09.06.2020.

Архимандрит Емилијан (Симонопетритски): ОЧЕКИВАЊЕ ПЕДЕСЕТНИЦЕ

Ако живот верних људи, и поготово монаха, има смисла, и ако се сви догађаји свакога тренутка продужују у вечност, то бива због тога што је живот наш живот апостолски: све што радимо је апостолско. Немогуће је, дакле, да не управљамо тајинске погледе на животе своје како бисмо испитали да ли су они заиста апостолски. Такође није могуће да не меримо дане и ноћи своје мером и перспективом живота Светих Апостола.

Упутимо, дакле, један поглед на период који су Апостоли проживели након Васкрсења Христовог, када су очекивали Светога Духа. Приповедање у Делима Апостолским почиње Вазнесењем Христовим пред очима Апостола „којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијем“.

Свака реч писца Дела Апостолских и трећег Јеванђелисте носи свој смисао и није случајна. Откривење је Светога Духа и одише једном стварношћу. Вазнео се, каже Јеванђелиста Лука, Христос пред Апостолима које је изабрао. Наводи божанску изабраност, јер без ње очигледно не бива ништа. Нико не може да се упише у књигу Апостола, нити ми у њу можемо бити уписани, ако се Бог у промислу своме са посебном благонаклоношћу не постара за нас. Вазнео се, дакле, Христос пред Апостолима „којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима“.

„По страдању“: након много мука које су ученици поднели, када су мислили да све је изгубљено, да је очекивање њихово осујећено, да више нема никакве наде, када је – како су они осећали – једина вера и нада њихова стављена била у гроб, у ону скривену и страшну пећину, јавио се пред њима Христос.

„Показа себе жива“: та живост Христова јесте живот који му је дат од Оца „по страдању“. Није живот који су Апостоли познали у телу које је Христос примио из љубави према Апостолима и свецелој васељени. Христос више није онај који изгледа, који се види. Сада више није Христос каквог је упознала Света Марија Магдалина, која због тога и није могла да Га препозна и није успела да Га се дотакне. То је Христос „после страдања“, Христос који се прославио и који живот прима само након страдања Свога.

Ко успе да умре, ко успе да умре смрћу коју допушта Отац и прима Син, може да постане причасник тога живота Христовог: он може да буде вечно жив у Христу. У противном је живот његов једна смрт.

„Показа себе жива“. Зашто не каже „појави се жив“ или „виђен би жив“ и „предстаде жив“? Зашто себе ставља пред њих? То је један израз који жели да укаже на апсолутно и вољно дело Христово, нешто што је Он учинио и ка чему је и сам тежио. Не каже просто да је био жив. Наравно да је Христос жив. „Никада није било времена у којем Он није био жив. “ Али, овде имамо једно вољно дело и превасходну потребу. Жели да се појави жив: тело које је након Васкрсења свога примио није било оно тело које су сахранали непријатељи Његови и оно које су видели ученици Његови. Док је Христос претходно будући човек, био подложан законитостима пропадљивости, законитостима природе, сада не трпи последице истих. Улази у горње одаје а да при том не пролази ни кроз врата ни кроз прозоре, а очигледно ни кроз кључаонице. Како пролази? Ма, Христос је сада нешто друго: није оно што је пре био. Прослављен је од стране Оца свога. Он је онај који се показао у горњим одајама.

„Показа себе жива“. Он показује себе: није могло бити другачије. То је једно у највећој могућој мери царско дело Христа као Бога, којим показује и доказује да је сада жив, да је сада стекао истински и вечни живот, сада царује, влада, управља, чини оно што као Бог жели. Као што је добровољно укопан био, устао, васкрсао, тако се и сада добровољно показује жив. Показује да све полази од њега и свршава се у њему. Све је на добровољном располагању њему. Иде где жели. Показује шта жели.

Христос тада није имао живо људско тело. Није више био месо. Али, ученици су видели месо. Христос није могао да једе рибу. Али, својевољно је узео рибу, јер су то Апостоли могли разумети. Како је јео? Како је сварио рибу? Могла би да се поставе многа питања. Једини одговор је да је Он то хтео и то је и учинио пред очима њиховим. Показује се и приноси себе ученицима својим онако како жели и онолико колико жели. Он је онај који даје, онај који се „раздаје“, Он је онај којим се причешћујемо, али онолико колико Он жели. Даје оно што жели, у складу са тим колико ми у себе можемо да сместимо, онолико колико разумемо и колико желимо. Није услишио молбу Магдалинину, јер она није познала кога је имала пред собом. Није одговорио изравно, али је створио предуслове за стварно познање истинскога Бога.

