31.03.2018.

Присетимо се браћо и сестре, како је Господ заплакао, прилазећи Јерусалиму, како је Он горко оплакао неверје Јерусалима и то што Јерусалим није знао време у којем је посећен. Шта би, пак, било са нашим Господом, уколико би Он сада погледао на нас? Не би ли исто тако заплакао? Зато што када у ове дане погледамо на живот хришћанског света, видимо да је отишао тако далеко од свих хришћанских и моралних начела, да постаје језиво. Неко је безумље обухватило свет, безумље злобе, нечистоте, разврата и лажи! И једноставно је верујућем човеку постало страшно да живи у свету.
Али не треба падати духом и очајавати. Апостол је још давно рекао: „а гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат“ (Рим. 5, 20). Што више греха окружује човека, што је више око њега нечистоте и прљавштине, уколико жели да буде хришћанин, њему је припремљена нарочита благодатна помоћ, и он свакако може да буде хришћанин. Али то ће бити тешки подвиг, јер у наше време хришћанин реално иде кроз овај свет и међу данашње, назови хришћане, као овца међу вукове. Сетите се овога, вољени, а не заборавите ни на то да наступа Страсна Седмица и Пасха, најдивније време богослужбене године. Црква вам у ове дане предлаже пир духовног богатства! Немој морити своју душу глађу, човече, већ тежи да у ове свете дане што можеш више посећујеш храм Божји и тада ће се твоја душа нахранити, наситити и напити духовно на будуће време твога живота. Амин.

25.03.2018.

Премда и долазимо на исповест, многи сваке недеље, неки се труде чак и чешће а неки чак и ујутро и увече, али на следећој исповести говоре то исто, једне те исте грехове. Зашто тако? Зашто су њени греси нестали, а ми настављамо да се ваљамо у блату својих страсти и ништа на себи не можемо да поправимо? Одговор налазимо у истом овом Јеванђељу: „Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала“. А ми смо туђи Богу. Ми Га не волимо, нас привлачи једино гордост живота, а распети Христос нас не привлачи. Он у нама не изазива састрадање, не изазива у нама благодарност и ми једноставно не желимо да ради Њега ма шта поднесемо. Зато ми и све до сада не схватамо који је смисао нашег живота. Премда смо и крштени и добили дар Светога Духа у Миропомазању, и нама је на главу (стављен) знак, да смо од сада слуге Божје, постризавали смо власи унакрс, али ипак ове истине веома споро улазе у нашу душу. Зато што покајати се за грехе, односно изменити свој живот, изменити своје поступке, речи, осећања и мисли, можемо само уколико снажно заволимо Бога.

18.03.2018.

Хоћеш ли да трчиш тако да задобијеш нетрулежни венац – тада живи суров живот. Да неко не би помислио да избегне ово, апостол и самога себе описује као онога који трчи: „И ја“, каже, „тако трчим, тако се борим“ (1Кор. 9, 26). Како заправо? „изнуравам тијело своје и савлађујем га“ (1Кор. 9, 27). Апостол, који је сасуд благодати, изнурава своје тело и савлађује га. И за кога, након овога, то неће бити неопходно? И немојте помишљати да он има плод сувишне ревности. Не. „Без овога“, каже, „могу доћи у опасност“: „да проповиједајући другима не будем сам одбачен“ (1Кор. 9, 27). Апостол, устројитељ Царства Божјег, путовођ свих ка спасењу, боји се да сам не буде одбачен, уколико не буде изнуравао и савлађивао своје тело. Ко ће се након овога понадати да ће бити саудеоник без изнурвања и савлађивања тела?

15.03.2018.

Дакле, сматрај себе недостојним Светих Тајни, али немој сам себе одлучивати од Причешћа, већ то остави духовном оцу, нека те он одлучи, уколико је неопходно. Схватати своју недостојност јесте твоја обавеза, а удостојити или не удостојити светог Причешћа јесте обавеза твога духовног оца. Ти си дужан да откријеш своју болест своје душе духовном лекару, то је до тебе, а треба ли или не треба узимати лек то зна духовни лекар, то је до њега.

12.03.2018.

