје тело доведе до распадања и да презире смрт.

Молитва која се твори речима, твори се и умно, безгласно, и назива се прозба или молба. Онај ко започиње прозбену молитву, започиње је овако:

Невидљиви и непостижни Боже, Оче, Сине и Свети Душе, једина сило и помоћи сваке Душе, једини добри и човекољубиви, животе мој, миру и радости…“, и наставља довољно дуго ту произвољну молитву.

Ако буде дејствовала благодат, одмах се отварају врата и молитва достиже двери небеске, и уздиже се као стуб или као огњени пламен. У том тренутку долази до промене. Ако пак благодат не садејствује и дође до расејаности ума, он тада кружно закључава ум у срце. Он тада тихује, као да је у гнезду, и не лута, као да је срце постало место у којем је закључан и у којем се чува ум.

Ако дође до промене, она ће се десити током прозбене молитве. И тада благодат која преплављује преиспуњава човека просветљењем и бесконачном радошћу. Тада, када обухваћени благодаћу више није у стању да обузда огањ љубави, његова чула престају да делују и он бива уграбљен у созерцање. Све до тада, човек се креће по сопственој вољи. Након тога, он више не влада собом, нити је свестан самога себе, будући да се сјединио са огњем, да је дошло до његовог потпуног пресуштвљења — и да је постао бог по благодати.

То је божански сусрет, када се уклањају зидови и он удише другачији ваздух, ваздух разума, слободан и преиспуњен миомирисом раја. Затим поново, мало-помало, одлази облак благодати и отврдњава земљани човек као восак, и враћа се себи као да је изишао из бање: чист, лаган, блистав, светао, сладак и мек као вата, пун мудрости и знањa.

Само, онај ко то жели, мора у сваком тренутку корачати ка смрти.

Оставите Коментар