article-2517494-1990B8DF00000578-385_964x642

10.11.2017.

архимандрит Рафаил (Карелин): У СРЦУ ЈЕ ИЗВОР ЖИВОТА И СМРТИ

Савремено човечанство је оболело од тешке болести, која се условно може назвати „хронични замор душе“. Пројаве ове несреће су разноврсне, али је у свима њима један заједнички симптом: човек је несрећан, уморан од живота, живи по инерцији, чини му се да лута по мртвој месечевој долини, не знајући куда ни зашто. Који је узрок ове болести која прелази у епидемију и прети да духовним АИДС-ом уништи нашу планету?

Већина људи схвата да су несретни, али не могу да схвате због чега? Неки то повезују са суморном усамљеношћу и емоционалном хладноћом друштва, други са непоштеношћу и лажљивошћу људи у окружењу, не изузимајући ту ни сроднике; трећи на нерешене проблеме, тешко материјално стање и непрекидни страх пред будућим. Међутим, нису несретни само сиромашни, већ и богати; не само они који су болешћу приковани за постељу, већ и сасвим телесно здрави, који су пропутовали читав свет, завукли се у све углове земље, попели се на врхове планина и спустили у дубине мора. Сузе се лију и у неугледним колибама сиромаха и у домовима богаташа. Чак је и неизвесно ко је несрећнији: Они који су малаксали под притиском сиромаштва, или они који су добили све што се за новац може купити, још у младости кренули погрешним путем и преситили се свим пороцима.

Савремени људи су несретни и збуњени, у шта се чак и визуелно можемо уверити. Уколико отворите албум са старим фотографијама, тамо ћете видети спокојна, као просветљена лица, на којима стоји печат племенитости и достојанства – не гордости, већ управо душевног достојанства, чији је синоним част. Ове фотографије, избледеле од времена, као да су прожете зрацима залазећег сунца и зраче топлотом која загрева и умирује душу. Погледајте затим на савремене људе и видећете другачија лица: смркнута, узнемирена, напрегнута, непрекидно забринута и несрећна, као да ти људи нису нашли своје место у хладном и равнодушном, као и они сами, свету.

Огромна сенка муке надвила се над човечанством. Људи беже од сурове реалности и од самих себе у виртуални свет компијутера и телевизора, траже заборав у алкохолу и наркотицима; бацају се у циклус демонских представа и илузија, даве се у бездану метафизичке таме и безумља; чини се као да им је ад пријатнији него земља, али живе стога јер се боје да умру. Неки се труде да угуше осећање глуве меланхолије и као глумци, играју неку представу среће: такве ликове, са празним очима и намештеним осмесима, прилепљеним за лице, можемо видети на рекламама и страницама модних журнала. Моги траже заборав у разврату и изопаченостима: у топлоти ђубрета и сладости гноја. Они се упорно ваљају у блату, као да у њему желе да нађу златну жилу.

Зашто су савремени људи несретни? Зато што је грех, на који су се привикли и са којим су се сродили узео од њих оно што је најдрагоценије и незамењиво: чистоту срца и целомудерност. У чистоти је велика радост и светлост, а у греху је тама и туга. Чак мислени греси и страсна маштања у душу уносе метафизичку хладноћу и пустош. Душевни премор има своје нематеријалне бакциле и вирусе, који живе и размножавају се у моралној прљавштини као што се муве и црви размножавају у гомили смећа и трулих отпадака. Ову прљавштину људска душа свакодневно конзумира.

Како постати срећан? Како стећи истинску, а не илузорну срећу? Како сачувати радост која није преварна попут ноћне сени и која неће одлетети као птица? Да би се то постигло, треба се, као са најљућим непријатељем, борити са грехом, зачетим у срцу. Људско је срце велика тајна. У срцу се сумира читав живот човека и сво искуство његове душе. Ништа се у животу не дешава што не оставља последице, све оставља печат, запечаћен невидљивим словима, на сећању срца. Цар Соломон је писао: „Више од свега чувај срце своје, јер је у њему извор живота“. Стога треба непрекидно чистити срце од греха, покајањем и молитвом, да мртве воде, које истичу из ада, не би у њему нашле свој властити базен.

Бог је огањ који загрева срце, а ђаво је хладан као леш. Срце које је кроз грех предано демону из себе зрачи некаквом мртвачком хладноћом и тананим смрадом трулежи који који интуитивно осећају људи из околине таквога човека. Трагедија савремених хришћана је у томе што они заборављају на оно најглавније у духовном животу: на чување срца. На неопходност да га ограђују од мутних потока греха који земљу претварају у духовну пустињу и врелу мочвару страсти.

