13.11.2018.

Хоћу ли вам рећи због чега се у нама јавља то осећање узнемирујуће забринутости, та болна сумња око спасења душе? Због тога што ми сматрамо да ћемо спасити сами себе, мислимо да једино својим напоримо можемо да достигнемо Царство Небеско, да једино за своја дела треба да задобијемо вечно блаженство. Тако размишљамо и по свом животу, по својим делима видимо, осећамо, схватамо да смо далеко од свога спасења, да смо недостојни Царства Небеског и да нисмо спремни, нисмо способни за вечно блаженство и схватајући то ми се патимо, узнемиравамо, обеспокојавамо. Онај који се нада на себе, а не на Бога, никада ни у чему не може бити спокојан.

08.11.2018.

Главна опасност од чулних забава јесте та што оне могу да привежу себи наше срце и да постану неодољива потреба наше душе, предметом страсног упражњавања, да овладају нашом душом и да нас лише духовне слободе. Хришћанин пре свега треба да негује ону слободу којом нас је ослободио Христос, оном независношћу од свега земаљског, која се не прелешћује ничим и не страши се ничега, оном самоконтролом која га чини господарем својих жеља и осећања, истинским царем свога унутрашњег света. Само уз ову слободу духа он може да победи свако искушење, свагда и у свему испуњава вољу Божју и иде директним путем заповести Господњих.

30.09.2018.

Сећај се две помисли и бој их се. Једна ти говори: „Ти си свет човек“, а друга: „Нећеш се спасти“. И једна и друга долазе од ђавола и нису истините. Ти мисли овако: „Ја сам велики грешник, али је Господ милостив и воли људе и Он ће ми опростити грехе“.

28.09.2018.

Човек без радости одвојен је од Христа, одрицање његово (од света) је лажно. Шта год да урадиш, чак ни покајање твоје и љубав твоја нису истинити, ако ниси радостан. Кажеш да ме волиш, а сутрадан, када ја одлазим, тужан си и плачеш. Љубав твоја била је један пакао самољубља, узбурканост твоје индивидуе, подизање идола самом себи, варка. архимандрит

24.06.2018.

Ми на исповест долазимо са истим настројењем какво имамо и у животу: Када човек у нечему погреши, нешто не учини, каже нешто што не треба, одмах почиње да га мучи савест. И он се извињава, раскајава се за учињену погрешку. И на душевном плану он преживљава ово раскајање. Када се извињава, он чак постаје задовољан собом. Сам себи почиње да се допада: „О види какав сам ја!“ Готово на исти начин човек долази и на исповест, прилази тајни покајања: “Ја, Господе, извини, ја то нисам добро учинио, погрешио сам. Извини!“ И у њему се одмах јавља самозадовољство: „О какав сам ја! Ја признајем свој грех, ја га видим, ја га осуђујем.“ И у овим доживљајима, у овим емоцијама он и остаје. Мења ли га овај доживљај? Уопште не! Онакакв какав је био пре исповести, такав остаје и након ње. У њему се ништа није изменило. Нема никакве промене. Стога овај мрак у коме живи, имајући „землевесни“ ум, остаје у души. Стога је у њему тако мало радости. Али закон, као да је испунио… Закон…

26.03.2018.

Господ ће свој Суд почети од Цркве, као што је код нас већ био први, припремни, суд, 1917. године. Кога су најпре почели да убијају? Свештенике. А онда су се дохватили и осталих. Ко је био први на списку државних непријатеља? Патријарх Тихон. Најљући непријатељ совјетске власти. Питаћете се шта је могао кротки Тихон? Он никада није ни нож узео у руке, а камо ли што горе. И зашто је он био тако опасан? Зато што је говорио и сведочио о другом (будућем) животу. И уколико поново буде суд, опет ће почети од нас. И шта? Од нас ће се само перје разлетети. Где нам је храброст? Где нам је љубав? Чак ни у споственој породици не можемо да сачувамо елементарни мир и поредак.

19.03.2018.

Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. Та погана страст не само што нам не допушта да напредујемо, него нас и са постигнуте висине руши. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.
Већина гордих људи (како, не знам) заварава се све до смрти уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда.
Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно.
Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце.
Почетак духовног здравља препознаје се у томе што се помисао наша више не хвали природним даровима. А докле год се осећа смрад сујете, дотле ни пријатан мирис мира не може да се осети.
Ко се избави од гордости, лако се оправдава за све остале грехе, као што показује пример јеванђелског цариника (Лк.18,9-14).

15.03.2018.

Дакле, сматрај себе недостојним Светих Тајни, али немој сам себе одлучивати од Причешћа, већ то остави духовном оцу, нека те он одлучи, уколико је неопходно. Схватати своју недостојност јесте твоја обавеза, а удостојити или не удостојити светог Причешћа јесте обавеза твога духовног оца. Ти си дужан да откријеш своју болест своје душе духовном лекару, то је до тебе, а треба ли или не треба узимати лек то зна духовни лекар, то је до њега.

07.03.2018.

Гордост – то је застрашујућа душевна болест, која се веома тешко лечи. Нема мрскијег греха пред Богом од гордости. Свети Оци је називају „семеном сатане“.
Горди излазе из власти Божјег закона, зато сами себе лишавају заштите и покрова Божјег. Они трпе поразе на свим својим путевима. Живећи у телу они су већ мртви душом, и још за живота окушају адска мучења: усамљеност, мрачно униније, тескобу, злобу, мржњу, бесплодност, мрак и очајање.