[dropcap letter=“З“][/dropcap]а данашњу децу и њихове родитељекомпјутерске игре представљају огромнуневољу и један су од главних факторадуховне деградације новог поколења.Постоје породице у којима деца скоро целеноћи играју компјутерске игрице па вишенису у стању да се прилагоде реалности иузалудан је сваки покушај да им сепомогне. Зато је заиста страшно слушатикако се неки верници, па чак исвештеници, подсмевају оним педагозимаи свештеницима који су истинскизабринути због те појаве. По њиховимречима, компјутер је користан, а они самозбуњују народ непотребним утеривањемстраха. То је само још једна потврда дачовек није у стању да схвати нечијунесрећу све док то лично не доживи и докне добије своју децу. С друге стране, такавстепен духовног слепила и лакомислености заиста обесхрабрују. Како семоже помоћи деци? Како их заштитити од тог наркотика? Шта одговоритионима који се смеју туђем јаду?
– У време краха руске империје познати писац и философ Василије Розановрекао је једну веома значајну мисао: “Књижевност је уништила Русију.”Интелигенција тог доба живела је више у књижевности, него у реалномживоту. Она се налазила у свету својих романтичних снова, страснеуобразиље и политичких фантазија. Личила је на неко дете које машта отоме да се ослободи родитељске бриге и, кад је реч о историји, била јеспремна да полети за сваким опсенаром и варалицом. Све је учинила да сезаљуља чамац којим је пловила, а на крају га је преврнула и потонулазаједно с њим.
Душевно богатство и интелектуална довитљивост, који су присутни укњижевности и уметности уопште, потиснули су силу духа, усмерили ум каземљи, а срце испунили емоцијама и страстима. Кредо интелигенције био јечудна мешавина сентимента и цинизма, романтике и бунтовништва.Утопијски хуманизам лишио ју је вере. Тако се интелигенција претворила услепог Самсона који је срушио стубове на којима су се држали сводовиимперије, под чијим је рушевинама и настрадао.
Уобразиља је опасна стихија јер тај свет, који човек ставара, постаје његовадруга стварност. Човек кроз уобразиљу долази у додир с другим светом.Поверење према илузорном, демонизованом свету доводи до тога да човекпостаје медијум и губи осећај за реалност. За разлику од протеклих векова,данашња техничка средства омогућавају човеку да дође до мораинформација, али те информације не шире његов умни видокруг, негопотискују његове психичке могућности, исто као што тело не постаје чвршћеи јаче због претешког терета, него човек мора да се упиње из све снаге.
Компјутерске игре буде страст и такав занос да постају привлачније одкњижевности, чак бих рекао нека врста магије. Оне људе, а посебно децу,уводе у виртуелни свет, у свет илузорне стварности која им је занимљивијаод реалног света. Ту започиње деградација човекове личности. У оквиримаовоземне реалности човек се осећа као странац, гост или путник намерник.Његова домовина је свет компјутера: он живи у том свету и тај свет живи уњему, свет који га је потпуно заробио и на неки начин прогутао. Код тихљуди пре свега ишчезава небо и Бог за њих постаје апстрактна инезанимљива идеја. Он није потребан компјутерским играчима и зато сеналази изван граница њиховог интересовања. Након тога за њих ишчезаваи сама земља. Њих уопште не узнемиравају друштвени проблеми и просто суслични пужу који по цео дан проводи у својој кућици. Они су изоловани одсвоје родбине, лишени пријатеља, а појмове “добро” и “лоше” замењујупојмовима победити и изгубити у игри. Због компјутерских игрица људипостају равнодушни једни према другима.
Након духовне парализе почиње душевна равнодушност: човек просто губи потребу за другим човеком, потребу да комуницира с људима и једноставновише није способан ни да воли, нити да доживи љубав. Цео њихов живот постаје игра која их је просто запљуснула изашавши из оквира компјутера. Стварност и илузија мењају места па свет компјутера постаје део њихове душе, док свет око себе доживљавају као виртуелни свет с којим долазе у додир, али у којем не живе. Компјутерске игрице са својим програмима стварају одређене комплексе и човек постаје попут зомбија или некаквог билошког аутомата.
Мислим да педагози и свештеници који одобравају компјутерске игре нисусвесни колико оне утичу на деградацију човека и на његово расчовечење. Они ми личе на родитеље који својој деци дозвољавају да се играју змијама,а да притом уопште не размишљају да би ту игру деца могла платитиживотом.
Како дете одвојити од компјутерских игрица? На то питање не може се датиједнозанчан одговор. Ту свакако може помоћи интуиција родитеља која ћеим помоћи да схвате шта би могло заокупити дечију пажњу и шта би имтребало предложити као алтернативу робовања компјутеру.
Чињеница је да је компјутер постао неодвојиви део савременог начина живљења. Немогуће је и нереално одрећи се компјутера, али треба гакористити онда кад нам је заиста потребан, тојест треба натерати компјутер да служи човеку и никако не дозволити да он нама влада.
Шта одговорити људима који се подсмевају свештеницима и педагозима који су истински забринути због компјутерских игрица које обогаљују дечиједуше? Кад плане неки кров, комшије не би требале да буду безбрижни и дасе смеју, надајући се да ватра неће стићи до њих, него би требало да сви навреме почну да гасе пожар.
Хтео бих да додам да су, за разлику од компјутерских игрица, некадашње народне игре имале и васпитни и естетски значај, док компјутерске игрице претварају људе у некакав стандард, тојест у некаву безличну масу.