Савремени хришћани, погружени у бриге о спољашњем, заборавили су на бригу о сопственом срцу – центру живота, акропољу душе, царској ризници у којој треба да се чувају нетрулежна богатства – дарови благодати. А ђаво ни на тренутак не заборавља на човека: он непрекидно стреми да завлада над срцем, да га обмане, пороби, да га учини својим престолом. Ако размотримо помисли које се рађају у срцу, у њему нећемо видети лик Божји, већ безличје греха.

Проклетство нашег времена је у томе што смо заборавили да је благодат Божја света и чиста и да се не може сјединити са грехом. Зато, без обзира на посету храмовима и светим местима, домаће молитве и читање духовних књига, наше срце остаје празно, као пробушена посуда којом захватају воду. Срце предано страстима и гресима не може да стекне и задржи благодат. Такво је срце налик на запуштени врт без ограде, или на оронули дом без врата и прозора, где улази свако ко пожели. Страсно срце се противи речима молитве, одгурује их од себе и молитва губи животну силу, постаје површна и мртва. Од такве молитве човек не добија духовну утеху и стога са нестрпљењем чека њен крај.

Истинска молитва је немогућа без благодати, а благодат – без чистоте срца. Господ је рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Зато човек, не бринући се о чистоти срца, не борећи се са гресима и страстима, остаје духовно слеп, иако поседује светске таланте и душевне квалитете, бави се добротворним радом, произноси красноречиве проповеди па чак иако би писао научне апологије у одбрану хришћанства. Неписмени старац који је сачувао чистоту срца мудрији је од теолога који није победио своје страсти.

Наше време се може назвати безблагодатно, али не у смислу да је Црква осиромашила благодаћу, већ зато што људско срце, затровано грехом, губи способност да прими и задржи благодат. Древни хришћани су се од савремених разликовали пре свега у томе што су се налазили у благодати, живели и дисали благодаћу, јавно осећали њена дејства, као да су осећали благодат срцем и слушали њене неизрециве безгласне речи. За њих благодат није била само нада на будућа блага у небеском царству, већ и радост која је испуњавала њихов земаљски живот, без обзира на невоље и гоњења.

Благодаћу су се хришћани осећали као најсретнији људи на свету, а хришћанске заједнице су биле попут острва светлости у тамном мору незнабожачког света. Човек је осећао реално присуство благодати, а њен губитак доживљавао као највећу несрећу, као мрак и бол душе, као одлучење од Бога, извора живота. Зато су хришћани чували благодат као што се пламен свеће чува од ветра, своје срце су чували од нечистих помисли као очи од песка и прашине.

У данашње време, када је стицање благодати престало да буде циљ и садржај хришћанског живота, њен се губитак скоро и не осећа. Савремени хришћани не схватају шта губе од грехова, не увиђају шта се дешава у њиховим срцима, какве се немани гнезде у њему. Због тога, њихов живот као да је обојен у сиво, слично сумраку; њихове су душе налик на небо прекривено густим облацима: на тренутак блесне између облака сунчев зрак и поново нестане.

Без чистоте помисли душа не може у себи одразити светлост благодати. Шта треба учинити да би смо стекли и сачували благодат? Најпре треба очистити душу покајањем и исповешћу, као што рђу која се нахватала на метали стружемо гвозденом четком. Треба успоставити контролу ума и воље над пет органа чула, нарочио над видом и слухом. Треба стражити, да грех не би продро у душу читањем страсних књига, испразним разговорима, гледањем јавних дешавања и развратних слика.

Треба се удаљавати од зачетака греха – саблазни, као што пчеле беже од дима, а такође избегавати она лица и места која нас подсећају на претходне грехопаде. Тада ће, при умањењу спољашњих греховних утисака и унутрашњи импулси греха почети да слабе, као плитка река у време суше. Треба знати и о следећем лукавству демона: понекад он на извесно време почиње да отступа од човека и он почиње да уображава да су страсти изагнане, да је духовна опасност прошла и сматра себе победником.

Такво лажно бестрашће је уствари демонска замка, да би успавао будност човека и изненадио га када не очекује. Најчешће у ову замку упадају горди људи и они који се уздају у саме себе, који проводе духовни живот без послушања и савета. Зато треба свагда бити опрезан и имати на уму да ђаво не напушта човека, као сенка, и бориће се са њим до саме смрти.

Христос нас је пронашао на крсту кроз муке распећа, а ми њега морамо да нађемо у своме срцу сузама покајања. Овај је сусрет са Богом сличан новом рођењу. Тада благодат обасјава човека несагледивом светлошћу, исправља душу погнуту под гресима, даје молитви крила, у срцу отвара извор живе воде, обнавља дечју чисоту, враћа изгубљену радост, као пролеће душе, и човек доживљава своје васкрсење из мртвих још за време живота.

Оставите Коментар