22.11.2015.

архимандрит Василије Ивиронски: ОД СТАРОГ ДО ОВОГ АДАМА (2)

А ја сам црв, а не човек„‘

При Оваплоћењу Бога Логоса „све се потресе јер се припремало уништење смрти“.

Као да је нечастиви осећао да се нешто страшно припремало („Унишши се власт моја„). Ради тога је, на сваки начин, покушавао, било сам, било употребљавајући нас људе, као своје оруђе, да одврати Господа од извршења дела Његовог. Желео је, лукави, да се то избегне, да се догоди нешто друго, било шта друго, само не то што је требало да се догоди. Господ је, међутим, стамено ишао даље, „дa изврши вољу Оца који Га је послао“. Ишао је мирно на страдање. „Он чврсто одлучи дa идe у Јерусалим„. Онима који су Га подстицали на нешто друго, у једној прилици је строго одговорио: „Иди за мном противниче (сатано)“, а у другој уопште није одговарао на предлоге које су му давали, било да би Га изиграли („Прореци нам ко те yдapи„), било да би Га спасли („Не знаш ли дa имам власт да те. .. пустим?„).

Ученици су стално правили омашке, сваки пут када су кретали да отворе уста, да проговоре нешто, онда када им је Господ говорио и откривао тајну Свога одласка на страдање и узласка Оцу. Правили су погрешке. Нису тачно одговарали. Нису разумели Господа.

„Христос пострада за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама“. Пострадала је, унизила се, пропатила свесвета душа Његова: „Жалосна је душа моја дo смрти„, и тело Његово: „Сваки дeo светог тела Твога, иониженње иретрпе нас paди“.

Не беше обличја ни лепоте“ на Њему „красном лепотом већма oд синова људскиx“; али „понижен би и напуштен“. Превазишао је сваки људски бол. Узео је на себе сав бол и грехе људске: „Он гpexe наше понесе и paди нас занемоћа“. Унизио се (=смирио се) толико, колико само Бог може да се унизи. Унижење Његово крајње, силазак у Ад — такво страдање које превазилази људске моћи. Он није само човек, него је Богочовек. Шта је претрпео ради нашега спасења открива се не само у слави Његовој, него и у одсуству славе: „Тако би изобличено лице Твоје, мимо свих људи„. У безслављу, понижењу и силаску, Он је прешао границе људске. „А оно узиђе, шта је, осим да прво и сиђе...?“ Када Месија доспева до трагичног исказа о Себи: „Ја сам црв, а не човек“, исто је као да каже: „Ја сам Бог, а не само човек“ . Он нам открива истинску димензију славе у беслављу, у понижењу, љубави ради. Понижење Крста постаје слава, јер се Господ добровољно жртвовао ради оних које љуби. Када је у беслављу, када је понижаван и када наг бива распет, „ради нас људи и ради нашег спасења„, тада Црква у Њему препознаје Цара славе: „Царем Га зовем, јер Га видим Распетога“. Господ славе, кроз Кога је, и у Коме је све прима крајње понижење, живи начином савршене послушности: „А ја се не противим, нити противречим; плећа своја дaдox на шибање, и вилице на yдapцe, ни лице своје не окренух oд порyгe пљyвaњa„.

Ми не можемо да се понизимо (=смиримо). Ми не можемо и не знамо да слушамо. Зато Га остављамо самог. „Ко Га може слушати? Ко може поћи за Њим на такво страдање? Ко може бдети са Њим у Гетсиманији? Напуштамо Га, остављамо Га самог, упркос свим нашим обећањима. Он, међутим, није сам. Отац је свагда са Њим. Сила и садржај посланства Његовог је у томе што је Отац увек у Њему, и Он у Оцу. Када је тама надвладала „oд шестога дo деветога часа“; Господ на Крсту рече: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Отац је са Њим, остављајући Га. Знак неизрециве, обостране и необјашњиве љубави. Њега нико не разуме и не схвата страдање Његово. Нико не може да пође за Њим у рвање са cмpћy и у крајње понижење. Он иде даље сам: „Сишавши Христос сам y Aд, дa би га разрушио, изишавши понесе многе венце пoбeдe

Оставите Коментар