DSC_0121

01.11.2014.

архимандрит Јован (Крестјанкин): НА ПРИЧУ О СЕЈАЧУ

У почетку беше Логос (Реч), и Логос (Реч) беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало(Јн. 1; 13).

Пријатељи моји, свакога дана се у целом свету, у Цркви Божијој, савршава божанствена служба и одјекује реч Божија. Одјекује та свемогућа, стваралачка реч Божија којом је Господ једном створио свет и којој је Он у све векове подарио силу – да чува и обнавља живот на земљи. Непобитним, божанственим пророштвима о свему, што ће се догодити на земљи, Господ је човеку дао несумњиво уверење у истинитост Своје речи.

Ја од почетка јављам крај и издалека што још није било говорим… (Иса. 46; 10). Пазите, верујте и живите по речи Мојој, каже Господ. Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи (Мт 24-35).

Пророштва се испуњавају над светом и над народима. У воденом потопу пропао је први свет, који је пре тога потонуо у своје безбожништво и протерао Бога из свог живота. Сакупља и сабира усијано угљевље зла други свет, који је већ направио такву залиху огња да је тај огањ, ако се запали сам од себе, у стању да прождере читаву васељену и све зло у њој. Предосећање да смо ми савременици последњих времена лебди у ваздуху.

У нашим данима, све више нараста одступање од Бога, а с тим се ка свом окончању приближава и оно, што је предсказао Господ Исус Христос. Међутим, ко слуша, ко види и ко разуме оно, што се догађа? Таквих је све мање. Поново се испуњава пророштво: Слушајте, али нећете разумети, гледајте, али нећете познати(Иса. 6; 9).

Господ, међутим, дуго трпи, чека и наставља да сеје семе живота. Једно поколење смењује друго, и у свакоме од њих свакодневно излази Велики Сејач речи – Бог, да би засејао семе Свог божанственог учења, јер једино њиме свет може да живи.

Колико се Творац живота труди на Својој њиви, колико настоји да засади, одгаји, спасе и очува живот! Он учи, поучава, разобличује. Куца и куца на људске душе. Сеје свуда и на сваком месту, по читавој васељени, дању и ноћу, неуморно, без предаха, да би се, ако је то могуће, спасле још неке душе.

Свет нема одговора пред Богом. И неће Бог судити свету, него ће свет судити самоме себи, када буде постављен пред своју вапијућу неправду. На земљи неће бити човека који на својој животној стази није сусрео Господа са Његовом речју правде, речју љубави, речју великог дуготрпљења. На земљи неће бити човека, чијег се срца није дотакао дах призива Божијег. Тај призив се не чује само у гласу Цркве, него и у гласу човекове савести, у његовим животним околностима. Човек је слушао али није одговорио, није хтео да одговори.

Зашто семе божанственог учења, снажно и предобро, не ниче у животу? Све је мање оних који слушају, све је мање оних који извршавају. Свет клизи по нестабилној раскрсници, идући ка својој коначној пропасти.

Зашто пропадају тако добро семе и труд тако усрдног и великог Посленика? Смрт не долази од Сејача, Који сеје живот, нити од семена, које је подарила свемогућа Божија рука, ничу коров и трње, спремни за спаљивање.Милости је Господње пуна земља (Пс. 32; 5) – у то не можемо да сумњамо, јер је свет тако дивно и премудро створен. Шта се онда догађа?

Преостало нам је да погледамо на земљу која прима семе, преостало нам је да погледамо на себе. Несумњиво да је призив Божији одјекнуо у животу свакога од нас. Неко је сусрео претечу Божијег човека пламене, живе вере, чија душа подрхтава благодаћу црквене службе. Не можемо ни да набројимо све могуће случајеве, у којима се Дух Божији дотиче човекове душе.

Призив се догодио. Пронађите тај слатки тренутак у свом животу: неизоставно га пронађите, јер је то веома важно. То је живи религиозни опит свакога од нас.

Погледајмо затим, како смо се ми одазвали на тај призив? Како смо се ми предали божанственом зову? Наиме, чак ни Господ са свом Својом силом и свом Својом љубављу не може да нас спасе без нашег учешћа. Велики дар слободе – да изаберемо добро или зло – чини да будемо сатрудници свога Творца – Бога или саучесници свог уништитеља, непријатеља људског рода.

