30.10.2015.

архимандрит Василије Гондикакис: ЕВРОПА И ПРАВОСЛАВЉЕ

У последње време много се говори и пише о Шенгенском споразуму и „електронској бази података“, и око тога се многи религијски и политички фактори жестоко сукобљавају.

Феномен тог споразума и свега што је са њим у вези, онога што је претходило и онога што следи, без сумње је последица једног општег стања. Као што је немогуће суочити се са симптомима неке болести уколико се не успостави њена дијагноза, одакле она потиче и како се коренито лечи, тако је немогуће једну тему исправно испитати уколико се она изолује од свега другог што је сачињава.

Потписник ових редова одважује се да промуца неколико речи покушаја дијагнозе и терапије, преносећи поруку коју дарује литургијски свет Свете Горе и заједница Светих, живих и упокојених.

Уколико кажемо нешто добро, то је благодарећи другима. Уколико пак нешто запара слух, потписник је крив, и моли опроштај.

* * *

Развојем науке, технологије, а посебно електронике, човеку су дате у руке многе опасне и неконтролисане могућности, које, чини се, превазилазе његову духовну зрелост и савест.

Сви, без изузетка, осећамо да живимо у критичној епохи, да се у човечанству дешавају ствари до сада невиђене и нечувене, које се развијају геометријском прогресијом.

Уништавамо планету која нам пружа гостопримство. Доспели смо до загађења околине, до проширења озонске рупе, до феномена стаклене баште, киселе кише, загађеног воћа и воде. Постали смо манито жељни моћи по сваку цену. Клањамо се новцу. Жедни смо власти. Све жртвујемо. Тргујемо cмpћy. Деци подмећемо дрогу, да бисмо увећали своје богагство, моћ и утицај.

Створили смо банке информација, крви, људског семена, ембриона. Мешамо се у тајне генетике. Деградирамо богомдану природу и принцип стварања.

Производимо људе из епрувете, клонирана бића. Припремамо људе рањене и фаличне од постанка. Уместо материца мајке, њима је епрувета материца, или се убацују у материцу сурогат-мајке. Рађају се створења, и долазе у материцу данашњег друштва, које их обликује и води у ниске интересе и затворене перспективе, не горе гледајућег, већ доле ходећег ка безизлазу, каљуги, очају, смрти.

Учинили смо да краве полуде. Човека смо претворили у број. Шири се страх. Организују се скупови, састанци стручњака и компетентних на локалном и светском нивоу. Ствари су, међутим, измакле контроли. Котрљање низбрдо скоро да је немогуће зауставити; снежна грудва иде даље, расте котрљајући се, независно од наших покушаја.

***

У таквој клими и стању, шта нам је чинити? Има ли наде? Без сумње, да има; уколико хоћемо да стварности искрено и часно погледамо право у очи, без страхова да смо дефинитивно пропали, и без забијања главе у песак, које нам сакрива корен проблема.

У сваком случају потребна је пажња, јер у таквој клими кукољ добро успева. Преплављени смо лажним пророцима, религијама без Бога, демонослужењем, антихристима и антиеванђељима, пророцима зла, који тргују страхом народа.

Господ о томе сасвим јасно говори, да ћe се многи лажни пророци појавити у последња времена, који ћe покушати да заведу „ако бyдe мoгyћe и изабране“: Пазите да не паднете у заблуду. Ако вам кажу: „Ево гa у пycтињи, не излазите, ево гa у собама, не верујте„, јер је Долазак Сина Човечијег као муња која осветљава небеса.

 Муња божанства је светлост истинита која пpocвeћyje „свакога човека који долази на свет Она спасава свет и изнутра уверава човека, јер му даје мир и сигурност, и говори му целу истину. Она не комада нити скрива, док, за разлику од ње, лажни пророци доносе пометњу. Уместо да разрешавају проблеме, они расипају таму. Уместо да помажу, они малтретирају свет. Они виде идоле. Бивају изиграни од стране лукавог, који им показују само једну страну. Они узимају један део и апсолутизују га, достижући у пакао половичности и мржње. Њима целина измиче, те тако потцењују и оно што је делимично.

