05.12.2015.

Христос се бори, зато лагано корача. Он се бори с грешницима и безбожницима, и после сваке победе корачи један корак напред. Његова мањина то је црква војинствена, јер она војује заједно са Христом против зла у свету. Бог помаже тој мањини, јер окреће свако зло на добро. Тако, да моментални триjумф неправде или неразума или мржње у свету не враћа, но само зауставља за моменaт Христа и његову мањину. Црква Христова говори против рата у свету, но она зато што још представља мањину не може да га спречи. Тек кад рат и преко њене воље избије, она се ставља на страну праведнијег борца. А Бог, који из најтрулијег земљишта пушта да расту најмиришљивије биљке, окреће и рат на добро, пуштајући да на његовој мизерији никне понека добра биљка.

27.11.2015.

Он је дошао не да би чинио слична чудеса, нити да би нас фасцинирао натприродним делима и појавама. Он је мртав сишао са Крста, и смрћу смрт победио. У томе је јединствено величанство благодати и силе Његове. Он се жртвује не у храму, већ изван крова и храма, на високом дрвету Крста, да би осветио ваздух и васцелу твореиину. Свако место жртвеник постаде. Он се жртвује, не у једном граду, за један народ, већ је пострадао изван зидина градских, да би показао да је Његова жртва свеобухватна, да се приноси за целу васељену и човечанство. То је утешно за човека.

22.11.2015.

Када Месија доспева до трагичног исказа о Себи: „Ја сам црв, а не човек“, исто је као да каже: „Ја сам Бог, а не само човек“ . Он нам открива истинску димензију славе у беслављу, у понижењу, љубави ради. Понижење Крста постаје слава, јер се Господ добровољно жртвовао ради оних које љуби. Када је у беслављу, када је понижаван и када наг бива распет, „ради нас људи и ради нашег спасења“, тада Црква у Њему препознаје Цара славе: „Царем Га зовем, јер Га видим Распетога“.

18.11.2015.

Адам није евхаристијски прихватио творевину, љубав и заповест Божију. Он није послушао Бога. Поступио је индивидуалистички, брзоплето, а затим и дрскокукавички. Уплашио се од Бога када Га је чуо да хода по Рају. Кривицу је бацио на другога, на Еву, на змију. Осудио је другога. Осудио је Бога. Примио је проклетство.

06.10.2015.

И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на један миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.

15.08.2015.

Да ли је могуће вољети човјека, а немати у њега повјерења? Могуће је. Истинита љубав према човјеку уопште не значи обоготворење свих његових особина и преклањања пред свим његовим дјелима. Истинита љубав може да примјећује и недостатке човјека, исто тако оштро као и злоба. Чак и још оштрије. Али се љубав – не као злоба, него по свом, по љубавном – односи према недостацима човјековим. Љубав брижно чува и спашава људску душу за вјечност; злоба, пак, утапа, убија. Љубав воли самог човјека; не његове гријехе, не његово безумље, не његово сљепило… И оштрије, него злоба, види сво несавршенство овог свијета.

08.08.2015.

Сваки грех је самоизражавање сопствене малодушности.
Лаж и обмана су греси против вере, која се јавља као Откровење Највише Истине и једно од својства Божанског.
Блуд је грех против наде, који доводи човека у стање безвољног паралитика, гаси светло душе и прекрива је непрозирним мраком. Разврат је смрт духа, пре смрти тела.
Гнев је грех против љубави. Препуштајући се гневу човек убија свог брата у срцу. Гнев је зверска жеља – оборити плен на земљу и наситити се његове крви.
Гордост је извор свих грехова. Она човека лишава Божје благодати, лишава га покајања и од њега ствара демоноподобну суштину.

22.07.2015.

У годинама пре револуције претходног бунтовног века почео је покрет обновљенства. Обновљенци су говорили да савременог човека више не може да надахне учење о искупљењу, да су неопходне нове идеје. Хуманизам као култ човека није желео и није допуштао искупљење, у томе је видео унижавање достојанства људске личности; њега је више задовољавало друго учење – како човек спасава самога себе кроз испуњење јеванђелских заповести и подражавање Исуса Христа као моралног обрасца за људе. Притом је део модерниста допуштао да је Христос идеални човек, док су други сматрали да је Он грешник Који се путем борбе са грехом и страстима које су живеле у Њему постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдања. Ово лажно учење представљало је Христа не као Искупитеља, већ као педагога и отварало пут за христијанизовану теософију и гностицизам. Важно је запамтити да су древни гностици – докети одбацивали догмат искупљења, сматрајући распеће и Христова страдања привидним. Апостол Јован Богослов је забрањивао хришћанима да имају било какав контакт са гностицима. Историја се понавља, и у прошлости можемо наћи сличности са данашњицом.

12.07.2015.

Говорили смо да човек не треба само да верује, већ да верује и да се смирава. Али и не једноставно да се смирава, како се не би осушио од туге, већ управо да се смирава и да верује. Спој вере и смирења је изузетно потребан пред путиром. Овде је у питању максимална напетост унутрашњих снага и умна пажња срца! Овде је истинско заједничарење у снази апостолске вере! Овде је суштинска сродност с Петром и Павлом, с Андрејем и Јаковом, с Томом и Матејем. И не само с њима! Овде је јединство са Самим Оваплоћеним Логосом, Који даје живот и омива од сваког греха.