И ево, у данашњем еванђелском читању Сам Господ нам тумачи причу: Његова уста нам непосредно разјашњавају разлоге због којих читање, слушање па чак и познање речи Божије не доносе спасоносне плодове.

Господ у живо човеково срце сеје реч живота. Међутим, будући да је оно, наше срце, остављено без надзора, често бива неспособно да прихвати то семе.

Ево, изађе сејач да сеје (семе своје); и када сејаше… догоди се да једно паде покрај пута… друго паде на каменито место… друго паде у трње… а друго паде на земљу добру, и даваше род… (Мк. 4; 38).

Такво је наше срце.

Оно је данас камен, али се сутра напором воље и нашим трудом може претворити у плодну земљу.

Данас је оно – земља поред пута и раскрсница живота. Какво све блато није на њему нашло себи места, и какво се све зло није одомаћило у њему! Сутра, међутим, то исто срце, умивено покајањем и брижљивим старањем о њему, може да постане обрађена и плодна ораница и пристаниште сваког добра.

Данас је оно срце, обрасло трњем греха. Сутра ће, међутим, када га оплевимо и однегујемо, постати плодно тло, спремно да прихвати добро семе.

То су четири стања људске душе, и само у једном од њих семе Божије даје плодове за живот вечни.

Размотримо пажљивије та стања наше душе и размислимо: да ли смо ми оно тло, које може да прими семе, да га одгаји и да донесе плод? Сви смо већ разумели да разлика у прихватању речи Божије не зависи од човечије природе, него од моје и ваше слободне воље.

Људска душа је слична путу. Као што њиме пролазе и газе хиљаде људи, кроз њу у непрестаном потоку протичу, и смењују једни друге, животни утицаји и утисци.

Разбојник-телевизор зарио се у душу и држи је својим грчевитим уједом до њеног потпуног опустошења. За душу нема ни мира ни предаха.

У тој вреви, упоредо са општим утисцима, промакне и провуче се и реч о Богу, и реч Божија. У таквој души се, међутим, ништа не задржава дуго. Жудња за новотаријама брзо брише прошло, и душа је опет празна. Ветрови штетних учења подижу у њој вихор рђавих помисли, и побуђене страсти журе да их испуне.

Ево и раскршћа у човечијој души. Господ је засејао семе живота, али су тешка стопала тријумфујућег зла изгазила семе. Наша расејаност и житејске помисли надлећу као птице-грабљивице у време читања или слушања речи Божије. И опет се показало да је труд Великог Сејача био узалудан. Семе је разграбљено и пре него што је дотакло човечију душу. Она је остала празна, и хладно јој је и непријатно у свету.

Реч Божија је кратка: А покрај пута, Где се сеје реч, јесу они који кад је чују, одмах дође сатана и узме реч посејану у срцима њиховим (Мк. 4; 15). Хоћемо ли сада оптужити Сејача? Зар није било у нашој власти да сачувамо семе? Ако ђаво и јесте разбојник, зар не зависи од нас самих хоћемо ли му дозволити да опљачка оно што је наше? Будите будни и трезвеноумни… Успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас (Јк. 4; 7).

Ми, међутим, осећамо и другу жалост, и јадикујемо да је душом завладала камена безосећајност. Ми патимо, јер осећамо безнадежност таквог стања, а Господ потврђује наша најмрачнија страховања.

Тако и они посејани на каменитим местима јесу они који кад чују реч, одмах приме с радошћу, али немају корена у себи него су непостојани, па кад дођу невоље или Гоњења због речи, одмах се саблазне (Мк. 4; 1617). За неко време верују, а у време искушења отпадну (Лк. 8; 13).

Да, наше срце је пламтело ка Богу. Сећамо се радости и окриљености душе, када ју је прожело велико откриће: постоји, постоји Бог! И како се у том тренутку преобразио свет, како је ликовало срце када је први пут упило божанствену еванђелску реч!

Међутим, одједном је поново заблистао свет, и оно, што је недавно радовало и привлачило ка Богу, претворило се у неподношљиве ланце и окове који не дозвољавају да се живи.

