04.12.2014.

Пра­зник Ва­ве­де­де­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це нас по струк­ту­ри под­се­ћа на ски­цу пала­те са мно­го спра­то­ва. Ис­то­ри­јска осно­ва пра­зни­ка је по­све­ће­ње Дје­ве Ма­ри­је Бо­гу по за­ве­ту ње­них ро­ди­те­ља Јо­а­ки­ма и Ане. Сим­во­лич­ки и ду­хов­ни смисао празни­ка су ми­сти­ка хра­ма, зна­чај хра­ма за хри­шћа­ни­на, по­све­ћивање чо­ве­ко­ве душе Бо­гу и циљ и сми­сао пра­во­слав­ног мо­на­штва.

27.11.2014.

Уко­ли­ко је дух на­ро­да жив, ако ни­је по­стао зем­ни у по­ми­сли­ма, и ако ни­је по­стао су­је­тан до те ме­ре да се на­ла­зи на иви­ци смр­ти, он­да је у ње­му жи­во стре­мље­ње ка под­ви­гу ра­ди уз­ви­ше­них и веч­них на­че­ла и за­да­та­ка ду­ха. Та­да мо­же­те да за­бра­њу­је­те под­виг, уни­шта­ва­те ма­на­сти­ре, ра­за­ра­те мо­на­шке оби­те­љи, за­бра­њу­је­те пост, мо­ли­тву, по­кло­ње­ња све­тим ме­сти­ма, али ни­шта ти­ме не­ће­те по­сти­ћи. Исти­на са не­ба за­си­ја, из зе­мље из­ни­че. Исти­на је ве­ли­ка и над­ја­ча­ће. Љу­ди ве­ре, љу­ди ду­ха на­ћи ће пу­те­ве и сред­ства за про­ја­вљи­ва­ње уро­ђе­ног стре­мље­ња ка под­ви­гу и под­ви­жни­штву пред Бо­гом, за ис­пу­ња­ва­ње Спа­си­те­ље­ве за­по­ве­сти: ко же­ли за мном да иде, не­ка се од­рек­не се­бе… (Мк. 8, 34). Ис­па­да да та скло­ност ни­је про­тив­при­род­на, већ да је, на­про­тив, нај­ду­бља и нај­при­род­ни­ја, да ни­је на­си­ље над ду­хом, већ да је ње­но од­ри­ца­ње и про­га­ња­ње нај­ве­ће на­си­ље над жи­вом ду­шом и да је ње­но по­ти­ски­ва­ње уисти­ну и про­тив­при­род­но и Хри­сто­вој ре­чи су­прот­но. На За­па­ду је на­че­ло под­ви­га уна­ка­же­но у ка­то­ли­ци­зму и пот­пу­но од­ба­че­но у те­ле­сном про­те­стан­ти­зму, ина­че та­ко оми­ље­ном код на­ших ру­ских сек­та­ша и по­кло­ни­ка те­ла. По­ста­вља се пи­та­ње до че­га је све то до­ве­ло. Је­дан од нај­ве­ћих са­вре­ме­них умо­ва, за ко­јег се, на­жа­лост, мо­же ре­ћи да уоп­ште ни­је хри­шћа­нин, умом је до­ку­чио тај­ну си­ле сва­ке ре­ли­ги­је и скре­ћу­ћи па­жњу на аске­ти­зам ре­као: „Са ове тач­ке гле­ди­шта ка­то­ли­ци­зам је огром­на зло­у­по­тре­ба хри­шћан­ства, а про­те­стан­ти­зам ње­го­во пот­пу­но од­ри­ца­ње“. Ослу­шни­те ту­гу ве­ру­ју­ћих про­те­ста­на­та, по­гле­дај­те ка­ко хр­ле к под­ви­жни­ци­ма, ка­ко су жу­ди­ли за оцем Јо­ва­ном Крон­штат­ским и ка­ко се из све сна­ге тру­де да у Аме­ри­ци, Ен­гле­ској и Не­мач­кој ство­ре не­што слич­но на­шим ма­на­сти­ри­ма, и уве­ри­ће­те се у си­лу на­че­ла под­ви­га и са­мо­о­дри­ца­ња, ко­је је шти­тио и жи­во­том оправ­дао све­ти Гри­ро­ри­је Па­ла­ма.

01.11.2014.

Потребно је да се у потпуности предамо Богу љубављу према Њему и страхом Божијим, а пажњом и молитвом да се ограђујемо у свакоме часу, како се прва три, бесплодна стања, не би укоренила у души. На њиви душе мора стајати неуморни стражар – чиста савест, која ће уништити окамењеност срца и предати огњу коров страсти пре него што се овај укорени у нама и поведе нас са собом. Пламен божанствене љубави и ватрена жеља за вечним животом рађају молитву. Божија благодат, коју она (молитва) привуче, учиниће да непоколебиво стојимо у истини.

