16.02.2017.

Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности или места као крајњег критеријума Православља, јесу све симптоми ове духовне оболелости. Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.

02.03.2016.

Ето, у наше школе покуавају да уведу “сексуално васпитање”, као и да суштински скрате курс националне историје. У ову сврху се из Европе, из саме утробе сатанине, у Грузију сливају огромна материјална средства.
Шта ово, заправо значи? Онај ко се упозна са смислом пројекта “сексуалног васпитања”, погледа нове уџбенике, може јасно да увиди да они желе да дете од најранијег узраста изучава различите развратне ствари. Њихов је циљ да убију и најмањи осећај стида, да за животни циљ поставе задовољење телесне похоте.
Почиње страшни, сурови прогон – прогон људске савести, моралних вредности и духовности.
Али чему оваква светска политика, ради које се не штеде средства и троши толико новаца – само да би се од деце и њихових родитеља купила савест?

11.01.2016.

Очовечењем Христовим, за свакога од нас отвори се рај, небеса се распрострше по земљи, небеско се са земаљским смеша. Анђели и људи заједно прослављају заједничког Оца. Човек почиње да се нада васкрсењу. Гле, радује се Царство небеско! И све ово даровало је безгранично снисхођење божанског човекољубља. Оно учини ово велико чудо доласка Бога у наш свет. Чиме можемо да узвратимо Господу за бескрајно обиље човекољубља Његовог?

26.12.2015.

Наука нe може да докаже да Бога нема. Напротив. следбеници неверjа иису упознати с елементарним законима правилног размишљања. Онда нека се не позивају на науку. Боље је да кажу: „Не верујем зато што ми је срце тврдокорно“, „огрезао сам у таштину“, „плашим села погледам Бога у очи“. То би било поштено, дакле, и корак ка будућем покајању и исповедању. А овако — „наука је доказала…” Требало би да се стиде.

10.12.2015.

Преподобни Макарије Велики пише да душа има различите дубине, као некакво мноштво обитељи, без обзира што је она по својој природи једноставна. Понекад се човеку чини да је очистио своју душу, али то је самообмана јер се испод једног спрата налази други и човек не зна какве се звери и гмизавци тамо скривају. Због те лажне бестрасности у погибао су отишли многи подвижници који су пре времена славили победу, а да претходно нису упознали сваки кутак своје душе, него су само пребродили неколико искушења. Ако бисмо наставили ово поређење, видели бисмо да су људи који се баве само спољашњим врлинама заузети истим оним чиме су заузети и људи који чисте балконе и ходнике свог дома, док унутарње собе остају прекривене прашином и праљвштином. Православни подвижници боре се с грехом у дубини свог срца, тамо где се грех рађа и где помисли добијају форму речи и слика. Они отварају врата унутарњих тајних одаја, која су иначе затворена за оне који живе у свету, у незаустављивој бујици утисака. Ти спољашњи утисци стално заокупљују и узнемиравају наш ум, буде страсти и наша душа у свету личи на узбуркано језеро на чијој површини не можемо да видимо одраз неба. Човек у безмолвији види своје безбројне грехе, а у свету обично примећује само поступке. Зато се код оних који живе у свету и оних који живе у пустињи покајање веома разликује по својој сили и дубини.

06.12.2015.

Господ је дoшao да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво “ знање, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, обеструлежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, то јест Свети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају:

05.12.2015.

Христос се бори, зато лагано корача. Он се бори с грешницима и безбожницима, и после сваке победе корачи један корак напред. Његова мањина то је црква војинствена, јер она војује заједно са Христом против зла у свету. Бог помаже тој мањини, јер окреће свако зло на добро. Тако, да моментални триjумф неправде или неразума или мржње у свету не враћа, но само зауставља за моменaт Христа и његову мањину. Црква Христова говори против рата у свету, но она зато што још представља мањину не може да га спречи. Тек кад рат и преко њене воље избије, она се ставља на страну праведнијег борца. А Бог, који из најтрулијег земљишта пушта да расту најмиришљивије биљке, окреће и рат на добро, пуштајући да на његовој мизерији никне понека добра биљка.

27.11.2015.

Он је дошао не да би чинио слична чудеса, нити да би нас фасцинирао натприродним делима и појавама. Он је мртав сишао са Крста, и смрћу смрт победио. У томе је јединствено величанство благодати и силе Његове. Он се жртвује не у храму, већ изван крова и храма, на високом дрвету Крста, да би осветио ваздух и васцелу твореиину. Свако место жртвеник постаде. Он се жртвује, не у једном граду, за један народ, већ је пострадао изван зидина градских, да би показао да је Његова жртва свеобухватна, да се приноси за целу васељену и човечанство. То је утешно за човека.

22.11.2015.

Када Месија доспева до трагичног исказа о Себи: „Ја сам црв, а не човек“, исто је као да каже: „Ја сам Бог, а не само човек“ . Он нам открива истинску димензију славе у беслављу, у понижењу, љубави ради. Понижење Крста постаје слава, јер се Господ добровољно жртвовао ради оних које љуби. Када је у беслављу, када је понижаван и када наг бива распет, „ради нас људи и ради нашег спасења“, тада Црква у Њему препознаје Цара славе: „Царем Га зовем, јер Га видим Распетога“.