Да, драги моји, реч Божија позвала нас је на подвиг самоодрицања, затражила је да свеже наше себичњаштво и наша пристрашћа, затражила је од нас жртву љубави. Она је насрнула на идоле, који су се угнездили у нашим душама. Међутим, чини се да нису сви у стању да подигну руку на идола.

Тако се неко време душа мучи, желећи да споји неспојиво – да истовремено служи и Богу и велијару. Међутим, срце је већ изабрало и ми делима свог живота издајемо Бога. У души нема одважности, у нама нема живе силе Божије да се супротставимо искушењима живота, да се супротставимо ђаволу.

Увиђамо како је у нама слаба реч истине, како је беживотна и блиска умирању. Испоставља се да није довољно само слушати реч Божију и да је потребно да се напором своје воље и свог труда она прихвати као једина светлост истине, као једини живот.

И како неприметно, али делотворно и сигурно на наш живот у Богу устају жалост, богатство и житејске сласти! Испунивши наше срце, испразна привезаност за земаљско и привремено гуши у њему дејствовање речи Божије и Божије благодати.

Господ све то назива једном речју: трње. И нарасте трње ц угунш Га, и не донесе плода (Мк. 4; 7).

Пристрашће према земаљском рађа сталну, непрестану бригу о њему. Почиње се од бриге за задобијањем онога што је, како се чини, неопходно. А како то „неопходно“ неизбежно постаје све веће и веће! Круг се затворио – да се на сваки начин умножи, да се сачува, у страху да се стечено може изгубити. И ево, густо трње је већ потиснуло срце, загушило све добро у њему и украло време.

Најопасније трње духа су страсни нагони, житејске (овосветске) сласти. Њихов корен се налази у дубини људског срца, јер је то други закон у нашим удовима, који се противи закону Божијем и покорава нас греховном закону.

Ти зли корени су телесна дела, о којима је срамно и говорити и за која је речено да они, што их чине, неће наследити Царство Божије (Галат. 5; 21).

Код многих то зло почиње тако безазлено, од дечјих несташлука, који неприметно постају животни сапутници, а њихов резултат је пропаст још овде на земљи, психичко растројство и одсуство воље. Управо су то они зли изданци који, као трње и чичак, непрестано расту и препорађају се, чак и онда кад хоћемо да их искоренимо, али то чинимо недовољно одлучно и беспоштедно.

Нећемо заборавити, драги моји, да живимо у свету зла, да смо немоћни и склони феху. Грех над нама стражари на сваком кораку. Ако му дамо слободу, он ће нарасти као тумор и прождрети наш живот.

Како, дакле, да живимо, да бисмо зачули благи глас Оца Небеског: Слуго добри и верни, уђи у радост Господара својега (Мт. 25; 21)? Како да постанемо плодна земља која, кад чује реч, чува је у добром и чистом срцу, и род доноси у трпљењу(Лк. 8; 15)?

Потребно је да се у потпуности предамо Богу љубављу према Њему и страхом Божијим, а пажњом и молитвом да се ограђујемо у свакоме часу, како се прва три, бесплодна стања, не би укоренила у души. На њиви душе мора стајати неуморни стражар – чиста савест, која ће уништити окамењеност срца и предати огњу коров страсти пре него што се овај укорени у нама и поведе нас са собом. Пламен божанствене љубави и ватрена жеља за вечним животом рађају молитву. Божија благодат, коју она (молитва) привуче, учиниће да непоколебиво стојимо у истини.

Не може се, међутим, драги моји, очекивати да на душевној њиви брзо сазри семе истине и добра. Свако семе сазрева у стрпљењу, у борбама, у зноју, током многих дана и година, у великој трпељивости.

Овако говори Господ: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21; 19);Царство Божије се благовести, и сваки се труди да уђе у њега (Лк. 16; 16).

Тада ће обећања Спаситељева још у овом животу крунисати наш труд.

Зато што си одржао Моју заповест о трпљењу, и Ја ћу тебе сачувати од часа искушења који ће доћи на васцели свет, да искуша оне који живе на земљи (Откр. 3; 10). Више нико не сумња да је у читавом свету наступила управо таква година.

„Тајна безакоња“, која је у своје време устала и на Самог Бога и која је изгнана на земљу, објавила је још тада беспоштедну борбу не на живот него на смрт – против свега божанственог, ма у чему да се оно пројави:

– против хришћанске државе, која чува морални поредак у народном животу;

– против хришћанске Цркве, која носи реч божанствене Истине;

– против хришћанске душе, која у све гушћој тами света избезумљеног безакоњем држи лучу божанственог учења као звезду водиљу.

