06.02.2015.

Тајанствено је и страшно рођење човјека на свијет. Страшан је човјеку и прелаз из тамне утробе свијета у тајанствену вјечност. Страшна је, својом уникалношћу и одговорношћу, свака минута овог живота. Али човјек је научио да замазује свој страх, да га сакрива, чак и да се смије над њим, да га лаже; он му се чак потчињава и приноси му жртве – да би обезбиједио лакоћу постојања под његовом влашћу. Таква је суштина и древног и савременог идолопоклонства: култивирања вјештачког врта живота и мисли изван Бога… Човјек себе само обмањује, живећи бездушно и „неустрашиво“

20.12.2014.

Компјутерске игре буде страст и такав занос да постају привлачније одкњижевности, чак бих рекао нека врста магије. Оне људе, а посебно децу,уводе у виртуелни свет, у свет илузорне стварности која им је занимљивијаод реалног света. Ту започиње деградација човекове личности. У оквиримаовоземне реалности човек се осећа као странац, гост или путник намерник.Његова домовина је свет компјутера: он живи у том свету и тај свет живи уњему, свет који га је потпуно заробио и на неки начин прогутао. Код тихљуди пре свега ишчезава небо и Бог за њих постаје апстрактна инезанимљива идеја. Он није потребан компјутерским играчима и зато сеналази изван граница њиховог интересовања. Након тога за њих ишчезаваи сама земља. Њих уопште не узнемиравају друштвени проблеми и просто суслични пужу који по цео дан проводи у својој кућици. Они су изоловани одсвоје родбине, лишени пријатеља, а појмове “добро” и “лоше” замењујупојмовима победити и изгубити у игри. Због компјутерских игрица људипостају равнодушни једни према другима.

15.10.2014.

А горе од свега је униније (клонулосш), када се од свега дижу руке. У њему су сви греси заједно узети. Његов спољашњи израз је „пливање низ реку догађаја“, тј. непротивљење ничему што се дешава данас око нас. Наш грех је пре свега у томе што мислимо да је смрт јача од живота, оног живота којег Бог предлаже човеку од почетка света. Веровати у смрт – значи одрицати се од наше способности за живот и истовремено одбацивати љубав у којој су садржане све заповести Божије.

13.10.2014.

У технолошкој цивилизацији, која се назива веком “еманципације и ослобођења” човек се у ствари еманципује и ослобађа од моралних принципа, моралних норми и гласа сопствене савести. Ако се срећа садржи у човековом унутарњем духовном свету, онда можемо рећи да је тај свет код данашњег човека осиромашен и максимално сужен, посебно у технолошки напредним земљама где људи чак и личе једни на друге. Има се утисак као да их је све програмирао некакав невидљиви хипнотизер. Људи добијају мноштво информација, али све су оне у суштини истог типа и веома су примитивне. Оне личе на понављање једног те истог сценарија у различитим варијантама међу којима скоро да и нема разлике. Алтернатива томе је свет фантастике са уобичајеним филмовима ужаса, али то је у суштини замагљен и шифрован свет демона. Кажу да огромни водопади привлаче психички лабилне људе. Код њих се појављује необјашњива жеља да се баце у водопад, да се на неки начин предају тим кобним таласима. Кажу да исто тако и змија опчини и привуче себи своју жртву. Ми исто тако пред телевизијским екранима видимо нешто слично, видимо бег у болест, у хаос, у бездушност и немилосрдност. Најтипичнији садржја филмова је: ванземаљци који освајају земљу, гомила лешева, експлозије, зграде које од њих лете у ваздух. Ту се инстиктивно осећање душе на неки начин облачи у символе и слике и као да се визионарски показује да су земљу освојили демони, дошљаци из оног непознатог света, из оних мрачних дубина које ми иначе називамо паклом и преисподњом. То је осећај да човек нема где да побегне, да су градови, обасјани треперавим светиљкама, у ствари замке у које су људи сатерани и да представљају огромно гробље духа. У томе и јесте трагедија апокалиптичког доба.
из књиге ТАЈНА СПАСЕЊА

02.09.2014.

Ви морате имати душу, која ће бити способна за три ствари: 1) да поднесе живот, 2) да заволи живот и 3) да жртвује живот. Такву душу ви нећете никад имати, ако сте песимисти. Песимист не може жртвовати свој живот. зато, што живот за њега нема вредности. Кад човек даје нешто што воли, он жртвује, кад даје нешто што мрзи, он не жртвује, но баца.

23.04.2014.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! осле најтамније ноћи освануо је најсветлији дан у историји рода људског. После Великог Петка грануо је Васкрс. Ово се догодило како је видовити Господ наш рекао и прорекао. Осуђени Христос јавио се као Судија света. Избијено и убијено тело Његово оживело је. Попљувано лице засветлило се као сунце. Место трнова венца – круна

07.04.2014.

ара се насмејала, Захарија је занемео, а Марија се уплашила. Од чега? (I Мој. 18, 12). Од појаве небожитеља ангела и његовог саопштења: Сари и Хеврону, Захарији у Јерусалиму, а Марији у Назарету (Лука 1, 20, 29). Бездетном Авраму било је сто година, а његовој жени Сари деведесет, када им је ангел саопштио, да ће

03.04.2014.

Чему тежи необуздана пропаганда разврата? Свакако уништењу или изопачавању хришћанске вере, и то пре свега Православља. Сједињење Содоме с Јерусалимом није могуће. У древна времена пала је Содома, а сада се припрема реванш – напад на Јерусалим. Да би се оправдао култ прљавштине и наказности, треба хришћанство представити као фанатичну, човекомрзачку секту, као што су то својевремено покушавали да учине развратни римски императори, или пак на место хришћанства подметнути некакав религијски сурогат, уништити моралне и духовне темеље хришћанства, претворити га у позоришну представу, заменити хришћанство псеудохришћанством, а Христов Хитон кловновском одећом.

29.03.2014.

Неопходно је да дете доживљава Бога као живу Личност. Треба да покажемо деци тај огањ, ту необухватну љубав коју је Спаситељ донео на земљу. Тој љубави пре свега треба учити децу, а затим се већ на том чврстом темељу може изучавати сва еванђелска премудрост. Хоћу да нагласим: огромна одговорност лежи на васпитачу и у целини на нашем друштву. Нашој земљи су неопходни људи, преиспуњени истинском хришћанском вером и врлином, а не они који имају одређени пртљаг знања о Христу и Цркви Његовој. Црква заиста треба да буде Мајка, рођени дом за хришћанина. Хришћанин треба да покаже исту бригу и љубав према Цркви као према сопственој кући. Међутим, авај, како често смо ретки гости у храму! Многи доживљавају Цркву као својеврсно позориште, клуб, биоскоп или неко друго здање за разоноду. Док се однос према Цркви кардинално не промени, неће почети ни истинска, дубинска обнова црквеног и духовног живота нашег народа.