Међутим, и то је добро, јер, као што вели Апостол: ,, Треба и поодвајања дa бyдy међу вама, дa ce покаже који су постојани„.

Православље се не боји јереси, као што се добро не боји зла. „Бог на величанствен начин све устројава“. 3адах затвореног простора јереси приморава, оне који имају чула и oceћajy, да изађу на отворени простор здравља, православља, светлости, да би дисали.

***

Често се чује од многих да нас у Европи има мало; да смо мали, верска и културна мањина; да се систематски спроводи спутавање, слабљење и разбијање Православља и Јелинизма; да ћемо се утопити и нестати …

На начин на који говоре и пишу, ти људи, свесно или несвесно, дозирано шире панику. Прихватили су да смо мекушци и страшљивци. Бивамо васпитавани и третирани од моћника, који су многобројни и богати. Тумарамо тамо- -овамо као изгубљени случајеви, губећи равнотежу и стабилност. Изгубљени смо.

Они својом речју не охрабрују. У ћутању њиховом (а та ћутања говоре највише и најглавније ствари), између онога што говоре, не прозире се да они верују и живе чињеницу да у вери и животу који се отеловљује у Светој Литургији постоји спасоносна сила, незамењива и непобедива од стране нечастивог, која верне спасава у познању и дарује наду непобедивv могућност спасења васцелог света.

Они Који тако говоре имају утиcaк да устајv у одбраиу Православне вере и народне традиције. Међутим, сами су, можда и не cхвaтajући, толико пали под утицај уске логике овога века, да Православље и не познају, а народ малтретирају.

Ништа што води у очај не долази од Цркве. Ништа што неће да отвори очи, превиђајући трагику времена, нема везе са одважношћу вере.

Ко вам је, између осталог, рекао да се закон џунгле разликује од закона данашњег живота? Ко вам је рекао да вера и Предање наше нису отпорни, не само да превазиђу искушења, већ и да буду захвални онима који их изазивају? Ко вам је икада рекао да је наш народ победио у историји броjном надмоћи, и да се чудо вере ослања на статистику?

Увек се сила народа и Православља налази у ономе што је незнатно и слабо, што у себи крије нешто што је духовно највеће, које, само по себи, пројављује неку божанску благодарност и истанчаност човечности, која спасава слабог, не повређујући га, и која је страна варварству без мере које сатире човека не рачунајући га ни у шта.

Нису сва савремена искушења зла, него је зло и опасно за све:

Када ми, Православни богослови и свештеници, не говоримо језиком Православља — језиком који преокреће владајући поредак пропадљивости — када не говоримо језиком љубави Свете Литургије, који је матерњи језик човека, него се бранимо простом логиком, ослањајући се на важећи закон о уставној слободи јединке (стварима неовољним за човека, које он и не очекује од нас).

Када политичари помишљају о држави логиком Запада и заборављају богосаздано биће своје и дејствују као да они нис освећени посланици (=апостоли) које је поставила „народна скупштина“. Као да нису имали моућности да из Предања нашег виде духовни садржај ма које политичке, култтурне или војне своје мисије.

Бесплоцно cе препиремо; дезоријентишемо народ и стварамо болест пораза (=дефетизам) и дух кукавичлука код верних, говорећи да нас је мало, да смо мекушци…

Као класични примери, који нам суде и који нас воде, јављају се Свети Козма Етолски и војвода Макријанис.

Први, будући свети Православни монах, зна шта ради: не уливајући воду у вино вере своје, спасава и своју земљу.

Други, будући савесни јелин, борац за слободу своје отаџбине, начином на који живи, бори се и пише, показује силу вере и владарственост своје части.

***

Желећи да поткрепе своја виђења, која изазивају oceћaње страха и ужаса, многи износе неке истргнуте цитате из Откривења Јовановог. То издвајање из контекста дело је јеретика и заблуделих, да би посејали немир и створили забуну.

