16.01.2018.

Никада због навике Причешће немој сматрати нечим обичним и мало-важним. Сличне мисли и расположења срца на тебе наводе гнев Господњи, услед чега по Причешћу нећеш осетити мир и живот. Са најживљом срдачном захвалношћу за дарове који оживљују стичи живот од Господа и вера твоја нека се разраста све више и више. Страховање и неспокојство произилазе од неверја. Њихово појављивање за време Причешћа сматрај сигурним знаком да се неверјем удаљујеш од Живота, који се налази у чаши. Ти, међутим, немој на њих обраћати пажњу.

13.01.2018.

Са тачке гледишта светског човека црквени живот је иззетно мучан. То је стога што светски човек не зна за радост коју даје духовни живот, радост која се не да упоредити ни са каквим светским радостима. Управо зато, када људи осете ту радост, они заувек постају ученици Христови и спремни су да се одрекну свих светских саблазни, које су им раније биле драгоцене.

11.01.2018.

И када тражиш да буде Његова Воља, када је сво твоје биће вапај живота или смрти, тада се деси. Али ово дешавање није нешто што може да се одреди унапред. Може да се деси кроз дешавање или кроз не дешавање. Може се десити да пре него што се твоја прозба уопште заврши, одговор стигне. Или можеш чекати годинама и себе изморити, бити разочаран, и досећи потпуну исцрпљеност, бити разорен. И тада, када више не очекујеш ништа – ни ти, а ни неко други – Он Сам долази да те подигне, да те поведе са Собом на ново путовање.
Тада ћеш разумети зашто је Он долазио по тебе споро; Он је био са тобом у другом обличју (Мк. 16, 12), чак и када није био стигао, док си га чекао.

29.11.2017.

У Господа свога се уздај (Пс. 54,23), и у сваком искушењу осуђуј самог себе као онога ко је за све крив. Ничим се не саблажњуј и не укоревај никога од оних који те љуте; јер и ти си окусио са забрањеног дрвета, и ти си стекао различите страсти. С радошћу примај тугу, нека те мало и узбуди: зато ће ти после бити слатко. Тешко теби и смрдљивој слави твојој! Јер душу која је испуњена свакојаким грехом оставио си као неосуђену, а другима си судио речју и мишљу.

22.11.2017.

Своје дане морамо проводити уз велику опрезност. Ђаво је врло вешт и увек вреба да нас ухвати у замку у време наше духовне поспаности, како би нас учинио одговорнима пред Богом и нашом савешћу. Нека га Бог уништи, како нам више не би шкодио! Међутим, како је Бог праведан, Он не жели да уклони човекову слободну вољу. То је разлог због којег ми, а најпре ја сам, добровољно следимо ђаволске наговоре и грешимо.

11.05.2017.

Родитељи треба да размисле о томе да ли су и они показивали непоштовање и били дрски према својим родитељима тако да, по неписаном правилу, то исто и њима раде њихова деца. Исто тако је важно да ли су сами родитељи постали убице деце преко абуртусâ, што у човековој души и његовој генетици ствара комплекс убице. То се даље преноси у виду негативног односа будуће деце према родитељима. Тај грех се може ублажити дубоким и искреним покајањем.

11.05.2017.

Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.

30.04.2017.

Светлост Васкрсења засијала је у пећини. Јудејци су се од ње оградили земаљским каменом. Тако и у души, камен земаљског смета продирању Светлости Божије. И велики земаљски камен наваљен је на душу, камен забава, страсти и свакојаке неправде. Камен, као глува стена, заградио је душу и заклонио од ње све узвишено и свето. Али земаљско је немоћно пред небеском Руком. Божанска сила ће одвалити земаљски камен са твоје душе и пашће све оно што је на њу нагомилао свет, те ће у душу да проникне Божанска Светлост Васкрсења.

16.02.2017.

Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности или места као крајњег критеријума Православља, јесу све симптоми ове духовне оболелости. Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.