Зашто је Он, Сами Бог и Цар читавог света, тако трпељиво, чак весело, понео Крст Свој? Зар не зато да би и ми трпељиво и радосно носили свој крст? Свакако да ми не можемо понети тако тежак Крст, какав је Христос носио на Голготу: ми брзо падамо под бременом на самом почетку нашег пута. Али зато је Спаситељ, знајући немоћ наше душе и тела рекао: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8, 34), односно, узми свој крст по својим моћима, какав можеш да понесеш, уз Његово садејство и уз помоћ других, до своје Голготе или до гроба.

04.03.2018.

Када хришћанство изгуби своје назначење, тако да не буде више никоме опасно, тада ће његови непријатељи, јавни или тајни, са усхићењем фокусирати поглед ка временима његове минуле славе. Без страха од благодати која љубављу сагорева срца, они неће штедети на похвалама монашког делања, ни са чим упоредиве лепоте богослужења, црквене речи, савршенства његове философије. Био је то, рећи ће они, велики тренутак наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да продре у дубине људског духа. О његовим моралним и културним вредностима говориће са уважавањем, помешаним са жалошћу. Подвући ће да без обзира на неке непожељне карактеристике, на сувишни догматизам и елементе фанатизма, оно је помогло људском роду у његовм формирању и развоју. Постепено изгубивши своју бескорисну устремљеност ка небесима, оно је успело да се оваплоти у земаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно је исцрпљено, превазиђено. У то време у предивним храмовима са иконама ремек-делима, чуће се древни знамени распеви и на очиглед радозналаца биће демонстрирани евхаристијски сасуди – драгоцени музејски експонати.

27.02.2018.

Симптоми сујете су: жеља за похвалама, нетрпљење оптуживања, саветовања и прекора; умишљеност, подозривост (сумњичавост), злопамћење, осуђивање других, тешко се моли за опроштај, тражење лаких путева; непрекидна глума, као на сцени у присуству посматрача, са циљем да покажемо себе са побожне стране, пажљиво скривајући своје страсти и пороке.

Човек престаје да види своје грехове, не примећује своје недостатке, почиње да умањује своју кривицу или је потпуно одриче, а понекад је чак и пребацује на друге. Своја пак, знања, искуство, способности и врлине почиње да преувеличава и прецењује. По мери развоја болести у своме мишљењу о себи он узраста до великог, достојног славе. Стога се ова болест и назива тако: манија величине. У таквом стању човек не само да осуђује друге, већ их и презире и гнуша их се, па им чак и чини зло. Избави нас Господе од овога!

25.02.2018.

Покајање и причешће нам отварају небо и царство небеско, јер, Господ говори, “Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни – и у мени пребива и ја у њему” (Јн. 54, 56). Како не ценити добијени дар – вечни живот и пребивање Христа у нама и наше пребивање у Њему! Нама је небо отворено покајањем и причешћем, како је написано: “Од сада ћете видјети небо отворено”. Каква чудесна милост! Нашим гресима оно је било зкључано, као у најјачим затворима и замковима, а покајањем је отворено. Искористимо ову милост Божју, док се небо опет над нама не затвори, јер Бог зна, хоће ли нам се оно опет отворити, када га поново затворимо разноврсним гресима. За многе се оно заувек затворило. Луде девојке су ударале у затворене двери, говорећи: “Господару, Господару! Отвори нам!”, а њима је било речено: “Заиста вам кажем, не познајем вас”, а свима нама је речено: “Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи” (Мт. 25, 11 – 13). Амин.

18.02.2018.

Очигледно да без искреног и свесрдачног помирења са свом нашом браћом у Христу благодатно пориште светог поста ће за нас проћи бесплодно, макар се и трудили да пост проведемо по правилима црквеног устава. Каква ће нам корист бити од поста ако ми, строго се уздржавајући од телесне хране, гневом и тврдоглавошћу изједамо душе и срца својих ближњих; када, бојећи се да оскврнимо уста неком забрањеном храном, не бојимо се тога да из тих истих уста, као смрдљиви дим из пећи, и даље излазе речи осуде, клевете, клетве, иронична подсмевања пуна заразе и душевне саблазни. „Није ово пост што изабрах“, говори Господ кроз пророка Исаију, „да развежеш свезе безбожности, уклоните злоћу дјела својих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити“ (уп. Ис. 58, 6; 1, 16 – 17). Не само да никакав пост, већ и сам мученички подвиг неће заменити истинску љубав према ближњем, ту љубав која „дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, све воли, све трпи“ (1Кор. 13. 4 – 7).