[dropcap letter=“О“][/dropcap] зен будизму сам писао у својој књизи “Црква и свет на прагу апокалипсе” где сам покушао да покажем принципијелну разлику између тог спекулативног система и хришћанства. Спокојство у зен будизму је спокојство леша који не реагује на оно што би споља могло код њега да изазове раздражљивост. У том стању за будисту не постоји добро и зло, већ само празнина као почетак постојања. Мислим да је ту постојао велики утицај ламаизма, тим пре што је зен будизам настао у Кини, а не у Индији као колевци будизма. Не постоји тишина леша јер се у њему одвија процес распадања, тојест самоуништења. Распадање и деструкција уствари је безгласни крик тела, а не тишина. Зен будиста је очајни самурај који је одлучио да храбро оконча свој живот тако што ће зарити мач у себе. Тај мач уствари је бескрајни цинизам зен будизма у којем чак и смех представља грч због бола. Бестаршће будизма је ослобађање од живота, радост доживљаја сопствене смрти, и то тако као да се човек поделио на два дела од којих један лежи у мртвачком сандуку, а други плеше на поклопцу тог истог сандука.
Бестрашће хришћанина је победа љубави над страстима. То је бестрашће као пунота живота. Човек живи у стању илузије. Њему се чини да му живот чини лепим дом у којем живи, а то су уствари страсти које му обузимају душу. Но живот чини лепим оно што прелази у вечност. Ако се пажљиво погледамо, видећемо да оно што сматрамо својим уопште није наше, него да је то површно и пролазно. С друге пак стране, оно што је најважније, а то је бесмртни дух, налази се у латентном стању и најчешће и не слутимо да он постоји. Зато спалити оно што нам се чини да је наше значи спалити своје илузије.
Материјализам сматра човека нормалним бићем и притом не осећа стални задах који долази од тог бића. Зен будизам сматра да је живот некакав ћорсокак, тама и безумље и зато моли људе да то схвате и што пре сами себе сахране. Хришћанство сматра да је човек болестан, али му исто тако показује пут који води до излечења. Хришћанство предлаже нови начин живота, другу скалу вредности, другачије оријентире добра и зла од оних по којима је човек живео. Хришћанство је парадоксално у односу на свет. Оно је безумље у очима паганског света. Зато хришћанин треба да умре да би се поново родио. Али та смрт није уништење, него је обнављање.
архимандрит Рафаил (Карелин)
