18.04.2014.

архимандрит Јован Крестјанкин – о Гетсиманским страдањима

СЛОВО НА ПАСИЈИ: ГЕТСИМАНСКА СТРАДАЊА, ОДРИЦАЊЕ ПЕТРОВО И РАЗМНИ РАЗБОЈНИК

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Еванђелска читања свете Четрдесетнице, а посебно службе везане за крсна страдања нашег Господа и Спаситеља, испуњавају наша срца побожним трепетом. Она говоре о страдањима и мучењима Невиног за грешне, Чистог за нечисте, Сина Божијег за пале људе.

У тим страдањима и у тој борби са злом, пројавила се тако недостижна духовна величина, таква сила и снага моралног карактера, какве је могла да поседује само богочовечанска природа Спаситеља света.

Сада смо, драги моји, у еванђелском читању слушали страшну повест о страдањима Богочовека. Знамо до чега је дошла и до чега је довела фарисејска злоба. Учење Христа Спаситеља, Његова светост, па чак и сам изглед Господа пред крај Његовог јавног служења људском роду постали су претешки за књижевнике и фарисеје. Они више нису могли спокојно ни да Га гледају, ни да Га слушају. Нису могли да у својој средини спокојно гледају лик највећег Учитеља мудрости, Који се зато и родио и зато и дошао у свет, да би сведочио о истини.

Он је о њој сведочио свуда и пред свима. Обзнањивао је пут који води у вечни живот – и у храмовима, и на трговима, и у градовима, и у селима. Подједнако је о њој сведочио и пред римским прокуратором, и пред женом – Самарјанком, и пред синедрионом, и пред слепим из Јерихона. Пред мудрацима и пред необразованим људима. Која обећања вечног живота Он није открио и непоколебиво утврдио? Које заповести Он није предао у свој њиховој сили?

Све се озарило светлошћу Његовог божанственог учења!

Глас истине, који је Исус Христос проповедао током Свог земаљског живота, у Његовим устима био је тако снажан, да су чак и Његови непријатељи морали да замукну пред Њим и да закључе: Никада човек није тако говорио као овај човек (Јн, 7; 46).

Христос Спаситељ нам је открио лик највећег Праведника и Подвижника благочешћа. Обраћајући се Својим непријатељима, Господ их пита: Који од вас ме кори за грех (Јн. 8; 46)? Нико није могао да Га прекори ни за један једини грех…

Будући подстакнути завишћу и мржњом према Исусу Христу, јудејски првосвештеници и старешине су одлучили да Га предају на погубљење. Пославши наоружане војнике, ухапсили су Христа током ноћи, док се молио у Гетсиманском врту, и извели на суд пред Пилата.

Господ је знао да се приближило време Његовог искупитељског страдања. Његове последње беседе са ученицима биле су усмерене ка припремању ученика за предстојећи растанак и ка покушају да им у извесном степену објасни нужност Његовог жртвовања. Истину, истину вам кажем: ако пшенично зрно падне на земљу и умре, донеће много плода… Указујући на пшенично зрно које умире у земљи и доноси много плода, Христос апостолима омогућује да разумеју да Он мора да умре за људе да би им подарио плодове вечног живота. Он је због тога и дошао на земљу. Сада је наступило време да се све то испуни. Требало је да Господ прихвати тешки крст и Његова душа је, по човечијој природи, страдала и мучила се. Само је свест о томе да је управо због тих тешких страдања и због тога да би, умирући, људима подарио вечни живот, омогућила Христу да сачува снагу духа.

