15.02.2018.

Још много тога нас може бринути, плашити, ужасавати када помишљамо на нашу смрт, али у свему лако можемо задобити спокојство, уколико се само присетимо да имамо Спаситеља, Господа Исуса Христа. Наш Спаситељ нас спасава од сваког страха, успокојава у сваком неспокојству. Да Господе, многи су страхови навалили на мене. Чини ми се да не пролази ни један дан, да се нечега не уплашим – ради себе и ради других, а више од свега и чешће од свега бојим се за себе због мојих грехова. Али када се сетим Тебе – мога Спаситеља, одмах престаје сваки страх; тада се и грехова својих мање бојим јер се надам да ћеш ме и од њих спасити, ма како да су они тешки.

12.02.2018.

Стога, није циљ васпитања просто нахранити, оденути, обући дете, већ најпре мислити све време о његовој души, непрекидно. Да не буде ни једне речи противне души; да не буде ничега са страшћу, већ све са разумом; да све време мислимо хоће ли ово што чинимо бити на корист или на штету душе? Главни циљ васпитања се састоји у томе да се дете научи смирењу и послушању. Ово је веома важно. Ово је та благодатна подлога на којој може израсти хришћанин. А ми радимо скроз другачије. Ми децу упорно пропуштамо напред, дајемо им најбоље парче… а после се чудимо кад израсту у егоисте. Не. Дете треба да добије последње, обавезно. Ово свакако треба чинити с љубављу и без зла, али увек да буде последњи и никада не први.

11.02.2018.

Свакако, на Страшном суду ће се спасити једино они који су имали љубав према ближњима. Подразумева се, истинску, а не лажну љубав. Под лажном, не спасавајућом љубављу треба подразумевати сентименталну и хуманистичку љубав која се у нама појављује само онда када нам је несрећа ближњих пред очима. По учењу св. Теофана Затворника, хуманистичка љубав је егоистична љубав, којом ми, волећи друге, уствари волимо једино сами себе. Она се у нама јавља услед страсти сујете, користољубља и силом страха од мишљења јавности, тога савременог идола. Неће нас таква љубав према ближњима спасити на Страшном Христовом суду, већ хришћанска љубав, односно она која исходи из љубави према Христу. Ето зашто је Господ рекао ученицима: “Ако ме љубите, заповијести моје држите,” (Јн. 14, 15). “Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће” (Јн. 14, 23), а љубав према ближњима јесте једна од главних Христових заповести.

04.02.2018.

И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу.
Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника.

28.01.2018.

Драга браћо и сестре! Пред нама у животу постоје два пута: или ћемо поћи стопама фарисеја за сопственим спокојством, спољашњим поштовањем од других, свему чиме се храни сујета и наслађује гордост или ћемо кренути за цариником, са његовим скрушеним срцем, смиреним духом који му не дозвољава да пред живом савешћу подигне очи горе, у сакрушењу ударати себе у груди. Први пут – пут земаљског благостања јесте пут ка погибељи у вечноме животу; други је овде горка и мрачна стаза, која ће нас одвести до извора светлости и правде.

20.01.2018.

Свети Јован претеча објављује Крштење Духом, које бесконачно превасходи његово крштавање водом. Оно чиме свети Јован крштава јесте вода, а оно чиме ће крстити Христос је Дух Свети. Оно што примамо у крштењу, у Богојављенској води јесте Сами Дух Свети, љубав Божија. Али на празник Богојављења, сваки пут када се устремљујемо ка Христовој љубави, пред сваким од нас, пред свом Црквом стоји Претеча. Најпре покајање, а потом љубав. Најпре страх Божји, очишћујуће огњено страдање, очишћујући суд, а потом утеха Христовом љубављу.
Како да Уешитељ утеши онога који га ражалошћује? Немогуће је покајати се пред Богом, одбацујући захтеве савести и правде који су познати и некрштеноме. Само ономе који твори дела покајања, отвара се да је ова вода дар који се не може ничиме заслужити, чија је цена Крв Христова. Ово је наш нови завет са Богом. Покајати се значи живети животом који нам је Бог предодредио. Глас вапијућег у пустињи је ради тога да не би било пустиње, већ Божански врт, „једући од њега живи ћемо бити, нећемо попут Адама умрети“, како смо недавно исповедали.

19.01.2018.

Прослављајући свештено Богојављење, мишљу се пренесимо на само место догађаја и усресредимо пажњу на оно што се тамо догодило!
Заједно са изгубљеним рајем, небеса су се затворила правдом Божјом. Али како снажни налет воде не издржава ни снажна брана, тако се на крају тврђава правде растопила од огња љубави Божје и ево отоврених небеса. Отворимо, браћо и сестре, и ми, све силе наше природе, ненасито примимо Бога Који се открио и насладимо се Њиме. Нахранимо Њиме сва чула, све помисли и све жеље.
Погружени смо у таму, али ево изобилне светлости. Остали смо без речи због несрећног раздвајања и са небом и са собом, али ево свеоживљујућег помирења. Исцрпљени смо немоћју, али ево неисцрпног извора свих сила!

14.01.2018.

Данас нам је Нова Година, то ви сви, засигурно знате. Такође данас прослављамо и светог Василија Великог, па и ово ретко ко да не зна. Али који је још празник данас? Тешко да сви то знају… Да, како ми се чини, многи не знају да је данас још телесно обрезање Господа, Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Видите, браћо и сестре, како важну чињеницу из живота Исуса Христа не знају неки од хришћана. Због чега не знају? Због заборава? Ненамерно?

10.01.2018.

Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо да је наша молитва прихваћена и услишена, да је Бог „пришао и уселио се у нас“ и испунио нас Својим живоносним присуством. Сусрећемо Христа у Евхаристији, када, причешћујући се Крвљу и Телом Христовим, одједном осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом и у нашим жилама тече Крв Бога. Христа сусрећемо у другим тајнама Цркве, када се додиром са Њим обнављамо и оживотворавамо за вечни живот. Христа сусрећемо у нашим ближњим, када нам се човек одједном отвара и ми прозиремо у његову скривену дубину, на којој сјаји лик Божији. Христа сусрећемо у нашем свакодневном животу када усред његове галаме чујемо Његов зовући глас или када видимо да се јасно и изненадно умеша у ток историје.
Управо тако, изненадно и неочекивано, Бог се умешао у живот људи пре двадесет векова, када је својим рођењем преокренуо читав ток историје. Управо тако се он опет и опет рађа у душама хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи их верујућима од неверујућих, светима од грешних, спасеним од гинућих.