[dropcap letter=“Г“][/dropcap]одине 2002. имао сам среће да одем код архимандрита Иполита (Халина), игумана Рилског манастира, који се иначе налази близу Курска. Због духовног савета и поуке многи су долазило код архимандрита Иполита па сам тако и ја отишао код њега.

Баћушка ми је на растанку поклонио иконицу равноапостолне Нине коју и данас чувам као његов благослов.

У то време подвизавао сам се у Николо-Тихоновом Лушком манастиру. Уочи празника равноапостолне Нине тако сам се страшно разболео да нисам био у стању ни да устанем из кревета. Имао сам високу температуру и јаку грозницу од које сам се сав тресао, а уз то су ме све кости толико болеле да се не може описати. Чак су ме и очи болеле. Болест ме је напала изненада тако да сам лежао сам у келији и просто нисам знао шта да радим.

Огласила су се звона за бденије и тек тада сам се сетио да је тог дана празник равноапостолне Нине. Од оног дана кад ми је отац Иполит на благослов поклонио њену икону почео сам да јој се молим и да јој се често обраћам за помоћ.

Сакупио сам и последњи атом снаге и одлучио да одем на бденије. Размишљао сам о томе да није страшно чак и ако умрем. Уосталом, у манастиру сам па ће ме ту и опојати. Ако је већ тако, макар ћу на крају бити на богослужењу. Дакле, у тако тешком стању кренуо сам на бденије.

Кад је почело помазање, једва сам успео да дођем до иконе равноапостолне Нине и да је целивам. После тога настојатељ манастира, схиигуман Агатон (Чеснаков) помазао ме је освећеним уљем. Истог тренутка болест је нестала као да је никад није ни било! Једино сам још увек осећао благо гребање у грлу.

У манастиру је био и мој велики пријатељ, донски козак Андреј Багров. Почетком деведесетих година ХХ века Андреј је учествовао у рату у Југославији, Придњестровљу и још неким местима. Био је то човек дивне душе, али је имао свој поглед на све, и то веома трезвен. Будући да сам још увек био под снажним утиском чуда које се догодило, тојест да пре само неколико тренутака нисам могао ни да стојим на ногама, пришао сам Андреју. Био сам бескрајно срећан па сам му испричао шта се догодило. Али Андреј на то уопште није реаговао, само ме је одмерио од главе до пете и рекао: «Чим људи дођу у манастир, почну да траже чуда, а онда не знају шта с њима да раде. Шта ти је? Требало би према свему да се односиш много мирније.»

Али без обзира на то и он је приметио силне промене на мени. Видео је да сам се малопре тешком муком кретао и да од моје болести није ни трага остало након целивања иконе равноапостолне Нине и помазања освећеним уљем. И све се то догодило у делићу секунде.

Равноапостолна Нино, моли Бога за нас!
Виктор Касјаненко
27. јануар, 2014. године

са руског
Божана Стојановић