Архимандрит Кирил (Павлов): НА КРАЈУ БИ УНИШТЕНА И СМРТ

Нека умукне свако тело људско и нека стоји са страхом и трепетом, и нека ништа приземно нека не помишља у себи: Цар царева и Господар господара долази да буде заклан и да се да за храну вернима…

[dropcap letter=“У“][/dropcap] име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас Света Црква помиње силазак Господа Исуса Христа у ад и извођење отуда душа свих старозаветних праведника који су били прожети вером у Месију Kоји има да дође.

Данашњи дан, драга у Христу браћо и сестре, једном је постао дан одлучујуће и коначне борбе – борбе не на живот, већ борбе на смрт између два царства – царства таме и зла и царства добра и светлости. Сатана, кога је Христос био посрамио у пустињи, у ове дане је успео да распали срца Спаситељевих непријатеља најсилнијом злобом против Њега – до тога степена до кога човек никада не може доћи сам по себи.

Христови непријатељи су се подали утицају духа злобе до те мере, да је њихова јарост против Господа Исуса потпуно изашла из граница, не само умереног и пристојног, већ и здравог разума уопште. Христос је умро на Крсту и био сахрањен. Чини се да им ништа више није било потребно, јер су постигли свој циљ? Али њихова се злоба ни тада није успокојила, чак ни Умрломе није дала мира, жалостећи Га, називајући Га пред Пилатом лажовом и обмањивачем, ради чега и гроб запечаћују и постављају стражу.

Али ни гроб ни стража нису могли да задрже Животодавца. Тада људска злоба прибегава подмићивању – даје новац стражарима само да не би говорили истину и тиме одлучујући не само да се наругају правди уопште и нарочито ономе свештеноме, већ и да ступе у директну борбу са њиме. Куда ићи даље од овога: имати све доказе истинитости Христовог Васкрсења, а опет свим силама се упирати да се та истина не прочује по народу?! Шта може бити гнусније од овог поступка?!

Али, док се људска злоба овако изругивала над најузвишенијом правдом и љубављу, у то исто време Син Божји, Син Дјеве, коначно је поразио нашег исконског непријатеља, ђавола, и сву његову тамну силу. Лукави, чувши са крста вапај Јединородног: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (уп. Мт. 27, 46), у свом безумном ослепљењу је помислио: „Уколико би овај Исус био Јединородни Оцу, Отац Га не би оставио. Зато је сатана већ ликовао, мислећи да ће он, ето, вечно присвојити себи на живот у адској преисподњи и душу Овог Праведника.

Али док он ликује у свом помрачењу и слепилу, адске тамнице се одједном испуњавају светлошћу и пред сатаном и свом тамном силом појављује се Јединородни Син Божји, сједињен с људском душом. Сила вражја се избезумила видевши Исуса Христа, и схватила своју грешку. Божанска љубав је на крају тријумфовала над сатанском злобом. Сатана, видевши себе и сву своју скупину везану, а видећи такође и заробљенике ада како бивају извођени из тамнице у рајске обитељи, потресао се до ужаса. Од тада је и само Исусово име постало страшно за демоне, и знамење Часнога и Животворног Крста неподношљиво. Истина, духови злобе и дан данас бораве у ваздушним просторима поднебесја и траже кога да прождеру (уп. 1Петр. 5, 8), али више не као кнежеви, већ као разбојници. Они могу да утичу само на оне који им се добровољно предају. Након што је однео победу над сатаном, Спаситељ тријумфално преводи душе старозаветних праведника у рајске обитељи, а затим се и Његова душа враћа у тело, које је лежало у гробу, оно оживљава и само бива одухотворено. На крају је побеђена и смрт. Христос Васкрсе! Мир Вам (Јн. 20, 19), кличе он Својим ученицима, јављајући им се након васкрсења, и мир који силази са неба и који превазилази сваки ум, испуњава њихова срца радостотворним страхом. Окриљени Божанским свепраштањем, страхопоштовањем и благодаћу, они након овога са несхватљивом храброшћу хитају са проповеђу о Распетоме, са речима мира, љубави, правде, слободе, братства, ка народима и племенима која не знају за Бога, и њихове речи које су се испрва овоме свету чиниле као безумље, временом су бивале са љубављу примане од незнабожачких царева и мудраца, па и читавих народа. Дакле, Победилац ада и смрти на крају се објављује као победилац греха и сваког зла унешенога у свет кроз ђавола, кроз грех првога човека.

Сећајући се данас силаска Спаситеља света у ад и извођења одатле свих старозаветних праведника, па и саме победе над адом, требамо, драга браћо и сестре, да се радујемо, зато што сада смрти празнујемо умртвљење, адово разорење, другога, вечног, живота почетак. Треба увек да се радујемо у Господу, јер је Господ наше уздање и наша нада и у овом, временом животу и у Будућем животу, по Његовом истинитом обећању: Ја сам с вама у све дане до скончања света (Мт. 28, 20). Амин.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 7. април 2018.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци