20.12.2015.

Сећамо ли се ми, од какве нас је страшне невоље избавила милост Божија? Поколења синова и кћери народа нашег су силазили у ад на вечна мучења, проказа безбожности је разједала саму душу народну. Наше отачаство је било одбачено из заједнице са Небеским Оцем и светим Његовим, лишено историје и памћења о прошлој благочестивости, покривено ранама и гнојем лажљивих учења. Сада нам је дарована могућност избављања од духовно-моралне кварежи. Отворени су храмови, чује се проповед речи Божије, нема препрека за просвећивање народа светлошћу Христовом и за васпитавање деце у светој вери. Пред нама је отворен пут спасења, али да ли се често из наших срца излива славословље Господу Милостивоме?

19.12.2015.

Свети Никола је био је ватрено одан својој светој Цркви и пламено је ревновао за њену Славу и за чистоту васправославне вере. Он није могао да подноси да у његовом присуству неко хули на свету веру и да је срамоти, и да понижава свето Име Божије. Крајње кротак и Смирен, пун љубави и благонаклоности према људима, он ипак није могао да издржи богохуљења јеретика Арија, којије понижавао божанско достојанство Сина Божијег, и у наступу свете ревности за Господа, не размишљајући о последицама, ошамарио га је у присуству свих учесника васељенског сабора. Због тога су хтели да му одузмy епископски чин, али сам Господ и Пречиста Мајка Божија оправдали су овај његов смели Поступак. У виђењу, пред очима чланова сабора Господ Исус Христос је уручио Светом Николи Јеванђеље, а пресвета Богородица је положилa На његова рамена архијерејски омофор.

08.12.2015.

Сада само духовно слепи људи не могу да виде куда иде савремени свет, у пуном смислу речи вођен на заклање од слугу светског зла, које напрегнуто и ужурбано раде на што скоријем зацарењу над светом Христовог непријатеља – Антихриста. Ове слуге зла крајње немилосрдно и сурово уклањају са свог пута све оне који не иду у корак са њима и сметају им. Припрема се проглашење нове светске религије, заједничке за све људе, предузимају се мере за стварање једне светске државе. На свему овом сложно и усиљено раде како савремени политичари тако и посленици такозваног „екуменистичког покрета“ и њихови истомишљеници и сапутници. Они презиру истинске хришћане, излажу их поругама и тамо где могу бити утицајни на Све начине их одстрањују. Све ово чине под наизглед лепим паролама мира свега света и сједињења свих Али како нас ове лукаве, улагивачке пароле из њихових уста подсећају на злославну слободу, једнакост и братство и сва она, њима слична, примамљива обећања којима су пред револуцију слуге светског зла обилато обасипале нашу несрећну отаџбину Русију, довевши је до страшне, Крваве пропасти.

05.12.2015.

Кад гледамо икону Ваведвња, увек нам прво пада у очи оно величанствено степениште н стубови јерусалимскот храма, онда тај достојанствени првосвештек који малу Марију прима од родитеља, па онда поворка свечано одевених девојчица са цвеhем у рукама, које је прате. Гледајуhи ту икону, увек заборављамо да је та Анина кhерчица била дете и имала само три године. 3аборављамо да је растанак с родитељима морао болети, и да је тај тренутак – крај све величаиственасти —био и за саме родитеље ужасно болан. Да се nодсетимо управо на тај болни тренутак, јер нам он дочарава ову величнну Анине и Јоакимове жртве.

07.11.2015.

Господ Исус Христос је рекао: где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9, 46). Оведе се под црвом подразумева наша савест. Кад чинимо некакве срамне грехе, па макар то нико од људи не видео, савест нас мучи. Она, попут црва, даноноћно гризе човеково срце, призивајући га на покајање. У будућем животу нема кајања. Тамо ће савест да мучи човека попут какве страшне змије. Тамо ће постојати самосажаљење. Но, то је жаљење без поправљања, без љубави, сажаљење које прелази у мрачни и безизлазни очај. Сама реч “ад” значи “заборав”. Ад је земља заборава. Ад је тамо где нема наде. Неки људи кажу: “Бог ће све да загрли и ако је ад изван Божијег домашаја, онда то значи да Бог ипак није свуда присутан.” Црква на то одговара да је Бог присутан свуда и у свему. Али Бог је у рају присутан као Љубав која неизрециво радује светитеље, а у аду као сила која суди и кажњава.

30.10.2015.

Наше доба је кризно, дакле добро уколко га сагледамо у тајни свете Литургије, Светог Откривења; оно је повод покајања и спасења свих нас. Ако би нам било добро по фантазији и људској умишљености, ако не би смо имали проблема или бисмо мислили да их немамо, били би смо у стању опасне наркозе, сна и илузије.

23.10.2015.

Врлина је радити и штедети и постити. Грех је у овој години леновати и расипати и прождрљив бити. Радом ћемо исхранити себе, штедњом инвалиде; постом ћемо бити научени и на рад и на штедњу. Не ради и не штеди и не пости онај, ко уображава, да свет треба на њему и с њим да се сврши.

Врлина је за ову нашу склерозну генерацију да једе мање меса, да би многи безлебни имали довољно хлеба. Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

20.09.2015.

Ходите сви народи, сав род људски, сваки језик и узраст и свако звање, да са радошћу празнујемо рођендан Радости свега света. Јер ако незнабошци са сваком чашћу прослављаху рођендане богова својих, који лажним митовима обмањиваху ум и помрачаваху истину, и рођендане царева својих, носећи им свако дар помоћи својој и притом на штету свога иметка, колико ли већма ми треба да чествујемо рођендан Богородице, Којом се сав род људски исправи, Којом се жалост праматере Еве претвори у радост? Јер она, Ева, чу одлуку божанску: У мукама ћеш рађати децу, а Ова, Богородица, чу речи: Радуј се, Благодатна! Она чу: Бићеш потчињена и ужу своме, а Ова: Господ је с Тобом (1 Мојс. 3, 16; Лк. 1, 28).

20.09.2015.

Кад би се ма ко од нас смртних, драга браћо, дигао на висину Божију, само за двадесет и четири сата, и посмотрио живот свих људи на земљи, морао би 12 сати смејати се, а 12 сати плакати. Јер људи су половином свога живота смешни, половином жалосни. И кад су смешни не увиђају колико су жалосни, а кад су жалосни не увиђају колико су смешни. Смешни су људи онда, кад сувише полажу на своју мудрост, и богатство, и срећу; жалосни су онда, кад очајавају због сиромаштине; и неправде и смрти. Смешни су онда кад се јуначе и прете небу својом снагом, жалосни су онда, кад оборени и прегажени посипају се пепелом по глави и наричу: Благо црвима и мравима под ногама нашим јер они могу да трпе и ћуте! Смешни су људи у миру, жалосни у рату, и смешни су као господари, жалосни као слуге. Но ни у чем нису људи ни тако смешни ни тако жалосни као у вечитом парничењу око тога, чија је земља?