Да бисмо ми, дакле, могли да у себе сместимо, да примимо, да познамо Бога, треба да учинимо да и Он то пожели: треба да га ганемо, да Га оборимо с ногу, да Га приморамо да нам покаже Себе. Колико год да ми сами желимо, колико год да хитамо, колико год да се трудимо, колико год да се молимо, колико год да плачемо, шта год да чинимо, не можемо да постигнемо апсолутно ништа, до само оно што Он пожели да нам да. Ако Господ хоће, потећи ће као нека чесмица и примићемо то мало воде. Ако жели, постаће река”, из које извиру воде многе и тада ћемо бити преплављени тим водама многим.

Примићемо, дакле, живога Бога само ако великом љубављу својом и предавањем себе Њему, ишчезнућем нас самих и смрћу својом учинимо да Он то силно пожели. Колико ми умиремо и ишчекујемо, тим више Бог жели да уђе и улази у нас.

„Показа себе жива.“ Показа живим истинскога Себе, Cина и Логоса Божијег, што је веома велики догађај, који уништава сваку неверицу, сваки опрез и сумњу. Јер, било да верујем у Бога, разумем Га, осећам и радујем Му се, било да не, Он постоји. Ово сам ја. Ово је Бог мој. Ово је Господ мој. Исто тако у, за мене, мрачним и страшним тренуцима, у тренуцима у којима за мене нема Бога, Бог постоји. И када мислим да сам промашен, и када не видим никаквог плода у делима својим и чини ми се да ми године узалуд пролазе, Христос је Христос мој: Он је онај који ми је дао целога Себе и стога није могуће да за мене постоји други промашај до само један једини: да престанем да (по)везујем себе са јединим који Јесте.

Онај који Јесте, који постоји, онај који на овај или онај начин постоји – независно од мојих способности, од моје могућности да примим, разумем — показује себе. Можда ја Бога замишљам као малог. Али, Бог је велики. Можда ја мислим да Бог не чује. Али, Бог чује. Бог је онај који сам по себи јесте.

Веома је важно да знам ту истину и да могу да опипавам тајну огромне љубави која је Бога учинила недодиривим за моју ништавност, вољу и дејство. Бог остаје Бог љубави, величанства, славе, силе, Бог који све постиже. Са мном остаје исти какав је био са Апостолима, Пророцима, Светитељима, ма колико мали, грешан, ништаван да сам.

Показа, дакле, себе, не живим, него жива, дејствујућега, Бога који се креће пред њима. Зашто? Да би посведочио да Он живи и да се остварује обећање Очево да ће им дати целога себе у Христу, који ће остати у њима и они у њему.

„По страдању“ је дошао час у којем би имали право да освоје Бога. До сада је Христос постојао, али, као што је био неприступан као Бог, тако је био и непричасан. Сада долази Онај Којег примају, Који се зближује са њима. Сада је разрушена преграда која је растављала, збрисан је хаос. Сада, гле, Христос: у било ком тренутку можеш да га учиниш својим. Сада је Бог Бог твој, Господ је Господ твој: пријатељ твој, свети твој, отац твој. До сада је био страшни Бог Старога Завета, Бог сила, Бог неба и земље, Бог таме: није био Бог којег би могао да држиш у руци својој и са њим радиш што ти је воља. Био је неприступни, недодириви Бог.

Сада је живи Бог, да би и Апостоли могли да живе за Бога. Сада је Бог онај који се поред њих и ка њима креће. Сада се свршава живи покрет Његов, да би и они могли да начине корак свој ка Богу и задобију Га целога. Сад већ за њих живи Бог. Сада „дође пуноћа времена“, сада се употпунило обећање Божије, сада им је Христос користан. Требало је да пострада, да васкрсне, да се вазнесе да би се постигло спасење њихово, да би се отелотвориле чежње њихове.

