„укидање смрти„

[dropcap letter=“Љ“][/dropcap]убављу, понижењем и смирењем Својим, Господ је дубоко ушао у нас. Злобом, мизеријом и нечасношћу својом ми смо ушли дубоко у Њега, пришли му тако близу. Псовали су Га, пљували, ударали, исмејали, шамарали, распели, напојили Га жучи и оцтом. Ко? Првосвештеници, војници, разбојници, пролазници, читава маса. Ближњи и даљњи „скупише… сву чету“ историје на Њега. „А Он, у страдању Свом, не отвори уста Своја“.

Збива се борба између нас и Исуса, несразмерно надметање: из мржње смо Га осудили на смрт: „Узми, узми, распни Га“. Он нам, са љубављу, узвраћа Живот вечни: „Подигни (=васкрсни) ме, и узвратићу им“. Нисмо могли да доспемо ниже но што смо доспели. Није било могуће да Он више узвиси природу људску, но што ју је узвисио. Ма шта чинили, ми од Њега више не можемо да се одвојимо. Ми смо учинили злочин, највећи који смо могли учинити. Он нам је учинио доброчинство, да веће од тог доброчинства није могао учинити: „Oд ове љубави нико нема веће, дa ко живот свој положи за пријатеље своје“. Везали смо се обострано. Постали смо 6paћa Сина Божијег, независно од тога да ли у Њега верујемо или не верујемо; независно да ли то осећамо или не; независно да ли се то налази у подсвесном или свесном делу бића нашег. Он је много дубље ушао у наше биће, но што ми сами можемо ући и видети. Ушао је у наше непознате дубине, и све их испунио светлошћу, опроштајем, утехом. Ушао је самo са љубављу и поштовањем према природи нашој, скривеној и боголикој, коју смо злоставили својим бунтом. Он је дошао не да би учинио нешто споља, или делимично, већ оно једно, целовито и неопозиво.

Он приноси, не нешто мало од себе (труд, науку), или нешто изван себе („крв јунаца и japaцa“), већ целога себе, и трпи добровољну смрт. Он није жив сишао са Крста, као што су јевреји тражили, не би ли видели и поверовали они који су били ту присутни. Он је дошао не да би чинио слична чудеса, нити да би нас фасцинирао натприродним делима и појавама. Он је мртав сишао са Крста, и смрћу смрт победио. У томе је јединствено величанство благодати и силе Његове. Он се жртвује не у храму, већ изван крова и храма, на високом дрвету Крста, да би осветио ваздух и васцелу твореиину. Свако место жртвеник постаде. Он се жртвује, не у једном граду, за један народ, већ је пострадао изван зидина градских, да би показао да је Његова жртва свеобухватна, да се приноси за целу васељену и човечанство. То је утешно за човека. „Једино ново пoд сунцем“, што обнавља човека и творевину. Васкрсавајући, Он саваскрсава и васељену. Радује се васцела творевина и човечанство. Ту нема победника и побеђених, него има само победника; има само светлости и радости. „Све се испуни светлошћу“

Јединствена песма до тада нечувена: „Смрт је усмрћена“.