10.01.2018.

Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо да је наша молитва прихваћена и услишена, да је Бог „пришао и уселио се у нас“ и испунио нас Својим живоносним присуством. Сусрећемо Христа у Евхаристији, када, причешћујући се Крвљу и Телом Христовим, одједном осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом и у нашим жилама тече Крв Бога. Христа сусрећемо у другим тајнама Цркве, када се додиром са Њим обнављамо и оживотворавамо за вечни живот. Христа сусрећемо у нашим ближњим, када нам се човек одједном отвара и ми прозиремо у његову скривену дубину, на којој сјаји лик Божији. Христа сусрећемо у нашем свакодневном животу када усред његове галаме чујемо Његов зовући глас или када видимо да се јасно и изненадно умеша у ток историје.
Управо тако, изненадно и неочекивано, Бог се умешао у живот људи пре двадесет векова, када је својим рођењем преокренуо читав ток историје. Управо тако се он опет и опет рађа у душама хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи их верујућима од неверујућих, светима од грешних, спасеним од гинућих.

04.01.2018.

сповест, покајање, јесте једна од црквених тајни. Када се исповедамо наглас пред свештеником, ту је невидљиво присутан сами Господ Исус Христос, Који прима ову исповест, и Који зна све наше грехове боље него ми сами, зато што ми, на жалост многе ствари и не примећујемо – у тој мери смо се навикли на грех, да

30.12.2017.

Данашње Јеванђеље нам говори да нас је Бог Творац сродио са Собом кроз Свога Сина. Данашње Јеванђеље нам говори о томе да Бог враћа човеку изгубљено достојанство.
Не позива нас ради тога Црква да са покајничком радошћу сусретнемо наилазећи празник Богојављења – Рођења Христовог? Замислите се мало, драги моји, зар ово није радост? Сами Творац, приопштавајући се нашем телу, није се узгнушао да људе попут нас назове Својим сродницима, а нас и Својом браћом! „Не стиди се да нас назива браћом Својом“, вели свети апостол Павле. Реците, вољени: Многи данас говоре о достојанству човека, али када је, у читавој историји људскога рода, човек био тако узвишен, како га је узвисило хришћанство?

24.12.2017.

Господ нас воли, и зато нас је и изабрао од свих људи и поставио данас на ову службу пред Собом. Он гледа на свакога од нас. Наравно, не гледа на то колико ко има власи на глави и новца у новчанику, већ на срце: колико у срцу има љубави према Богу. На ово, пак, не гледа да би осудио, или казнио, или изгрдио. Сигурно да не. Жели да види да ли је тамо још остало места, као на овој гозби и да Сам Собом попуни ово место, јер љубав увек потребује узајамност без остатка. Бог од нас жели узајамну љубав без остатка и зато је и схватљиво када каже: Ко воли оца или мајку, сина или ћерку више него мене, није Мене достојан. Ове речи звуче застрашујуће, зар не? Али оне само тако звуче, док је у самој ствари истинска, дубока љубав према ближњем могућа једино у љубави према Богу. Да би заволели Бога требамо се одрећи себе. Наш сопствени егоизам нам смета да достигнемо пуноћу љубави према Богу. Тај исти егоизам, који ми одгајамо, култивишемо, у себи, смета нам такође и да волимо наше ближње, наше домаће, наше сроднике, смета нам да заволимо било ког човека у нашој близини, који се налази на растојању пружене руке. Увек је лакше расуђивати о љубави према страдалницима негде далеко, на крају Јужне Америке него о ближњем који је у нашој близини и чија нам је невоља очигледна. Теже је помоћи сиромаху, него водити разговоре на тему сиромаштва. То је увек тако. Христос, пак, од нас очекује делатну љубав и стога нас призива управо у ово Царство.

09.12.2017.

Највећа опасност за Цркву је, како каже свети Теофан Затворник, када остане само спољашњост, односно очување система, на пример, очување поста или ма чега другог, свега спољашњег, у сваком случају драгоценог и нужног, ако се при том губи оно најважније. Ова спољашњост јесте, по речима светог Теофана, тајна безакоња унутар Цркве. Управо у таквој атмосфери унутар Цркве, у храму Божјем, јавиће се „човек безакоња“ и зацариће се у њему, издајући себе за Бога. И шта ће храмови, који су бесконачно драгоцени, значити, ако се одузме „Онај који задржава“, односно благодат Светога Духа?

07.12.2017.

– Да ли осећаш забринутост? Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме: – Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш? Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао

03.12.2017.

При помену уласка у храм Пресвете Богородице, помислио сам на наш улазак у храм Божји. Како се само, мора бити, свети Анђели чуде, када виде неке хришћане како улазе у храм Божји. Ах, неки од нас долазе овде понекад са таквом љутином и злобом у души, да чак и ми недостојни не можемо, а да се не зачудимо, како они у таквом стању улазе, стоје и остају исто тако зли и пргави. Са нама у храму присуствује Бог, својом благодаћу, Свеблаги и Свемогући Бог и стога је у њему толико свега свештеног, освештаног, што нас радује, теши, да нам се чини да је не могуће да љутити и злобни не нађе покој и не напусти своју злобу и љутину.

02.12.2017.

О несретни људи! Ми не само да не знамо када ћемо умрети, већ не знамо ни на који ће се начин то десити… Хоће ли ми смрт доћи кротко и смирено, или сурово и зверски? Хоћу ли видети њене знаке пре него дође или ће ме затећи као лопов у ноћи? Хоће ли ми оставити макар мало времена, да оплачем своје грехе, или ће ме муњевито ухватити нераскајаног? О зашто таква тама? Зашто такво непознавање смртног часа и начина смрти, тога од чега зависи спасење душе? Тако је, драги моји, установио најчовекољубивији Бог, ради нашег спасења. Незнање о смртном часу производи страх, страх – уздржање, уздржање пресеца порив к греху и пад. Незнање о смртном часу рађа пажњу, пажња – жељу, жеља бива узрочник успеха у врлини. Ради тога је остала непознаница, хоће ли наша смрт бити добра или љута, да би се ми, уплашивши се, чували од греха, да би, чувајући опрезност, успевали у врлини. Колико смо се често, бојећи се смрти, уздржавали од греха? Колико често, бојећи се да ћемо сутра умрети, богатили смо се врлинама? И ради чега се жалостимо? Зар би хтели да знамо када ћемо умрети да би смо трговали спасењем, односно, да би смо грешили свакаквим гнусним греховима све до последњег часа, а тада, приступивши покајању, постали наследници небеског царства? Али Бог се не да поругати (Гал. 6, 7), већ као Свевидећи и Праведни види наше помисли и суди праведно свој земљи.