Свети Јован Богослов, насупрот њима, види целину у Духу Светоме. Он пише, не да би заплашио, него да би утешио и ободрио, износећи целу истину, не сакривајући и не модификујући ништа. када говори: „Ја, Јован, брат ваш… био сам у Духу у дан нeдељнu…и видео сам ново небо и нову земљу„, то је као да каже: Ја, брат ваш Јован, био сам на Светој Литургији.

У литургијском времену он одједном види све оно што се догодило, што се догађа и што ћe се догодити. Он не улепшава грех. Не одриче реалност заблуде (=прелести) и присуство лукавог. Он зна „дубине сатанске`;“ труд његов и дело и пише о томе све сасвим јасно, јер зна где је свршетак и коме припада коначна победа. Сви ћe се борити против јагњета, и заклано Јагње ћe их победити.

Откривење, најстрашнија књига Новог Завета, са звероликим појавама нечастивог, болестима, Божанским опоменама и несрећама, показује се као најрадоснији, најмелодичнији победни тропар, „нова песма“ нејаком Јагњету, закланом „og посшанка света“, који је отеловљење, пројава жртвеника приноса; Љубави која је све створила, све одржава и управља.

,,Достојно je дa Јагње заклано узме силу и богатство и мудрост и моћ и част и славу и 6лагослов„.

Одважан је Свети Јован, јасан и истинит. Он Духом Светим бива покренут. Премда многе ствари не разумеш; премда су тамне, необјашњиве, премда је говор символички, те га зато Свети Оци не тумаче дословно, ипак, он те свиме уверава, успокојава, преносећи унутрашњи мир и сигурност.

Реч његова је апсолутна и јасна. Он не трпи осредња решења: Дужан си да будеш или врућ или хладан; пошто си млак, избљуваћу те из уста.

Он се опходи сведржитељски. Не предлаже сумњива решења пролазне утехе, која воде коначној осуди. Не изазива, нападајући оне који су „лоши“; нити успављује ласкајући „добрима„. Свима даје могуhност да се слободно крећу. Има свест да он служи и тражи истину: зато и премешта борбу на отворени простор слободе: „Ко чини неправду нека још чини неиравgу, и нечисши нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује“.

У слободи која се свима подједнако дарује, праведнима и неправеднима, постоји могућност да се чисти још очишћyje, јер у себи има нечистоту, а онај ко је нечист и неправедан да се покаје, да дође на светлост, јер његово истинско биће иште светлост, чистоту, а не нечистоту и неправедност.

Спасоносно и опасно васиитање у слобоgи које се даје у Цркви укида лаж, ма колико то човека стајало. Брише умишљену светост говори свима са љубављу. Поштује све, водећи их на тешке путеве личног подвига. Пригрљује све пружaјући свима слободv. Дpжи све уз себе, док се чини да их баца v море опасне перипетије и самоће. И све то, јер жели да се човек cпace, a не да се осакати. Да из њега свесно просија скривено величанство, које возглављује целину.

У тој литургијски свесавршеној тајни спасења, где се „смрт обрати у победу„, човек налази себе и смисао постојања света.

Откривење Јованово је пројава литургијског искуства и пуноће. Света Литургија Православне Цркве је отворени прозор откривења истине, одакле верујући види време литургијски сажето и свет просвећен Божанском благодаћу.

Уколико ти се целина не открије литургијски по благодати, онда ти и делови остају непознати, макар ти се чинило да пред својим очима имаш целину и да је држиш у рукама: ти је не знаш, потцењујеш је и клеветаш, јер је одвајаш од истине.

Ако на кратко погледамо целокупну историју у светлости литургијске истине, умирујемо се и видимо да постоји контекст и веза. Човек који живи у Христу зна коме припада коначна победа. Он не расправља о томе, јер је то његов живот. Не пита се нити је знатижељан како ћe се ствари одвијати, јер литургијски, и оне ствари које се чине неизвесним, завршене су, и оне које се ишчекују већ су ту.

