04.08.2020.

Апостоли свакако нису могли да забораве из Чијих су руку примили чудесно умножени хлеб. Али за народ који је добио хлеб из руку апостола већ је постојала опасност да мисле о њима (апостолима) узвишеније него што би приличило. У наше је време ова опасност неупоредиво већа. Сада већ не само да могу да уђу у заблуду они који примају Хлеб, већ и они који га раздају могу да сагреше високим мишљењем о својим личним особинама, да сматрају себе великим пастирима, исцеитељима и чудотворцима, заборавивши на Јединог Раздаваоца свих дарова. Народ у Цркви пак, може да гледа на свога поштованог пастира и да кличе: „Ко је као звијер?“ (И поклонише се звијери говорећи: Ко је као звијер? Ко може са њом ратовати?) (Откр. 13, 4).

04.08.2020.

Ми сами срамотимо Бога уколико не спречавамо друге да Га бешчасте; ми сами вређамо Бога, када дозвољавамо да се у нашем присуству говори или чини нешто што вређа Бога. Рећи ћете да то није ваша ствар. Не, браћо и сестре, наша је ствар, наша је обавеза, наша суштинска ствар, наша свештена обавеза – да спречимо и уразумимо оне који праве неред. Још ћу рећи: ми сами правимо неред и вређамо Бога тада када допуштамо другима да чине и говоре оно што је непримерено и увредљиво за Бога. Нарочито грешимо, тешко грешимо пред Богом, када не спречавамо, не уразумљујемо децу која праве неред и непобожно стоје на служби у храму Божијем.

26.07.2020.

Савремени човек постаје поседнут, изгубивши хармонију својих унутрашњих сила, мучи се испразношћу. Лудује због духовног слепила. А и како да прогледа, када му је срце загађено, када су страсти и похоте чврсто свили гнездо у њему? Да би могао да срцем прими светлост, а затим и да прогледа, неопходно је да избаци смеће из срца, сузама покајања и подвигом окретања ка Богу, подвигом очишћења, да у себи васпостави духовне силе. Једино срце које стреми ка чистоти, способно је да прими светлост и схвати Сврху. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“, говори Христос.

19.07.2020.

Дакле, браћо и сестре, онда када не можете, нисте у стању да молите Бога сами, или из неког разлога не смете да молите, или се не надате да ћете Га умолити, предајте себе другима, да се они помоле за вас. Уколико не можете речима, у крајњој мери, мислено замолите за то. Господ ће вам ипак помоћи, ради молитава других, као да сте Му се сами молили, исто онако како је помогао раслабљеноме, ради вере оних који су га донели. Онда када не можете, не смете, не надате се… Не, увек овако чините: молите се сами и друге молите, да се за вас моле. И свети, када су живели на земљи, сматрали су за неопходно да се обрате за молитвену помоћ другима, и то не само по своме смирењу, већ и због осећања своје сопствене немоћи. Свети апостол Павле моли верујуће који су се подвизавали са њиме, да се моле Богу за њега (уп. Рим. 15, 30).

13.07.2020.

Представимо себи да су апостоли Петар и Павле сада дошли међу нас, да погледају на живот данашњих православаца. Шта би рекли? Да ли би нас препознали као хришћане или не? Шта би апостол Павле написао у посланици Грцима, или Русима, или Србима? Шта би апостол Петар написао у својој саборној посланици, упућеној свима хришћанима? Тешко је и замислити.

09.07.2020.

Љубљени оци, браћо и сестре, што је могуће чешће, преносимо се мишљу у Јованову пустињу, постарајмо се да увек у својим срцима носимо подвиге и светли лик светог Претече Господњег и молимо га да и нама, као некада јеврејском народу, приправи пут ка Спаситељу. Очистимо своје душе од грехова, јер је таква блага воља Божија. У томе нека би нам помогао Господ, молитвама Пречисте Владичице наше Богородице, светог Претече и Крститеља Господњег Јована и свих светих, који стоје код Престола Божијег и непрестано се моле за душе наше.

05.07.2020.

Очигледно да је то што ми називамо животом није баш оно што би ми хтели. Постоји смрт која се прерушава у живот и постоји живот који изгледа као смрт, али је живот. Крст Христов изгледа као смрт, док је уствари он Живот. Он је начин да се понесе одговорност за другога, да би вас потом сви вечно прослављали и волели. У почетку ово изгледа као смрт и тешко је. Тешко је носити другог на рукама. Тешко је рећи: „Сагрешио сам, ништа нисам схватио“. Уколико кажеш ово, то ће изгледати као смрт, али ово је живот.

29.06.2020.

Какав сте плод имали? Шта памтите од свега тога? Чега се доброг сећате и шта вам је остало? Ништа. Све то подсећа на смрт. Осећате се као да сте окусили смрт и распадање. Када се човек, каже психологија, прекомерно наслађује, почиње да јаче осећа страх од смрти и уништења. Апсолутно наслађивање носи у себи бол и стога у нама настаје велики проблем. Плод, који остаје у нама након читавог тог пута, изгледа потпуно супротно ономе што смо очекивали. Не пуноћа, већ језива празнина. Осећамо се опустошеним. Зашто? Зато што се људска душа истински испуњава само ониме што је далеко узвишеније и лепше од ове духовне развалине.