26.04.2020.

архимандрит Емилијан: ВЕЧНИ БРАК

Интересантно је како се човек често до танчинасећа толиких датума и догађаја. Задивљујуће је! Чини ми се да је то страшна мана, јер тако човек много спорије може да се приближи Богу, јер то памћење његово и учествовање у овоземаљском животу отежавају му да има удела у Богу. Уместо да има савршен заборав света, у њему влада испуњеност светом и сећање на свет. Ум човеков, тиме што се сећа свега непотребног и потребног, постаје страшан лавиринт, вртлог у коме нестаје човек.

Након отимања у нама имамо продужавање у сладости. Као да човек расте, као да се отвара ка небесима, пре свега срцем својим, духом својим, предводницом својом, умом, и као да улази у бесконачност. Не сећа се, дакле, ничега промењивог: нити датума, нити љубави, нити чежњи. Апсолутно ничега. Превазишао је простор и време и испружа се ка нечем другом. Као што неко лети авионом и истовремено бива превезен негде, тако се и овде испружа, продужује, али не излази из себе самога.

Када почињем да имам та испружања бића свога, онда схватам своју релативну бесконачност. Јер како долази до тога мог испружања, мога преношења? Како се биће моје налази овде, а и на небу? Како живим овде, али сам и на небу? Како сам овде и пишем историју своју, а истовремено живим и у бескрајном загрљају Христа свога? Не разумем. Откривам да је то један другачији доживљај. До сада сам мислио да сам коначан. Сада стичем познање своје духовне ипостаси, духовног дела себе, божанског даха, који може да се сједини са Богом. Сада почињем да познајем своје дубље биће, које је још у греху, али се испружа ка Богу.

Имам, дакле, неки појам самопознања. Схватам да у мени постоји неки божански део, који се шири, као што се шири облак, и истовремено имам осећај свог личног живота, схватам земнородност своју. Улазећи у тај бесконачни, божански део, осећам као да сам скинуо покривач са самога себе и гледам грех свој, страсти своје, ништавност своју, смртност своју. Због свега тога плачем, али истовремено се наслађујем и радујем познању стварног и дубљег бића свога, даха Божијег, који, када једном бива удахнут, остаје као неко право Божије, као нешто што Он призове у ком год тренутку пожели. Живим себе самога као нешто страно, као нешто ново. Живим самопознање свога духовног бића, али и своје грешне ипостаси, која, пак, воли Бога.

Откривам себе самога онаквим каквим ме је створио Бог, а не онаквим каквим ме је начинио грех. Ево греха – онога што ми је сатана учинио у Рају и онога што сам додао ја укаљаношћу своје воље – и ево онога што је учинио Бог: то двоје истовремено заједно и раздвојено, јер су две различите ствари, али један човек. Ево пријатеља, познаника мога, али и странога ја: страног, јер удахнуће је божанско и јер за њега носам знао. Али, стран сам и ја: јер од момента када га је Бог удахнуо у мене, то што ми је страно са мном је, то је дубље биће моје…

Оставите Коментар