Видимо да се Христос у Гетсиманском врту неколико пута обраћао Свом Небеском Оцу: Оче Мој! Ако је могуће, нека Ме мимоиђе ова чаша… Тиме показује да зна каква Га страдања очекују. И моли се, као што знамо, до изливања крвавог зноја…

Након извесног времена, поново се обраћа Богу: Оче Мој! Ако не може да Ме мимоиђе ова чаша, нека буде воља Твоја…

Ми се обично сећамо Господњих страдања на Крсту, тј. Његових телесних страдања, и мало обраћамо пажњу на Његове душевне муке и борбе, иако нам управо оне показују колико је тежак голготски Крст. Ми жалимо због тога, што су ученици Христа оставили самог на Пилатовом суду и на Голготи. Међутим, они су га напустили много раније. Он је још у Гетсиманији био сам. Од Својих најближих, од Петра, Јакова и Јована, затражио је да бдију заједно с Њим и да се моле Оцу Небеском. Међутим, они су заспали… Господ је у Гетсиманији искусио борбу два осећања – љубави и страха. Страх Га приморава да од Оца затражи да удаљи чашу страдања. Љубав према људима, ради чијег је спасења и дошао на земљу, жуди да испије ту чашу. У тој борби је победила љубав, она савршена, божанствена љубав која не зна за страх. Благодарећи тој љубави, Христос је сва даља страдања прихватио тако, што више није пројављивао никакав страх… с молитвом за друге а не са жаљењем због Себе.

Нећемо, драги моји, заборавити на гетсиманска страдања нашег Спаситеља. Она имају посебно духовно – жртвено значење. Управо је у усамљеничкој гетсиманској молитви Началник нашег спасења пројавио послушање вољи Оца Небеског и принео снажну молитву за наше спасење. Страдања Господња имају искупитељски значај за нас. Она су била за нас и ради нас. Својим унутрашњим духовним страдањем, Христос је очистио наше унутрашње нечистоте, избрисао нашу кривицу пред Богом и молио се за наше помиловање.

Размислимо, драги моји, због чега је Син Божији претрпео толико ужасних страдања? Упитајмо речима пророка: Зашто су црвене одежде Твоје (Ис. 63; 2) и зачућемо одговор: Настао је давно предсказани час, и дошло је време да се Бог помири с људима. Због тога је била потребна највећа жртва. Господа је мучила велика жалост због грехова човечанства.

Грех је велико зло. У свету не постоји веће зло него што је грех. То је такво зло, да човек није био у стању да га сам искупи пред правдом Божијом и да се помири са Богом. Била је неопходна жртва Сина Божијег.

Ми знамо, драги моји, колико је тежак и један једини грех који учинимо, и колико је тешка казна за њега. Шта да се учини онда, кад је грехова више него песка у мору? Колико се пута увећава та тежина? Њу је Господ морао да узме на Себе… Због тога је за нас непроцењив значај крсних страдања нашег Спаситеља Христа. Ми смо сада своји, рођени и блиски Богу… Ми сада можемо да Му се обратимо, да Му се молимо, да принесемо своје лично покајање с уверењем, да нас Бог слуша и да нас неће одбацити, ма како да смо велики грешници. Ми то можемо зато што је Господ услед божанствене љубави према свим људима испио горку чашу највећих страдања.

Из Гетсиманије је Христос Спаситељ отишао на суд код првосвештеника и код Пилата, а затим на Голготу. Његовим душевним страдањима придружене су и телесне муке.

Господ, међутим, све ћутке трпи и подноси. Оставили су Га сви, који су Му били блиски. На суд код Пилата са Њим није пошао нико од оних који су, не тако давно, ишли за Њим, слушали речи Његовог божанственог учења и видели чудеса која је сатворио. Нико са Њим није пошао код Пилата, да би сведочио у Његову одбрану. Чак се и апостол Петар, тај ватрени Христов ученик који је при опроштајној беседи уверавао Свог Учитеља: И ако се сви саблазне, ја се нећу саблазнити… чак и кад би ми претила смрт, ја Те се нећу одрећи, три пута уз заклетву одрекао Христа!

Љубвеобилни Господ га није осудио. Само је са сажаљењем према људској слабости кротко, иако прекорно, погледао Свог ученика. Током читавог свог живота Петар није могао да заборави тај кротки поглед. Будући свестан свог греха и покајавши се због њега, Петар је без страха носио сведочанство о истини Христовој.