„Антихристове претече“ су уништиле православну Русију. Они су изопачили и завели народ туђим сатанистичким идејама, усађујући их свим могућим неправдама, додворавањима, обманама и крвљу, искорењујући из народне свести правду Божију.

И ево, пред нашим очима одвија се готово последњи страшни напад паклених сила на оно, што још увек чува остатке истинске божанствене духовностн – на Руску православну цркву. Прогон Цркве је сада прикривен, али је утолико оштрији.

Управо сада, кад је у читавом свету објављена толико жељена „слобода“, целокупан наш живот показује да је дата једна једина слобода – слобода да се чини зло, слобода да се пролива крв, слобода да се краде, слобода да се јавно и тајно убијају душе.

Мноштво сатанистичких секти, окултних јереси, кабалистика, теософија, астрологија, хипноза, кодирање, медитација, екстрасензорно дејствовање на човека, парапсихолошки методи „лечења“ а у ствари сакаћења људи, које црквена веронаука одређује као магију и чаробњаштво, нашли су данас у нашој отаџбини своје високе покровитеље.

Сва средства масовног информисања препуштена су рушилачким силама, непријатељски расположеним према Православљу, које теже да отрују чисте, живототворне изворе православног хришћанског учења, да их оцрне, оклеветају и збуне.

Не морамо ићи далеко да бисмо нашли примере за то. Дуго пре 28. октобра, са свих крајева наше отаџбине чуо се вапај верујућих: „Зар са телевизијских екрана није за тај дан обећан крај света? Саопштите нам!“ Да, како да се не збуне, кад ауторитативна државна штампа такође упозорава на догађаје који ће се збити 28. октобра!

А реч божанствене истине каже: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отац Мој Сам (Мт. 24; 36).

Руски народ је одвратио уши од истине да би веровао бајкама и Русија је тога дана утихнула: сви су напрегнуто ишчекивали како ће се даље развијати догађаји. Међутим, 28. октобар је прошао. Већ 29. октобра, сви су одахнули са олакшањем, још једном се уверивши у исправност свог безверја.

Људи, који су ошамућени посведоченим лажима, неће никад више пожелети да дођу у додир са истинама живе и делотворне вере. Лажни учитељи и лажни пророци, који су купили слободу да чине зло против Русије, завршавају своје страшно дело убијања народне душе.

Да, „тајна безакоња“ завршава сада своје сатанско дело. Свет очигледно оскудева у Духу Божијем, али се зато веома обогатио духом заблуда.

Гледајте да се не уплашите, јер треба све то да се збуде, каже истина – реч Божија (Мт. 24; 6). Она нас упозорава на страшну последњу битку до које ће доћи, када ће устати народ на народ и царство на царство (Мт. 24; 7).

То значи да народ Божији – православни хришћани, уписани у Књигу живота, који припадају Царству Божијем, морају повести ту битку с народом безакоња – богоборцима и лажним учитељима, који припадају царству таме. Народ Божији ће победити, јер ће Господ дахом Својих уста побити безаконике. Међутим, док се то не догоди, треба да трпимо и да испољимо своју верност изабрању Божијем.

Данас ћу свима нама поновити призив нашег савременог јерарха, митрополита и старца Јована Санкт-Петербуршког и Ладошког, који је у те тешке дане за Русију и руски народ одјекнуо по читавом свету: „Устанимо, браћо! Будимо будни! Обуцимо се у свету ревност, одбацимо чамотињу и плашљивост. Доведимо своје животе у сагласност са спасоносним вероучењем Православне цркве.“

Господ нас сада позива да деламо на Његовој њиви, да не бисмо зачули Његов осуђујући глас: Знам дела твоја, да ниси ни сп1уден ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих… Зато ревнуј и покај се (Откр. 3; 1516,19).

Покајмо се због свог нерада и ревнујмо на светом делу Божијем – на препороду Дома Пресвете Богородице – православне Русије!

Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате као треба свакоме одговорити (Кол. 4; 6). Амин.

19. октобра (1. новембра) 1992. године

Оставите Коментар