Али, „показа себе жива“ и из још једнога разлога: да би им показао да, ако су живи, и ако постоји неки циљ, онда то није ни због чега другог до само да би гледали Њега жива. Стварна заједница са Богом није нека мисао о Богу, није неко љубавно настројење према Богу, није нека проста чежња за Богом, него је савршено знање, схватање и доживљај Бога као жива. Жив је Бог значи да са мном има однос живота, однос давања и примања, то да два живота, два покрета, две енергије, две ипостаси живе и крећу се једна са другом и дају и примају. Циљ, дакле, сваког Апостола јесте да гледа и наслађује се Богом живим, да је Бог за њега жив. Јер, ако ја не могу да видим, да стекнем, да ухватим, да истински и динамично заволим Бога једном љубављу која је суштински загрљај, то значи да је живи Бог за мене мртав.

Сходно томе, овај одломак пројављује зашто је Бог жив устао из гроба, зашто је Христос, примивши људску природу, постао Богочовек и истовремено остао личност Сина и Логоса: да би човек могао да учествује у божанству и да има истински лични живот свој. Тако „показа себе жива“ да би Апостолима показао шта је циљ њихов.

Свети Августин, иако се толико занимао за благодат и љубав Божију, ипак се није усуђивао да погледа у Христа, није хтео да Га испитује. Задовољавао се само тиме да клечи пред њиме, да се повија као нико и ништа, као грешник, као човек који је укаљао тело које му је Бог дао. Допадало му се не да гледа лице Христово, него да се унижава пред њиме. Изражавао је то значење са своје тачке гледишта, са тачке гледишта повијенога, униженога, али и облагодаћенога човека, јер је заиста био примио благодат. Видео је да, иако се узвисује, иако живи у Христу Исусу, иако је члан Цркве, иако у њему господари Бог, све то бива због тога што га је облагодатио Бог, удостојио га да живи за њега и изговара ону најлепшу реченицу: „Волим само када живим, живим само када Га волим, и не живим до само за Њега. Дишем за њега, крећем се за њега, постојим за Њега.“ Али, ово „за њега“ не изражава чисто његову љубав према Богу, јер он у смирењу своме себе сматра недостојним да говори о Богу.

Одломак пак из Дела Апостолских показује нам апостолског човека: да Бог узвисује тог униженог, тог приземног човека; даје му право да Га гледа „лицем у лице“ и да тако постоји као жив у Живоме.

Јеванђелиста Лука Христа приказује не само као Онога који даје благодат своју, него као личноснога Бога, као личност која живи и дела. Показује нам, дакле, личност Христову у односу са људском природом, коју прима и кроз коју је жив у човеку. Христос, примајући, постаје жив. Као што месец ноћу прима сунчеву светлост, управо тако и ја, мрачни месец, мртва ствар, ја човек, показујем жива Христа, примајући оно што је Он. Јеванђелиста ми чисто открива моју суштинску, личносну онтолошку везу са Христом, сателесништво моје са Њиме. Ако је васкрсао Христос и ако ја живим, живим само да би се у својој палој природи као личност, као ипостас сједињавао са Њиме. Тако ја сад већ постајем откривење Логоса Божијег.

Као што се Логос Божији открио у Христу, у чеду Маријином, примивши људску природу, тако се и ја удостојавам тога да откривам Сина и Логоса. Али, мој живот само у њему може да постоји како бих и ја могао да постанем духовно биће и да живим, и осећам, радујем се Трећој Личности Свете Тројице, онаквој каквом се у Цркви открива. Отац, који постоји у Сину, вољом својом шаље Сина, дајући Му живот проткан заједничком нити са животом човековим: тако припрема долазак Треће Личности Свете Тројице, коју сад већ дефинитивно чини учесником у животу човековом и толико је нераскидиво повезује са њиме, као што је и тело нераскидиво повезано са душом, да ми можемо да кажемо да за нас не постоји Дух Свети другачије него само ако постоји и човек. У Христу, дакле, који се открива жив, имамо тајну припремања доласка и испуњења свега Духом Светим.

Тако „показа себе жива“ да би ми рекао да живим само када се сједињујем са Богом живим. Живим када је циљ живота мога живи Христос. Све друго је бледо. Све друго је нека последица, али не може да буде циљ. Jeдини циљ мој је да се дохватам Христа и гледам Га жива.

