11.10.2014.

Пре четрдесет и пет година говорио је са овога места наш велики богослов — владика Николај. Поред многих књига које је написао, владика Николај је уочи другог светског рата саставио и једну молитву у којој су биле и речи:
„Гооподе, спаси нас од нас самих!”
Те ми његове речи често падају на памет.
Те су ми речи пале на памет кад сам ту скоро прочитао статистику о рађању и умирању у иашем крају. На овој територији од Смедерева па доле до Параћина и од Параћина горе до Голулца и од Голупца Дунавом до Смедерева једва да има неколико села у којима је годишње више рођених него умрлих. Наша и тимочка епархија у том погледу стоје најгоре од свих осталих. Док се свет у јужној Србији, на Кооову и Метохији множи и полако досељава у наше крајеве, ми староседеоци постепено изумиремо…

09.10.2014.

Ми верници покушавамо да наше ближње и наше пријатеље обратимо ка Господу. Но ти покушаји веома често су неуспешни. Обично се испостави да је наша реч немоћна и она пре делује раздражујуће на човека и бива му одбојна но што га привуче вери. То се може објаснити тиме што наше речи нису прожете љубављу. Да бисмо с неким причали о вери, морамо се прво помолити Богу за спасење тог човека. Осим тога, браћо и сестре, никад се не смемо уздати у своју снагу. Треба да кажемо: “Господе, Ти Сâм живи у мени, говори кроз мене и Ти Сâм ме спасавај!” Након тога треба да проверимо своју душу, да видимо да ли је мирна. Уколико смо раздражени, у нашој речи ће се налазити отров гнева. Након тога треба да се преиспитамо да ли волимо тог човека. Уколико у нашем срцу нема љубави за њега, његово срце ће за нас бити затворено. Један богослов је рекао да се срце са срцем спаја само кроз љубав.

02.09.2014.

Ви морате имати душу, која ће бити способна за три ствари: 1) да поднесе живот, 2) да заволи живот и 3) да жртвује живот. Такву душу ви нећете никад имати, ако сте песимисти. Песимист не може жртвовати свој живот. зато, што живот за њега нема вредности. Кад човек даје нешто што воли, он жртвује, кад даје нешто што мрзи, он не жртвује, но баца.

29.05.2014.

Ваз­не­се­ње Го­спод­ње спа­да ме­ђу два­на­ест нај­ве­ћих пра­зни­ка Пра­во­слав­не Цр­кве. Хри­шћан­ски су пра­зни­ци на­лик на ка­ри­ке злат­но­г лан­ца ко­је су не­рас­ки­ди­во по­ве­за­не. Че­тр­де­сет да­на на­кон Пасхе до­ла­зи пра­зник Ваз­не­се­ња, а де­сет да­на на­кон Ваз­не­се­ња пра­зник Тро­ји­це. Пре не­го про­го­во­ри­мо о Ваз­не­се­њу, задржаћемо сена пи­та­њу зна­че­ња и сми­сла би­блиј­ске и хра­мов­не сим­во­ли­ке и о по­ве­за­но­сти све­ште­не исто­ри­је

25.05.2014.

Христос Васкрсе! Пријатељи моји, ближи се дан када ће радосно пасхално „Христос васкрсе“ којим се сада поздрављамо уступити место свакодневном поздраву. И само ће једном недељно црквене службе и календар све што живи подсећати на Васкрсење Христово, на смисао и циљ живота, на васкрсење душе у Богу. Шест недеља по Васкрсу, недељно Еванђеље је нашој

18.05.2014.

Браћо и сестре, данас смо у Јеванђељу чули један од разговора Исуса Христа, Његов разговор са женом Самарјанком. Док слушамо ту јеванђељску причу, наша душа замире од страхопоштовања које осећамо према великој тајни. То Јеванђеље није упућено само уму и вољи, него и човековом срцу. Самарјанка је била грешница из народа који су Јевреји презирали и одбацили. Али та жена је сачувала духовну чистоту. Како треба да схватимо то да је у греху сачувала чистоту? Она је била свесна свог пада, стидела се због тога и тај стид је био залог њеног духовног препорода. И ми смо, браћо и сестре, грешни, али се не стидимо ни себе, ни људи. Самрјанка се трудила да из дома свога излази само онда кад је на улици било мало људи и ишла је обореног погледа, а ми гледамо друге људе у очи, и то гордо као праведници и уопште се не стидимо својих грехова. Ми безочно једни друге разобличавамо за много мање грехе но што су то наши. Зато и нисмо достојни да схватимо и разумемо Јеванђеље.

14.05.2014.

„Немам човека“ – ето речи које је Господ чуо од раслабљеног. У тим речима изражена је сва бол, сва невоља, сва безмерна дубина његовог страдања и усамљености. Трагедија раслабљеног се састоји у томе што за тридесет и осам година свог живота он није сусрео човека – онога који би био способан да са њим подели његово страдање, да преузме на себе макар део његове беспомоћности. Могуће је, како се чини, проживети тридесет и осам година и остати усамљен. Могуће је проживети читав живот – и не срести човека!

04.05.2014.

У недељу жена-мироносица ми размишљамо о високом призвању жена-хришћанки у Цркви. Колико је било светих жена у читавој историји Цркве! Колико их је било у Светој Русији за десет векова хришћанства! Какав су подвиг оне пројавиле у недавним годинама гоњења! Сетимо се бар основатељке Марто-Маријине обитељи у Москви, велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. После погибије мужа, она већ славна због своје добротворне делатности, решила је да до краја посвети свој живот служењу Богу и људима. За њу је била једина радост у свету: приопштавати се Господу и друге приводити Њему. Од својих средстава она је основала обитељ милосрђа, која је по уставу подсећала на манастир, где је водила заједно са другим сестрама аскетски живот подвижнице.

23.04.2014.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! осле најтамније ноћи освануо је најсветлији дан у историји рода људског. После Великог Петка грануо је Васкрс. Ово се догодило како је видовити Господ наш рекао и прорекао. Осуђени Христос јавио се као Судија света. Избијено и убијено тело Његово оживело је. Попљувано лице засветлило се као сунце. Место трнова венца – круна