26.03.2018.

Господ ће свој Суд почети од Цркве, као што је код нас већ био први, припремни, суд, 1917. године. Кога су најпре почели да убијају? Свештенике. А онда су се дохватили и осталих. Ко је био први на списку државних непријатеља? Патријарх Тихон. Најљући непријатељ совјетске власти. Питаћете се шта је могао кротки Тихон? Он никада није ни нож узео у руке, а камо ли што горе. И зашто је он био тако опасан? Зато што је говорио и сведочио о другом (будућем) животу. И уколико поново буде суд, опет ће почети од нас. И шта? Од нас ће се само перје разлетети. Где нам је храброст? Где нам је љубав? Чак ни у споственој породици не можемо да сачувамо елементарни мир и поредак.

19.03.2018.

Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. Та погана страст не само што нам не допушта да напредујемо, него нас и са постигнуте висине руши. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.
Већина гордих људи (како, не знам) заварава се све до смрти уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда.
Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно.
Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце.
Почетак духовног здравља препознаје се у томе што се помисао наша више не хвали природним даровима. А докле год се осећа смрад сујете, дотле ни пријатан мирис мира не може да се осети.
Ко се избави од гордости, лако се оправдава за све остале грехе, као што показује пример јеванђелског цариника (Лк.18,9-14).

15.03.2018.

Дакле, сматрај себе недостојним Светих Тајни, али немој сам себе одлучивати од Причешћа, већ то остави духовном оцу, нека те он одлучи, уколико је неопходно. Схватати своју недостојност јесте твоја обавеза, а удостојити или не удостојити светог Причешћа јесте обавеза твога духовног оца. Ти си дужан да откријеш своју болест своје душе духовном лекару, то је до тебе, а треба ли или не треба узимати лек то зна духовни лекар, то је до њега.

07.03.2018.

Гордост – то је застрашујућа душевна болест, која се веома тешко лечи. Нема мрскијег греха пред Богом од гордости. Свети Оци је називају „семеном сатане“.
Горди излазе из власти Божјег закона, зато сами себе лишавају заштите и покрова Божјег. Они трпе поразе на свим својим путевима. Живећи у телу они су већ мртви душом, и још за живота окушају адска мучења: усамљеност, мрачно униније, тескобу, злобу, мржњу, бесплодност, мрак и очајање.

06.03.2018.

Дакле, мерило нашег усмерења јесте радост, која одређује где се налазим и мир, који одређује куда идем. Ако немам мира, то значи да сам кренуо погрешним путем. Усудићемо се да кажемо да ако свој мир налазимо у греху, онда је боље да одемо у грех. Грех је тада за мене драгоценији од свих Арханђела заједно. Наравно, у том случају ће други степеник бити то да од греха стигнем до Раја, пошто уствари није могуће да грех донесе мир. Грех је највећа увреда за Бога и за човека. И поред тога, ако се мени чини да свој мир налазим у греху, нека одем у грех. Битан је мир. Само мир може да ми подари неки зрачак светлости, који ће ми у наставку открити Бога

10.02.2018.

Многи долазе да питају: шта да радим са сином или ћерком? Питам их: Колико им је година? Петнаест. Али шта да чиниш са петнаестогодишњим човеком? Никаквим више претњама, насиљем, нећеш ништа постићи. Дете треба васпитавати још од када је зачето у утроби. А када напуни петнаест година, зло је у њему већ узрасло, а добра уопште нема, јер се дете није причешћивало, не познаје Јеванђеље, никада није чуо за молитву.

08.02.2018.

Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке.

05.02.2018.

Заправо, оно што светитељ нама даје нису лепе речи и добре мисли – ово може да изрекне било ко. Светитељ, својим говором или својим ћутањем, радом или мировањем, животом својим и смрћу својом, преноси нам срдачност и увереност да га је наш Спаситељ посетио са висине, и да је смрт побеђена.

01.02.2018.

Ми смо, заиста, сарадници Божји у одржању свог живота, у задобијању Царства небеског и помоћи другима да и они одрже живот и да достигну до Царства Божјег, ако хоће. Тај принцип остаје заувек. Али, ту је услов да ми учинимо оно што можемо, значи, не више, а не ни мање. Бог је нас послао у наше време. Он зна задатке нашег времена, које је пред нас поставио. Зна снагу коју нам је дао, зна и потребу, уколико ти задаци превазилазе наше снаге, као сарадника Његових, да онда Он учини Својом свемоћном руком оно што треба, а што ми не можемо да учинимо. Али, услов је тај, каже Христос: „Ако останете у мени и речи моје остану у вама, шта год хоћете, иштите, биће вам.“ То јест, ако будемо имали вере у Њега, али да та вера буде активна, у животу да ми живимо њоме, да на тај начин потврђујемо и Сина Божјег и веру у Њега, онда ће Он бити са нама.