10.12.2015.

архимандрит Рафаил (Карелин): ПРЕТЊА МОДЕРНИЗАЦИЈЕ

Уколико човек не верује у Бога, за њега је затворен духовни свет као непосредно унутарње искуство. Кад такав човек говори о религији, он личи на глувога који расправља о музици и на слепога који се расправља о цвећу и бојама. Наравно да за човека који не верује не постоји благодат као стварност духовног живота. Њему просто није доступан доживљај благодати. Он због гордости не може да каже да не зна и зато о духовном свету расуђује онако како га он схвата. Он је попут црва који овај свет доживљава осећањима.

Какав потенцијал религијског знања о вери има човек који не верује? Он ни кроз најмање лично искуство нити хоће нити може да прихвати и процени мистичко искуство, изложено у патристици, јер због тога би морао да промени начин живота. Уколико чак и почне да чита светоотачке дела, она у његовом срцу неће наићи на правилан одзив нити ће изазвати повратни мистички доживљај. Највероватније ће затворити књигу након неколико прочитаних страница и ништа од онога што је прочитао неће схватити, али ће зато да фантазира и да светим Оцима приписује сопствене емоције и страсти. Чак су се и најозбиљнији истраживачи, они који се нису довољно укључили у духовни живот и који су покушавали да мистику објасне кроз психологију, губили у лавиринту противречности.

Религиозни, али не и црквени људи благодатно духовно искуство богоопштења најчешће замењују пантеистичким искуством, односно демонским искуством самообожења у којем, наравно, нема никакве благодати, него постоје само душевне емоције и екстазе. Али чак и у православном свету можемо уочити чудан парадокс, а то је да људи који су прихватили православно учење о вери не траже у религији благодат као оно што је најважније, оно што је њен темељ и њен живот. Они суштину религије виде у испуњавању ритуалâ или у чињењу добрих дела, а унутарњи живот, чување душе од греховних утисака, чишћење ума од помисли и срца од страсти, тежња ка непрекидној молитви, унутарње безмолвије за већину православних је у неку руку заборављена страница историје Цркве. Они не одбацују унутарњи живот, али њихово срце припада ономе што је спољашње.

Како задобити благодат, то благо Православне Цркве којег су лишене остале вероисповести? Благодат се стиче кроз смирење, а смирење кроз послушност. Најбољи и најкраћи пут за стицање благодати јесте бити послушан ономе који је већ има. Човека који је прошао пут стицања благодати, који је своје срце очистио од греха, онолико колико је то могуће људима, који захваљујући благодати има изоштрен ум и који је способан да у светлости благодати види душе других људи и да их руководи називамо старцем, тојест оним који је стекао духовну мудрост, будући да је старост символ мудрости. Духовни дарови старца преносе се на његове ученике кроз послушност која наставника и ученика чини у неку руку једном душом или једним стаблом с младим гранчицама које су се уз њега привиле. Касније ти ученици и сами постају старци. Старац који нема послушне ученике не може никоме да преда своје знање и умире као усамљени богаташ. Онај ко није прошао све ступњеве послушања не може постати старац.

Неки људи се у недоумици питају да ли се и у свету може угодити Богу и очистити срце од греха. Свети Оци су на то питање одговарали: “Спасење у свету је могуће и оно се постиже испуњавањем заповести. Али имати непрекидну молитву и дубоку самоспознају и пронићи у дубине своје душе могуће је само уз одређене услове, а то су удаљавање од овог света, безмолвије и послушност.”

Преподобни Макарије Велики пише да душа има различите дубине, као некакво мноштво обитељи, без обзира што је она по својој природи једноставна. Понекад се човеку чини да је очистио своју душу, али то је самообмана јер се испод једног спрата налази други и човек не зна какве се звери и гмизавци тамо скривају. Због те лажне бестрасности у погибао су отишли многи подвижници који су пре времена славили победу, а да претходно нису упознали сваки кутак своје душе, него су само пребродили неколико искушења. Ако бисмо наставили ово поређење, видели бисмо да су људи који се баве само спољашњим врлинама заузети истим оним чиме су заузети и људи који чисте балконе и ходнике свог дома, док унутарње собе остају прекривене прашином и праљвштином. Православни подвижници боре се с грехом у дубини свог срца, тамо где се грех рађа и где помисли добијају форму речи и слика. Они отварају врата унутарњих тајних одаја, која су иначе затворена за оне који живе у свету, у незаустављивој бујици утисака. Ти спољашњи утисци стално заокупљују и узнемиравају наш ум, буде страсти и наша душа у свету личи на узбуркано језеро на чијој површини не можемо да видимо одраз неба. Човек у безмолвији види своје безбројне грехе, а у свету обично примећује само поступке. Зато се код оних који живе у свету и оних који живе у пустињи покајање веома разликује по својој сили и дубини.

Човек се у свету може спасити, али не може очистити скривене обитељи срца од грешних помисли и чулних покрета. Истина, постоје ретки изузеци, али изузетак је чудо, а не правило.

Уколико верујемо у силу благодати, уколико сматрамо великом срећом само да дођемо у додир с њом, да на неки начин удахнемо њен миомирис, уколико верујемо да благодат, која обитава у срцима светих, освећује и преображава материјални свет, онда подвиг безмолвија и монашки живот треба да гледамо као најузвишеније служење Богу и највеће доброчинство учињено људима. Није узалуд свети Јован Златоуст сматрао да је преподобни Антоније раван апостолима.

Учење светих Отаца и темељ целе православне аскезе је учење о благодати која освећује свет и о молитви као о реалној духовној сили која може да излечи болесне, да пробуди савест грешникâ, да низведе благослов Божији на земљу, да, попут пламена, спали грехе људи и да чак промени ток историје.

Овом свету потребна су спољашња дела, она која су видљива, која се могу додирнути и која су ефектна. Херој овог света је човек који је погружен у световне бриге, који живи за људе, али не за њихове душе, него због њиховог земаљског благостања, неко попут религиозног Стаханова. Пошто је заборавио на благодат, овај свет не схвата и не разуме монаштво. Оно му се чини као нешто што је непотребно и као институција која је давно преживела и коју треба ако не уништити, онда бар спустити на земљу, посветовњачити и наметнути јој послове овог света, који су јој иначе несвојствени.

Ми се заиста налазимо пред реалном опасношћу модернизације монаштва, монаштва које ће радити све што треба само да се не бави безмолвијем, тиховањем и молитвом. То више неће бити монаштво као скривени, унутарњи живот, као проводник благодати на земљи, него монаштво као прилика, слично војничкој служби, за чињење добрих дела, монаштво којим ће овај свет моћи да манипулише и које ће и само постати део овог света.

Оставите Коментар