И ево, Господа су осудили и приковали за Крст, за то страшно и срамно оруђе казне и, као да су на неки начин желели да увећају срамоту, поред Њега су поставили још два крста, на које су разапели двојицу истинских злочинаца. Људска гомила, која окружује те крстове, изговара злонамерне поруге и подсмева се распетом Христу.

На разбојнике нико не обраћа пажњу. За то време се Он, свети Страдалник, тихо моли за Своје џелате.

И шта тада видимо? Господ као да је лишен сваке могућности да проповеда, да поучава, да твори милосрдна дела… Он је прикован за Крст, и физички је исцрпљен због тешких рана…

Међутим, Његова молитва за џелате ће и овде савршити велико чудо. Чудо просветљења душе разбојника, који је био прикован за суседни крст.

Разбојник је, другачије речено, злочинац.

Срца злочинаца су мрачна, преиспуњена тежњом ка злу и преступима. Он, који страда и види страдања других, изненада чује како се Христос моли за оне, који су Му нанели толико зла: Оче, опрости им, јер не знају шта чине…

Та кратка молитва задивила је и потресла његову душу. Он је разумео: тако не може да поступи обичан човек. Само Бог може да се моли за Своје непријатеље и да им опрости.

Васцелим својим обновљеним срцем, васцелом измењеном душом, осетио је и у распетоме препознао Бога…

Невидљива светлост Христова, која је на читав свет засијала са страшног голготског Крста, у једном снажном таласу проникла је и у разбојниково срце. Талас божанствене љубави, који се изливао на пропало човечанство, дотакао се и разбојникове душе. Из тог, изненада озареног срца, излиле су се речи исповедања, признавања Распетога за Господа: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Своје…

Данас ћеш са Мном бити у рају, зачуо је одговор.

Нека то изненадно просветљење душе разбојника, разапетог са Христом, и љубав која се у њему распламсала за Сина Божијег, распетог са њим, послуже као пример за све нас.

Христос Спаситељ је због свих грешника прихватио најсрамнија страдања и смрт. Он је на Крсту раширио Своје пречисте руке зато, да би у Своје наручје сабрао све грешнике на земљи који желе да се кроз покајање врате у Очево крило. Само кад би наша свест о сопственим греховима и наше покајање били тако дубоки, као Петрово и покајање благоразумног разбојника!

За нас је Крст Христов знамење спасења. Он чак и у срце најокорелијег грешника уноси наду у опроштај и спасење.

Ма какве тајне грехове да носимо на својој души, сада ћемо се приближити Крсту. Стајаћемо с дубоком вером јер „мноштво страшних грехова које смо починили“ не сме да нас доведе ни у сумњу ни у очајање.

Због тога би, међутим, требало да у покајању подражавамо разумног разбојника, а да у опраштању онима, који су нас увредили, подражавамо Христа Спаситеља. Господ не гледа прекорно само Петра, којн Га се одрекао. Упоредо с речју Божијом, у срце сваког човека продире и Христов поглед. Он гледа на душу човека који себе назива верујућим, али који својнм животом не сведочи о Богу. Господ дубоко прониче у наше душе, и поново бива распет нашим сагрешењима и оскудицом у љубави и преданости Богу. У Његовом погледу нема ни гнева, ни претње, па чак ни прекора. Ту је само жалост због таквог стања нашег срца.

Ако се у нама сачувала макар и искра вере у Бога, макар мало љубави према Њему, онда на том извору можемо да захватимо оно, што је захватио и Петар – покајање и снагу да постанемо истински сведоци Господа Исуса Христа.

Тада ће и један једини поглед на Крст Христов моћи да нас утеши у несрећи, да нас врати на пут истине ако смо се удаљили од њега, да умири озлојеђеног, да поучи неразумног. Гледајући на Крст Христов, у Ономе Који је на њему распет видећемо оваплоћење свих врлина у свој њиховој величини и савршенству. Нека тај Крст за нас не буде само извор утехе и укрепљења у нашим напорима и недаћама, него нека свагда буде наш учитељ.

Гледајући на Крст Христов, нећемо заборавити по каквој смо високој цени избављени од вечне смрти.

Оставите Коментар