Не може се, међутим, драги моји, очекивати да на душевној њиви брзо сазри семе истине и добра. Свако семе сазрева у стрпљењу, у борбама, у зноју, током многих дана и година, у великој трпељивости.

Овако говори Господ: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21; 19);Царство Божије се благовести, и сваки се труди да уђе у њега (Лк. 16; 16).

19.10.2014.

 име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, данас је празник светог апостола Томе. Он је после распећа и погребења Христа Спаситеља запао у тешко униније. Чинило му се да су све наде и дефинитивно срушене и да Царство, које је Христос обећао, никад неће ни доћи. Кад је чуо вест о Христовом

11.10.2014.

Пре четрдесет и пет година говорио је са овога места наш велики богослов — владика Николај. Поред многих књига које је написао, владика Николај је уочи другог светског рата саставио и једну молитву у којој су биле и речи:
„Гооподе, спаси нас од нас самих!”
Те ми његове речи често падају на памет.
Те су ми речи пале на памет кад сам ту скоро прочитао статистику о рађању и умирању у иашем крају. На овој територији од Смедерева па доле до Параћина и од Параћина горе до Голулца и од Голупца Дунавом до Смедерева једва да има неколико села у којима је годишње више рођених него умрлих. Наша и тимочка епархија у том погледу стоје најгоре од свих осталих. Док се свет у јужној Србији, на Кооову и Метохији множи и полако досељава у наше крајеве, ми староседеоци постепено изумиремо…

09.10.2014.

Ми верници покушавамо да наше ближње и наше пријатеље обратимо ка Господу. Но ти покушаји веома често су неуспешни. Обично се испостави да је наша реч немоћна и она пре делује раздражујуће на човека и бива му одбојна но што га привуче вери. То се може објаснити тиме што наше речи нису прожете љубављу. Да бисмо с неким причали о вери, морамо се прво помолити Богу за спасење тог човека. Осим тога, браћо и сестре, никад се не смемо уздати у своју снагу. Треба да кажемо: “Господе, Ти Сâм живи у мени, говори кроз мене и Ти Сâм ме спасавај!” Након тога треба да проверимо своју душу, да видимо да ли је мирна. Уколико смо раздражени, у нашој речи ће се налазити отров гнева. Након тога треба да се преиспитамо да ли волимо тог човека. Уколико у нашем срцу нема љубави за њега, његово срце ће за нас бити затворено. Један богослов је рекао да се срце са срцем спаја само кроз љубав.

29.05.2014.

Ваз­не­се­ње Го­спод­ње спа­да ме­ђу два­на­ест нај­ве­ћих пра­зни­ка Пра­во­слав­не Цр­кве. Хри­шћан­ски су пра­зни­ци на­лик на ка­ри­ке злат­но­г лан­ца ко­је су не­рас­ки­ди­во по­ве­за­не. Че­тр­де­сет да­на на­кон Пасхе до­ла­зи пра­зник Ваз­не­се­ња, а де­сет да­на на­кон Ваз­не­се­ња пра­зник Тро­ји­це. Пре не­го про­го­во­ри­мо о Ваз­не­се­њу, задржаћемо сена пи­та­њу зна­че­ња и сми­сла би­блиј­ске и хра­мов­не сим­во­ли­ке и о по­ве­за­но­сти све­ште­не исто­ри­је

25.05.2014.

Христос Васкрсе! Пријатељи моји, ближи се дан када ће радосно пасхално „Христос васкрсе“ којим се сада поздрављамо уступити место свакодневном поздраву. И само ће једном недељно црквене службе и календар све што живи подсећати на Васкрсење Христово, на смисао и циљ живота, на васкрсење душе у Богу. Шест недеља по Васкрсу, недељно Еванђеље је нашој

18.05.2014.

Браћо и сестре, данас смо у Јеванђељу чули један од разговора Исуса Христа, Његов разговор са женом Самарјанком. Док слушамо ту јеванђељску причу, наша душа замире од страхопоштовања које осећамо према великој тајни. То Јеванђеље није упућено само уму и вољи, него и човековом срцу. Самарјанка је била грешница из народа који су Јевреји презирали и одбацили. Али та жена је сачувала духовну чистоту. Како треба да схватимо то да је у греху сачувала чистоту? Она је била свесна свог пада, стидела се због тога и тај стид је био залог њеног духовног препорода. И ми смо, браћо и сестре, грешни, али се не стидимо ни себе, ни људи. Самрјанка се трудила да из дома свога излази само онда кад је на улици било мало људи и ишла је обореног погледа, а ми гледамо друге људе у очи, и то гордо као праведници и уопште се не стидимо својих грехова. Ми безочно једни друге разобличавамо за много мање грехе но што су то наши. Зато и нисмо достојни да схватимо и разумемо Јеванђеље.