18.11.2015.

архимандрит Василије Ивиронски: ОД СТАРОГ ДО НОВОГ АДАМА (1)

Пакао раздвајања

Адам није евхаристијски прихватио творевину, љубав и заповест Божију. Он није послушао Бога. Поступио је индивидуалистички, брзоплето, а затим и дрскокукавички. Уплашио се од Бога када Га је чуо да хода по Рају. Кривицу је бацио на другога, на Еву, на змију. Осудио је другога. Осудио је Бога. Примио је проклетство.

Он није схватио каква је природа и који је човеков задатак. Раздвојио је себе од другога и од Бога, одвојио се од општења, од божанског причешћа, од свецелосног божанског учешћа. Ушао је у пакао раздвајања, непричешћа, у манију да спаси свој его, на штету другога.

Тада се, како наводи Свети Симеон Нови Богослов, васцела природа успротиви првосазданима. Животиње су подивљале, претвориле се у звери и устремиле се да их растргну. Они су се бранили. Отпочела је позната историја, не прожимања у љубави, него индивидуалне одбране, раздвајања. Свако се усамљује у свом самољубљу, телесном или духовном, одакле одапиње стреле, моралне или материјалне, на душу и тело другога.

Подивљали смо толико, да је било немогуће да нас ма шта друго спасе, осим Оваплоћење и Жртва Сина Божијег. „Имали смо потребу за Богом оваплоћеним и усмрћеним, да бисмо живели“.

Господ „другим општењем општи, преславнијим од првог „. Долази Нови Адам, послушан до смрти, и то „до смрти на Крсту„. Он се бори, не за себе, већ „да изврши вољу Оца, Који Гa је поcлao, и заврши дело његовo“. Дело Његово је укидање смрти, Нова Твар, општење и живот са Боrом; да човек постане Бог по благодати, да свако возглављује тајну целине, да благодаћу Духа Светог, Отац и Син дођу и у сваком верујућем начине обиталиште Себи. Да сви верујући, то јест Црква, а Њоме сва творевина и историја, имају један центар, један квасац, један дом, једну благодат, која обујима, одржава, благосиља, освећује и развија све и сва.

Оставите Коментар