У Великом Петку сија зора Васкрсења. Живот у Цркви је крсноваскрсан, а плач радостотворан. Крстом долази истинска радост. У Тајни спасења нашег саслужују искушења и радост, туга и утеха, као што у живом дрвету саслужују горки корени у тамној земљи, и гране, цветови, и плодови на светлости сунца и живота.

Живећи у целовитом животу живоносног умирања, радости која клија из плача покајања, верујући су спремни на све што Бог допусти. Еванђеље сасвим јасно упућује: Немојте унапред мислити шта ћете рећи, како ћете се одбранити, јер ће вам се у онај час дати реч; и нећете бити ви, већ Дух Божији у Божији Kоји ћe говорити.

Бvдуhи испуњени Дvхом Божијим, Мученици су се, веh у часу свога страдања – а не после њега – налазили v неизрецивој радости Раја. И Новомученици су ишли на мучења као на весеље, како наводи Свети Никодим Светогорац, јер су имали одважност победника, спасеног и преплављеног спасавајућом благодаћу: пре, за време и после мучеништва.

Верни литургијски доживљавају оно што се сасвим јасно говори: да Бог „није престао дa све чини, док нас на небеса није узвео и даровао нам Царство своје бyдyћe„. Имамо живот и хранимо се животом, храном и Царством будућим. Очекивана страдања, у Светој Литургији, у Откри- вењу, већ су присутна и већ су прошла, јер смо стигли до краја. Живимо у Христу, Који је Алфа и Омега.

Облагодаћени верни, не да само зна почетак и крај него има потврду Онога Који је „беспочетан и бескрајан благодаћу“

***

Човек, круна стварања, има у себи опасан дар слободе. Зато је он сам опасан и напоран за све системе и теорије.

Спасење његово није спољашње додељивање добара. Човек улази у рај али не у онај који су други исконструисали. Рај, као изненађење живота, рађа се из сваког човека понаособ: „Царство Божије, унутра је у вама“ Припрема

Човек у утроби својој носи чудо „изненадног“; промене, изненађења, непредвиђеног. Он може да се покаје да се преобрази: да промени ум и лик. Пипрема ти изненађења. Може последњи да буде први, и први последњи. Живот његов се не прописује унапред. Не срачунава се вредност његова. Он је биће у развоју, у ходу. Он остаје увек постајући сасвим други Божанском благодаћу.

Он није део једне целине. Он је потeнцијалнa целина. Он је васцела Црква у малом.

То што је ванредно, јединствено и непоновљиво, тo што сваки човек у себи скрива, Црква жели и долази да спасе. Спасењем и просвећењем личности човечије просвећује се и спасава читав свет и творевина.

Уколико људска теорија новије физике долази до закључка да је васиона створена у основи: да би човек био створен и да би живео, можемо да кажемо да је Црква ту, да би пружила литургијску реалност као Богочовечанску материцу која ствара слободног човека. Она је човеку мајка, а не маћеха. Она га носи у утроби, доји, васпитава, трпи, прихвата. Даје му могућност да се развије, да оствари циљ свога постојања. Она жели да га види спасеним, удостојеним, целим, слободним, независним. Будући да свако понаособ у љубави возглављује целину, независност слободе не штети, већ потврђује истинитост јединства.

У таквој литургијској атмосфери Цркве, Бог се жртвује, да би безначајни, презрени, скренути с пута, изгубљени човек могао да се спасе: „Дошао је. .. дa потражи и спасе залутале

То што Син Божији, поставши Човек и вративши се Оцу Своме, узима са Собом, за првог становника Раја, не неког ученика, већ непознатог разбојника, показује радосну вест Еванђеља: човек може да се покаје. У задњем трену-тку може све да задобије. Може изrубљен да се нађе, болестан да се излечи, прокажен да буде прихваћен, и мртав да васкрсне.

То се дешава у Великој Седмици и у Светој Литургији Православне Цркве. То спасење човека тражила су и ишчекивала поколења, која су прошла јелинском и светском традицијом и историјом. То ослобођење човек и данас тражи.

