13.05.2018.

Бог, поставши човек, немилосрдно је узвисио нашу људски природу, говорећи: „Ја и Отац – једно смо“. Међу нама, као међу равнима Себи, Бог стоји на сабору богова и праведно укорева: „Докле ћете судити неправду и гледати на лица безбожника?“ (Пс. 81, 2). „Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви, а ви као људи умрећете“ (Пс. 81, 6, 7)“. Погледајте само: Он прекорева зато што умиремо, као да прекорева за неки обичан непримерен поступак! Толико нам је смрт туђа по природи, а толико смо је пак присвојили и присаједнили себи, својим гресима!

06.05.2018.

Ми смо наизглед са једне стране Христови ученици, а са друге стране је наш отац ђаво. Зато што сви ми желимо да испуњавамо своје жеље, а наше жеље често, услед тога што смо грешни људи, происходе од ђавола. И у сваком човеку се јавља борба између вере, између Христових заповести и старог човека који је у нама. Зато се дешава да ми делимично припадамо Богу, а делимично ђаволу. И шта ће победити у овој борби? Достојевски је говорио да се у људском срцу бори Христос са сатаном. На чију страну се човек приклони, тај ће и победити. Живот хришћана се састоји управо у томе да човек сво време стоји на Христовој страни у своме срцу и да се бори са ђаволом. А човек веома често попушта ђаволу, односно, чини оно што је ђаволу, а не оно што је Богу по вољи. И тада се свакако поново враћа у своје старо, греховно, стање.

29.04.2018.

Парализа, као и свака тешка болест, велика је несрећа и само се у ретким случајевима може излечити природним путем. Али све је то ипак телесна невоља, која може не само да не буде штетна за душу, већ још и корисна, уколико се подноси са хришћанским трпљењем и преданошћу вољи Божјој, уколико је сједињења са делима побожности, љубави према Богу и ближњима. Неупоредиво су опасније и погубније душевне болести, односно греси и греховна стања, која нераскајаном грешнику прете вечном смрћу. У такве болести спада и духовна раслабљеност, која је налик на телесну парализу. Ова последња или човека оставља непокретним или потпуно безосећајним или обоје истовремено. Нешто се слично дешава код многих грешника. Слично парализованима, осуђенима на непокретност, ови се налазе у стању духовне непокретности, духовнe тромости према добру, тако да упркос жељи да испуњавају Божју вољу, да живе богоугодно, схватају да за то немају снаге.

22.04.2018.

Претходних година сам ја на овај дан преузносио женско срце и указивао на његове узвишене части у односу на мушко срце. Ово свакако, ни сада не поричем, и сада ћу рећи то, да сте све ви блажене зато што сте жене. Поносите се звањем жене, поносите се тиме што се нисте родиле као мушкарци, већ управо као жене, јер вам је Господ дао далеко боље срце него мушкарцима, срце пријемчиво за све свето, срце меко као восак, које осећа Христову истину.

07.04.2018.

Сећајући се данас силаска Спаситеља света у ад и извођења одатле свих старозаветних праведника, па и саме победе над адом, требамо, драга браћо и сестре, да се радујемо, зато што сада смрти празнујемо умртвљење, адово разорење, другога, вечног, живота почетак. Треба увек да се радујемо у Господу, јер је Господ наше уздање и наша нада и у овом, временом животу и у Будућем животу, по Његовом истинитом обећању: Ја сам с вама у све дане до скончања света (Мт. 28, 20). Амин.

06.04.2018.

На дан Благовести Пресвете Богородице, ја, као пастир Цркве, у име Божје, вама, хришћанима, чедима Православне Цркве, благовестим, да ћете се спасити кроз Исуса Христа, да ћете наследити Небеско Царство, радовати се у рају са Анђелима, блаженствовати са светима. Послушајте пажљиво још и ову баговест Божју: сви ви ћете се кроз Исуса Христа неизоставно спасити, неизоставно наследити Царство Небеско, неизоставно се у рају радовати са Анђелима, блаженствовати са светитељима. О, ја сам спреман да вам свакога дана, свакога часа потврђујем ову благовест.

31.03.2018.

Присетимо се браћо и сестре, како је Господ заплакао, прилазећи Јерусалиму, како је Он горко оплакао неверје Јерусалима и то што Јерусалим није знао време у којем је посећен. Шта би, пак, било са нашим Господом, уколико би Он сада погледао на нас? Не би ли исто тако заплакао? Зато што када у ове дане погледамо на живот хришћанског света, видимо да је отишао тако далеко од свих хришћанских и моралних начела, да постаје језиво. Неко је безумље обухватило свет, безумље злобе, нечистоте, разврата и лажи! И једноставно је верујућем човеку постало страшно да живи у свету.
Али не треба падати духом и очајавати. Апостол је још давно рекао: „а гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат“ (Рим. 5, 20). Што више греха окружује човека, што је више око њега нечистоте и прљавштине, уколико жели да буде хришћанин, њему је припремљена нарочита благодатна помоћ, и он свакако може да буде хришћанин. Али то ће бити тешки подвиг, јер у наше време хришћанин реално иде кроз овај свет и међу данашње, назови хришћане, као овца међу вукове. Сетите се овога, вољени, а не заборавите ни на то да наступа Страсна Седмица и Пасха, најдивније време богослужбене године. Црква вам у ове дане предлаже пир духовног богатства! Немој морити своју душу глађу, човече, већ тежи да у ове свете дане што можеш више посећујеш храм Божји и тада ће се твоја душа нахранити, наситити и напити духовно на будуће време твога живота. Амин.

25.03.2018.

Премда и долазимо на исповест, многи сваке недеље, неки се труде чак и чешће а неки чак и ујутро и увече, али на следећој исповести говоре то исто, једне те исте грехове. Зашто тако? Зашто су њени греси нестали, а ми настављамо да се ваљамо у блату својих страсти и ништа на себи не можемо да поправимо? Одговор налазимо у истом овом Јеванђељу: „Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала“. А ми смо туђи Богу. Ми Га не волимо, нас привлачи једино гордост живота, а распети Христос нас не привлачи. Он у нама не изазива састрадање, не изазива у нама благодарност и ми једноставно не желимо да ради Њега ма шта поднесемо. Зато ми и све до сада не схватамо који је смисао нашег живота. Премда смо и крштени и добили дар Светога Духа у Миропомазању, и нама је на главу (стављен) знак, да смо од сада слуге Божје, постризавали смо власи унакрс, али ипак ове истине веома споро улазе у нашу душу. Зато што покајати се за грехе, односно изменити свој живот, изменити своје поступке, речи, осећања и мисли, можемо само уколико снажно заволимо Бога.

18.03.2018.

Хоћеш ли да трчиш тако да задобијеш нетрулежни венац – тада живи суров живот. Да неко не би помислио да избегне ово, апостол и самога себе описује као онога који трчи: „И ја“, каже, „тако трчим, тако се борим“ (1Кор. 9, 26). Како заправо? „изнуравам тијело своје и савлађујем га“ (1Кор. 9, 27). Апостол, који је сасуд благодати, изнурава своје тело и савлађује га. И за кога, након овога, то неће бити неопходно? И немојте помишљати да он има плод сувишне ревности. Не. „Без овога“, каже, „могу доћи у опасност“: „да проповиједајући другима не будем сам одбачен“ (1Кор. 9, 27). Апостол, устројитељ Царства Божјег, путовођ свих ка спасењу, боји се да сам не буде одбачен, уколико не буде изнуравао и савлађивао своје тело. Ко ће се након овога понадати да ће бити саудеоник без изнурвања и савлађивања тела?