02.08.2018.

Као што свака биљка вене уколико остане вез воде, на сувом земљишту, тако вене и људска душа уколико се не храни молитвом. Њој су исто тако потребни храна и вода, али нарочита вода, жива вода, коју је Христос обећао да да жени Самарјанки у разговору са њом. Та вода, која тече у живот вечни, о којој је Он говорио у јерусалимском храму, на дан Преполовљења.
Управо ова вода, вода благодати Божје, потребна је и најнеопходнија свакоме од нас. Ову Воду Живу, овај извор благодати добијамо у молитви.

15.07.2018.

Сва наша страдања, појединачна и заједничка, сва мука у животу је увек због тога што смо ми поробљени страстима. Оне нас приморавају да служимо греху, односно злу и одузимају нам истинску радост. Оне гасе огањ који души даје истинску светлост и топлоту. У почетку као да испуњавају живот, али га у самој свари опустошују. И тада наступају разочарења, душа хладни и отврдњава. Страсти нас, неприметно за нас саме, претварају у хладне и празне и лењиве и прорачунате себељупце. Предавајући им се, обогаљујемо и наш живот и живот у свом окружењу. А предајемо им се често, тешко нама, и сувише лако и тако сами у себи затамњујемо светлост образа и подобија Божјег, по којима нас је Бог створио.

08.07.2018.

Апостол Павле нам излаже читави програм, али нам он не говори: чините хиљаде поклона дневно или: не једите ову или ону храну, постите недељама. А шта се захтева од нас? Да будемо нормални људи. У данашње време има јако мало поузданих и верних људи, на које се можемо ослонити, којима кажеш нешто и они то и учине, како си их и замолио, не размиљајући због чега, не склањајући се никуд, не чинећи ма шта по своме. И ево у датом тренутку, у овим годинама двадесетог века, у којима нам је по промислу Божјем допало да живимо, треба да се више од свега потрудимо да будемо нормални људи, и то ће, на фону свеопштег раслабљења и свеопште немоћи да се учини ма шта добро, већ бити подвиг.

07.07.2018.

Пророче и претечо доласка Христовог, неумемо те достојно похвалити, ми који те са љубављу поштујемо. Па како дакле и не бити збуњен, како достојно похвалити онога о коме је сам Господ Исус Христос рекао да међу рођеним од жена нема већег од Јована Крститеља. Како да похвалимо онога који је после Пресвете Богородице, узвишенији од

03.07.2018.

Хришћанине! Ти си ученик Исуса Христа, стога свагда чини добро свима: једноме саветом, другоме заузимањем за њега, једноме својим именом, другоме својим покровитељством; овога усаветуј, другоме послужи, и ономе помози, колико можеш. Доброчинство је велика врлина, јер је она плод и испуњење љубави. Њиме Бог постаје човеку дужник, а човек њиме постаје човеку као Бог. Али када чиниш добро, пази да не изгубиш благодат свога доброчинства, очекујући награду или се саблажњавајући против неблагодарних, јер што више неблагодарни одбацују дуг благодарности, тим више Бог умножава венце твоје награде. Не предпостављај људску награду, која је привремена, награди од Бога, која је вечна. Имај увек пред својим очима лик свога Доброчинитеља и Спаситеља. Колико само пута ти биваш неблагодаран за Његова доброчинства, а Он, међутим никада не престаје да ти чини добро. Покори се Његовој свештеној заповести: „дајите у зајам не надајући се ничему“ и веруј Његовом божанском обећању: „и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега“ (Лк. 6, 35).

24.06.2018.

Ми на исповест долазимо са истим настројењем какво имамо и у животу: Када човек у нечему погреши, нешто не учини, каже нешто што не треба, одмах почиње да га мучи савест. И он се извињава, раскајава се за учињену погрешку. И на душевном плану он преживљава ово раскајање. Када се извињава, он чак постаје задовољан собом. Сам себи почиње да се допада: „О види какав сам ја!“ Готово на исти начин човек долази и на исповест, прилази тајни покајања: “Ја, Господе, извини, ја то нисам добро учинио, погрешио сам. Извини!“ И у њему се одмах јавља самозадовољство: „О какав сам ја! Ја признајем свој грех, ја га видим, ја га осуђујем.“ И у овим доживљајима, у овим емоцијама он и остаје. Мења ли га овај доживљај? Уопште не! Онакакв какав је био пре исповести, такав остаје и након ње. У њему се ништа није изменило. Нема никакве промене. Стога овај мрак у коме живи, имајући „землевесни“ ум, остаје у души. Стога је у њему тако мало радости. Али закон, као да је испунио… Закон…

17.06.2018.

Није тако тешко одредити границу између здраве бриге и сујете. Све што је здраво носи конструктивни карактер. Када човек прорачуна своје снаге, средства, промисли о свим околностима, и не узнемирава се због овога, већ се, напротив осећа још спокојније и сигурније, онда се то може назвати здравом, нормалном, бригом. При томе, уколико је човек верујући, онда он схвата да се његови планови могу и кориговати у сагласности са вољом Божјом. Што значи: нека и буде тако, јер ће се на крају све окренути на корист. Када се, пак, човек непрестано налази у овим мислима, у бригама, када га овај страх мучи и приморава да користи средства за смирење, онда је човек свакако већ преступио границу здравог односа.

03.06.2018.

Сваки је дан у светој Цркви посвећен успомени и поштовању неког од угодника Божјих, али је било потребно и да се одреди један дан за све угоднике (Божје) и де се сви саберу ради слављења у исти дан, како би се показало да су сви они деловали једном силом. Силом Господа нашег, Исуса Христа је све напредовало, премда и разним путевима, али ипак ка једном и истом циљу – истоме томе Јединоме Господу. Другачије није ни могло, јер су се сви они угледали, односно за образац имали Јединог Подвигоположника – истога овога Исуса Христа, те су зато и увенчани од Њега истим венцем славе – сваки по достојању, и сви они чине јединство са Црквом на земљи, са свима верујућим на земљи.

13.05.2018.

Зашто се вера понекад предаје људима у тренутку, са таквом силином, да људска душа прихвата реч Божју са потпуном спремношћу, са свецелом жељом да следи Христу? Зато што је Господ створио људе да верују у Њега, Господ није створио људе да буду слепи већ да виде, да духовно виде, да би иза све лепоте видљивог света сагледавали величину и присуство Божје, не да би просто вреовали да је негде далеко на небу, иза облака, присутан неки далеки и тајанствени Бог, већ да би Бога видели својим очима, као што га је видео слепи од рођења; да би осетили Божје присуство у свом сопственом животу, као што се то догодило са тамничким стражаром; да би им се живот мењао благодарећи деловању Божје благодати.