Уколико се човек уравнотежи у слободи и благодати, уколико послужи као cвeшreник творевине уколико евхаристијски (=благодарно) прими и употреби читаву творевину: он утолико креће путем спасења. Постаје свестан свога посланства. Живот његов постаје свештенослужење, а духовно занимање – добротворни рад за цели свет. Тако се спасава човек, а њиме и творевина, jep he ce „и сама твар ослобоgити og pобoвaњa пропаgљивости на cлoбogy славе geцe Божије

Уколико, међутим, поступи другачије, уколико поклекне под искушењем самољубља и обоготвори своју похлепу и жеђ за влашћу и надмоћи над људима и творевином, утолико ћe његово безумље и неуравнотеженост повући у коначну пропаст и целокупну творевину.

Уколико за циљ живота свог поставимо економске тежње и пораст прихода по глави становника, уколико је наш идеал Homo economicus, слобода нам је онда сувишна. Они који нас руководе старају се да нас ослободе сувишног терета личне слободе.

У супротном, уколико будемо захтевни; уколико иштемо оно што је истинско, макар то било и незнатно, оно што кида ланце сваког робовања и руши баријере сваке затворености, уколико желимо да достигнемо до „врата… која нико не може да затвори“, и да идемо даље у бескрајно разрастање ка тајни општења љубљених личности, а не у пакао непријатељски супротстављених индивидуа онда су решење Нова Твар и логика Свете Литургије, логика и живот Православне Цркве.

Сартр је апсолутно искрен и представља Извесну културу и извесни животни став, када каже да су други његов пакао. Такође је апсолутно искрен и представља другачију културу, Авва из Отачника, који каже: „Видео си брата свог – видео си Господа Бога свог„.

***

Уколико Европу и човека сагледаш кроз Свету Литургију, спонтано говориш: и да и не.

Разликујеш напредовање и статичност; богатство и беду. У њеној историји постоји нешто што не прихваташ. Нешто сија, а није злато. Крије се нешто сумњиво. У Европи је читав живот другачије организован. Животност људске спонтаности одлази на маргине. Богословље постаје схоластицизам, Црква — држава, духовни живот — мрак. Човек протестује. Оправдаваш гласове оних који другачије резонују. Не подносиш наметани поредак. Говориш дa, крицима за слободом. Осећаш се близак онима који дају отпор, који представљају нешто дубоко и човечно: очајно се борећи за оно што је ретко и што се тешко налази.

У ванлитургијској традицији човек бива потиштен. Проблеми се решавају динамичним интервенцијама моћних: да би своју „веру“ сачували чистом, они јеретике шаљу у огањ; да би своју расу сачували чистом, од неких других праве сапун; да би наметнули народу рај који су измислили, милионе затварају у логоре.

3апад није превазишао искушење тоталитаризма као лако решење. Њему је човек одувек био велика мука. Нашао га је веома бескомпромисним, неприлагодљивим и иритирајућим. И данас, када Уједињену Европу чине демократски режими, 3апад не може да употреби чисто традиционална средства.

Но, када ниси научио да на другачији начин размишљаш, говориш и организујеш; када си по традицији дао истоветна решења, следеће је да се неизбежно враћаш истом начину предузимања. Он те је запечатио. Он те је створио.

Међутим сада, када се Европа сматра јаком, уз економско цветање и технички напредак; када је сви сматрају страшном, па и Православни Јелини; када толико других суседа посматра Европску 3аједницу са страхопоштовањем желећи да у њу уђу ; када се све то дешава, она oceћa да може и да је дужна да иде даље сопственом логиком, расудљиво примењујући исте системе имајући извесни изглед демократског достојанства; она неће да говори о ограничењу, већ о заштити човека. Пиродно ћe и до крајњих граница искористити данашњу електронску тенологију, који, да је рaније имaлa, чинилa 6и чуда, дајући коренита решења и можда дpvгачиjи пpeокpет у историјском развоју друштва.

***

Пpeмa томе, не cтоje гледишта да поcтоje неки богаташи и моћници који наносе неправду нама, сиромашнима и малo6pojнiiма, „религиозној и култypнoj мањини“.

