04.03.2018.

Када хришћанство изгуби своје назначење, тако да не буде више никоме опасно, тада ће његови непријатељи, јавни или тајни, са усхићењем фокусирати поглед ка временима његове минуле славе. Без страха од благодати која љубављу сагорева срца, они неће штедети на похвалама монашког делања, ни са чим упоредиве лепоте богослужења, црквене речи, савршенства његове философије. Био је то, рећи ће они, велики тренутак наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да продре у дубине људског духа. О његовим моралним и културним вредностима говориће са уважавањем, помешаним са жалошћу. Подвући ће да без обзира на неке непожељне карактеристике, на сувишни догматизам и елементе фанатизма, оно је помогло људском роду у његовм формирању и развоју. Постепено изгубивши своју бескорисну устремљеност ка небесима, оно је успело да се оваплоти у земаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно је исцрпљено, превазиђено. У то време у предивним храмовима са иконама ремек-делима, чуће се древни знамени распеви и на очиглед радозналаца биће демонстрирани евхаристијски сасуди – драгоцени музејски експонати.

27.02.2018.

Симптоми сујете су: жеља за похвалама, нетрпљење оптуживања, саветовања и прекора; умишљеност, подозривост (сумњичавост), злопамћење, осуђивање других, тешко се моли за опроштај, тражење лаких путева; непрекидна глума, као на сцени у присуству посматрача, са циљем да покажемо себе са побожне стране, пажљиво скривајући своје страсти и пороке.

Човек престаје да види своје грехове, не примећује своје недостатке, почиње да умањује своју кривицу или је потпуно одриче, а понекад је чак и пребацује на друге. Своја пак, знања, искуство, способности и врлине почиње да преувеличава и прецењује. По мери развоја болести у своме мишљењу о себи он узраста до великог, достојног славе. Стога се ова болест и назива тако: манија величине. У таквом стању човек не само да осуђује друге, већ их и презире и гнуша их се, па им чак и чини зло. Избави нас Господе од овога!

25.02.2018.

Покајање и причешће нам отварају небо и царство небеско, јер, Господ говори, “Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни – и у мени пребива и ја у њему” (Јн. 54, 56). Како не ценити добијени дар – вечни живот и пребивање Христа у нама и наше пребивање у Њему! Нама је небо отворено покајањем и причешћем, како је написано: “Од сада ћете видјети небо отворено”. Каква чудесна милост! Нашим гресима оно је било зкључано, као у најјачим затворима и замковима, а покајањем је отворено. Искористимо ову милост Божју, док се небо опет над нама не затвори, јер Бог зна, хоће ли нам се оно опет отворити, када га поново затворимо разноврсним гресима. За многе се оно заувек затворило. Луде девојке су ударале у затворене двери, говорећи: “Господару, Господару! Отвори нам!”, а њима је било речено: “Заиста вам кажем, не познајем вас”, а свима нама је речено: “Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи” (Мт. 25, 11 – 13). Амин.

18.02.2018.

Очигледно да без искреног и свесрдачног помирења са свом нашом браћом у Христу благодатно пориште светог поста ће за нас проћи бесплодно, макар се и трудили да пост проведемо по правилима црквеног устава. Каква ће нам корист бити од поста ако ми, строго се уздржавајући од телесне хране, гневом и тврдоглавошћу изједамо душе и срца својих ближњих; када, бојећи се да оскврнимо уста неком забрањеном храном, не бојимо се тога да из тих истих уста, као смрдљиви дим из пећи, и даље излазе речи осуде, клевете, клетве, иронична подсмевања пуна заразе и душевне саблазни. „Није ово пост што изабрах“, говори Господ кроз пророка Исаију, „да развежеш свезе безбожности, уклоните злоћу дјела својих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити“ (уп. Ис. 58, 6; 1, 16 – 17). Не само да никакав пост, већ и сам мученички подвиг неће заменити истинску љубав према ближњем, ту љубав која „дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, све воли, све трпи“ (1Кор. 13. 4 – 7).

15.02.2018.

Још много тога нас може бринути, плашити, ужасавати када помишљамо на нашу смрт, али у свему лако можемо задобити спокојство, уколико се само присетимо да имамо Спаситеља, Господа Исуса Христа. Наш Спаситељ нас спасава од сваког страха, успокојава у сваком неспокојству. Да Господе, многи су страхови навалили на мене. Чини ми се да не пролази ни један дан, да се нечега не уплашим – ради себе и ради других, а више од свега и чешће од свега бојим се за себе због мојих грехова. Али када се сетим Тебе – мога Спаситеља, одмах престаје сваки страх; тада се и грехова својих мање бојим јер се надам да ћеш ме и од њих спасити, ма како да су они тешки.

12.02.2018.

Стога, није циљ васпитања просто нахранити, оденути, обући дете, већ најпре мислити све време о његовој души, непрекидно. Да не буде ни једне речи противне души; да не буде ничега са страшћу, већ све са разумом; да све време мислимо хоће ли ово што чинимо бити на корист или на штету душе? Главни циљ васпитања се састоји у томе да се дете научи смирењу и послушању. Ово је веома важно. Ово је та благодатна подлога на којој може израсти хришћанин. А ми радимо скроз другачије. Ми децу упорно пропуштамо напред, дајемо им најбоље парче… а после се чудимо кад израсту у егоисте. Не. Дете треба да добије последње, обавезно. Ово свакако треба чинити с љубављу и без зла, али увек да буде последњи и никада не први.

11.02.2018.

Свакако, на Страшном суду ће се спасити једино они који су имали љубав према ближњима. Подразумева се, истинску, а не лажну љубав. Под лажном, не спасавајућом љубављу треба подразумевати сентименталну и хуманистичку љубав која се у нама појављује само онда када нам је несрећа ближњих пред очима. По учењу св. Теофана Затворника, хуманистичка љубав је егоистична љубав, којом ми, волећи друге, уствари волимо једино сами себе. Она се у нама јавља услед страсти сујете, користољубља и силом страха од мишљења јавности, тога савременог идола. Неће нас таква љубав према ближњима спасити на Страшном Христовом суду, већ хришћанска љубав, односно она која исходи из љубави према Христу. Ето зашто је Господ рекао ученицима: “Ако ме љубите, заповијести моје држите,” (Јн. 14, 15). “Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће” (Јн. 14, 23), а љубав према ближњима јесте једна од главних Христових заповести.

04.02.2018.

И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу.
Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника.

28.01.2018.

Драга браћо и сестре! Пред нама у животу постоје два пута: или ћемо поћи стопама фарисеја за сопственим спокојством, спољашњим поштовањем од других, свему чиме се храни сујета и наслађује гордост или ћемо кренути за цариником, са његовим скрушеним срцем, смиреним духом који му не дозвољава да пред живом савешћу подигне очи горе, у сакрушењу ударати себе у груди. Први пут – пут земаљског благостања јесте пут ка погибељи у вечноме животу; други је овде горка и мрачна стаза, која ће нас одвести до извора светлости и правде.