11.01.2016.

Очовечењем Христовим, за свакога од нас отвори се рај, небеса се распрострше по земљи, небеско се са земаљским смеша. Анђели и људи заједно прослављају заједничког Оца. Човек почиње да се нада васкрсењу. Гле, радује се Царство небеско! И све ово даровало је безгранично снисхођење божанског човекољубља. Оно учини ово велико чудо доласка Бога у наш свет. Чиме можемо да узвратимо Господу за бескрајно обиље човекољубља Његовог?

26.12.2015.

Наука нe може да докаже да Бога нема. Напротив. следбеници неверjа иису упознати с елементарним законима правилног размишљања. Онда нека се не позивају на науку. Боље је да кажу: „Не верујем зато што ми је срце тврдокорно“, „огрезао сам у таштину“, „плашим села погледам Бога у очи“. То би било поштено, дакле, и корак ка будућем покајању и исповедању. А овако — „наука је доказала…” Требало би да се стиде.

10.12.2015.

Преподобни Макарије Велики пише да душа има различите дубине, као некакво мноштво обитељи, без обзира што је она по својој природи једноставна. Понекад се човеку чини да је очистио своју душу, али то је самообмана јер се испод једног спрата налази други и човек не зна какве се звери и гмизавци тамо скривају. Због те лажне бестрасности у погибао су отишли многи подвижници који су пре времена славили победу, а да претходно нису упознали сваки кутак своје душе, него су само пребродили неколико искушења. Ако бисмо наставили ово поређење, видели бисмо да су људи који се баве само спољашњим врлинама заузети истим оним чиме су заузети и људи који чисте балконе и ходнике свог дома, док унутарње собе остају прекривене прашином и праљвштином. Православни подвижници боре се с грехом у дубини свог срца, тамо где се грех рађа и где помисли добијају форму речи и слика. Они отварају врата унутарњих тајних одаја, која су иначе затворена за оне који живе у свету, у незаустављивој бујици утисака. Ти спољашњи утисци стално заокупљују и узнемиравају наш ум, буде страсти и наша душа у свету личи на узбуркано језеро на чијој површини не можемо да видимо одраз неба. Човек у безмолвији види своје безбројне грехе, а у свету обично примећује само поступке. Зато се код оних који живе у свету и оних који живе у пустињи покајање веома разликује по својој сили и дубини.

06.12.2015.

Господ је дoшao да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво “ знање, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, обеструлежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, то јест Свети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају:

05.12.2015.

Христос се бори, зато лагано корача. Он се бори с грешницима и безбожницима, и после сваке победе корачи један корак напред. Његова мањина то је црква војинствена, јер она војује заједно са Христом против зла у свету. Бог помаже тој мањини, јер окреће свако зло на добро. Тако, да моментални триjумф неправде или неразума или мржње у свету не враћа, но само зауставља за моменaт Христа и његову мањину. Црква Христова говори против рата у свету, но она зато што још представља мањину не може да га спречи. Тек кад рат и преко њене воље избије, она се ставља на страну праведнијег борца. А Бог, који из најтрулијег земљишта пушта да расту најмиришљивије биљке, окреће и рат на добро, пуштајући да на његовој мизерији никне понека добра биљка.

27.11.2015.

Он је дошао не да би чинио слична чудеса, нити да би нас фасцинирао натприродним делима и појавама. Он је мртав сишао са Крста, и смрћу смрт победио. У томе је јединствено величанство благодати и силе Његове. Он се жртвује не у храму, већ изван крова и храма, на високом дрвету Крста, да би осветио ваздух и васцелу твореиину. Свако место жртвеник постаде. Он се жртвује, не у једном граду, за један народ, већ је пострадао изван зидина градских, да би показао да је Његова жртва свеобухватна, да се приноси за целу васељену и човечанство. То је утешно за човека.

22.11.2015.

Када Месија доспева до трагичног исказа о Себи: „Ја сам црв, а не човек“, исто је као да каже: „Ја сам Бог, а не само човек“ . Он нам открива истинску димензију славе у беслављу, у понижењу, љубави ради. Понижење Крста постаје слава, јер се Господ добровољно жртвовао ради оних које љуби. Када је у беслављу, када је понижаван и када наг бива распет, „ради нас људи и ради нашег спасења“, тада Црква у Њему препознаје Цара славе: „Царем Га зовем, јер Га видим Распетога“.

18.11.2015.

Адам није евхаристијски прихватио творевину, љубав и заповест Божију. Он није послушао Бога. Поступио је индивидуалистички, брзоплето, а затим и дрскокукавички. Уплашио се од Бога када Га је чуо да хода по Рају. Кривицу је бацио на другога, на Еву, на змију. Осудио је другога. Осудио је Бога. Примио је проклетство.

06.10.2015.

И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на један миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.