Тo је лаж. Ми смо богати, моћни и културни, који наносимо неправду сами себи и свима другима. Имамо снагу Духа и бесмртно наслеђе, које нас чини одговорнима за заштиту људске слободе и достојанства.

Наше крокодилске сузе нас неће лишити одговорности. Ми смо дужници. Тражиће нам одговор људи, хиљаде, милиони, којима је нанета неправда, који су изгорели, иструнули у логорима, и они који данас живе у изгладнелости изобиља и „слободе“ у тамници, која их одводи у наркозу и дави их.

Никакав алиби нас неће спасити, када предстанемо коначном суду, када будемо покушали и не будемо могли да оправдамо зашто нисмо живели и посведочили своја предања, која пружају оваплоћено и практично решење проблема човека и друштва, проблема смисла живота и његовог даљег тока.

Ако смо економски слабији, у поређењу са другим народима, ако и не располажемо улозима Европске Банке, имамо, међутим, неке друге, јединствене и непотрошене литургијске улоге неке друге Свете Банке, која је кадра да нахрани васељену радошћу Васкрсења која побеђује смрт.

Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви. Теле је угојено, нека нико не изађе гладан. Сви се наслађујте гозбом вере. Сви уживајте у богатству доброте

Обавеза наша је велика, конкретна и васељенска. То што незнатна Православна Црква, незнатна и малобројна и слаба људски гледано, изазива извесан отпор – јер спасава човека – показује се и у изјавама и деловањима људи „моћних и одговорних“: да jе Цpквa занемарљива количина, пo правилу, требали би једноставно преко ње ћутке пpeћu. Догађа се, пак, нешто сасвим супротно:

Са једне стране, из центара моhи и од „оних који се сматрају владарима народа“ изражава се узнемиреност. Г. Хантинrтон са својим сарадницима на Харварду наглашава да присуство Православља и његове стране логике чини опасну аномалију у источном делу Средоземља.

Са друге стране, сјајан проучавалац и познавалац историје Православне Цркве, сер Стивен Рансиман, изјављује да Православље има моћи да преживи у долазећем веку.

Римокатолицизам и Протестантизам имају исту логи- куи крећу се у истом оквиру и истој тоталитарној тактици, у којој човек не бива познат, а бива потцењен. Обе стране имају право. Ако и крећу са различитих претпоставки, долазе на исто: увиђају исту реалност, која је за једне мирис живота на живот, а за друге мирис смрти на смрт.

3акључак:

Нисмо малобројни, него многобројни. Наша многобројност и снага налазе се у динамици квасца слободе Духа.

– Heћe нас појести. Ми смо дужни да будемо поједени, да бисмо гладнима дали „небески хлеб, храну целога света“, који се дели и не раздељује; који се једе и никад не нестаје. Тако ми налазимо себе, стичемо снагу и измирујемо дуг свој.

– Не бојимо се и не збуњујемо се. Не зато што смо моћни, него зато што је моћан Онај који нас љуби, и љуби сваког непознатог и анонимног човека, љубављу којом љуби васељену.

– Наше доба је кризно, дакле добро уколко га сагледамо у тајни свете Литургије, Светог Откривења; оно је повод покајања и спасења свих нас. Ако би нам било добро по фантазији и људској умишљености, ако не би смо имали проблема или бисмо мислили да их немамо, били би смо у стању опасне наркозе, сна и илузије.

– Ми се не бранимо, већ нападамо. Напад наш бива на корист оних које нападамо.

Ако хоhете о Шенгенском споразуму и бази података: „не“ долази само од себе. То „не“ изговара се из љубави и за добро, више Европљана, оних који постављају законе и доносе одлуке – онако како их доносе – и оних који их сносе, а не толико за Православне – који су опробани и утешени у бескрајним својим историјским страдањима и у небесној утехи Свете Литургије, тако да и највеће слободе нису довољне да одговоре на њихове захтеве, и најтеже ропство није кадро да се косне слободе њихове. 

Оставите Коментар