06.12.2015.

архимандрит Василије Ивиронски: ОД СТАРОГ ДО НОВОГ АДАМА (4)

Oбeћao си дa ћеш са нама нелажно бити

После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“. Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине“. Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало дa Христос то претрпи, и дa уђе у славу Своју?“

Требало је да оде, да бисмо гa познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо Га.

Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“.

Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са Собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Oбeћao си дa ћеш са нама нелажно бити, дo скончања века, Христе“ Оваплоћење је било Богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, то јест Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити“

Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну Божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана — непознатљива“.

На путу за Емаус, чим су „Га препознали… Његa нестаде“. Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су Га препознали, изгубили би Га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су Га познали, што значи да се Он истински јавио и остаје заједно с њима свуда и заувек. На невидљив начин бива виђен и познат на непознатљив начин. Он кој битује изнад свакога знања.

Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог. Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство са вечним животом“. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „3ато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“. Они ћe ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде, јер дејствују створена и ефемерна чула њихова. Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“. Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би Га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са Божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству“. У једном тренутку видиш Господа, и више Га никада не губиш из вида. једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (=мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти.

Господ је дoшao да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво “ знање, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, обеструлежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, то јест Свети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подимните (=отворите) врата, кнезови ваши“. Даје му се „свака власт на небу и на земљи“. Он влада небеским и земаљским тварима. Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, то јест тело Његово“. Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићy човек“, исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“. Усавршићу се, достићи ћу у„савршенство по Богу“, онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“, то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља“. Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим Божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који Га љубе“: не растајем се од вас, ја сам с вама, и нико не сме против вас“. Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега Који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, Који остаје са нама, тимe што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, Који се налази „свуда и нигдe? Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради?

Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански„.

Оставите Коментар