Али, показа Га жива и из следећег разлога: јер је знао да је човек неко ко се рве између светлости и таме, између пропадљивости и непропадљивости, између пакла и Бога – човек је онај ко пада и устаје. Због тога Христос, док показује себе жива, Цркви оставља тајну покајања, како бисмо стално стицали право да примамо живот. Јер човек остаје грешан и освећује се само кроз причешћивање тим животом: када не прима живот, гаси се, као што се месец гаси када престане да прима сунчеву светлост.

Човек је пак толико мали, толико тврд, заузима толико негативан став према тајни спасења свога, према Богу, и толико воли себе, сиромаштво своје, земљу своју, пакао свој, страдање своје које му доноси лукави и лукавство, да не живи непрестано наспрам тросунчане Светлости, наспрам тросунчаног живота: остаје у својој смрти, у пропадљивости својој.

Због тога човек на крају Бога види само у тајни и чежњи, и у одсуству се Његовом опомиње да постоји Бог. Не видевши верује у оно што се с друге стране види. Не верујући тражи да му се дода вере како би једном могао да стигне до неба. У мукама Танталовим и мукама страшно болнога Прометеја, који се пати на земљи, можемо да разазнамо мртвога човека, слепога човека, човека без даха: онога који сам у мраку тражи да опипа Бога. Пошто Бог то зна, показа Себе жива Апостолима, да би они посведочили за њега да васкрсао је и живи, да жив је Бог, и да би се и ми који не живимо и пред собом не видимо живога Христа сећали да васкрсе Христос, будући да су га Апостоли видели жива и то нам и посведочили.

Када, дакле, примам Христа, када му се радујем, када Га видим, имам празник виђења живога Бога. Али, када сам погружен у трулежност своју, у грех свој, у натмуреност своју, у пад свој, у хиљаде тама својих, опет треба да се сећам да су ме Апостоли уверили да су видели Христа жива. Дакле, Христос је жив, живот мој је жив, и у сваком тренутку, чак и са једним „Господе Исусе Христе“, могу да освојим сам живот и од мртвога поново постанем жив.

Сходно томе, Христос „показа себе жива“ да би неистрошива, неизбрисива и вечна била вера и нада човекова, да би он могао да каже „блажени који не видеше а повероваше“ и верују. Дакле, и ти који не видиш, и ти који си пао, блажен си, јер имаш сигурност у живот Христов, јер знаш да недалеко од тебе је живи Бог.

И наставља: „Показа себе жива многим доказима.“ Израз „многим доказима“ потврђује једну историјску чињеницу која има много аспеката: пре свега, Христос је „опет и много пута“ Апостолима и Мироносицама показао себе жива, некада једноме, некада двојици, седморици, једанаесторици, стотину двојици: на много начина је показао себе жива. Видели су Га на путу. Видели су Га у врту. Дотакли су Га се. Одбио је да Га додирну. Јео је са њима. Дао им је да једу. Видели су Га на мору, на копну. Видели су Га у барци. Сходно томе, „многим доказима“ значи често и на разне начине. Сви ти начини, Христос који једе, говори, проповеда, храну даје, сведочили су једну ствар: да је Христос жив. Није било разлога да Христос једе рибу: једући је сведочио да је жив. Јер, оно што нам недостаје јесте учествовање и лични осећај живота Христовог, осећај да Христос је жив.

Следствено томе, „многим доказима“ показа себе да би сигурни били Апостоли да је Христос жив и у најужаснијим тренуцима њиховог живота, али и да бисмо ми знали да су они у „многим доказима“ доживели Христа жива. Стога, чак и ако ја, због грешности и овоземности своје, немам ни један једини доказ о живоме Христу, ипак знам да жив је Христос: Христос мој, живот мој, јесте живи живот.

„Многим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијем.“ Јеванђелиста нам показује све начине и све доказе живота Божијег. А шта све није чинио Бог! Када бих говорио по човеку, рекао бих да је само један проблем заокупљао мисао Божију: како да учини да човек разуме и поверује да је Бог жив, да живи у односу са човеком. Да човек живи за Бога и да се страда како би био жив у Богу, то могу да разумем. Али, љубав Божија чини да Бог себе гледа у односу на малога човека. Рекли бисмо да чак и себе и цео свет устројава, па и предвечне планове своје уређује тако да тај бескрајни Бог себе своди на мере природе људске.

Видимо, дакле, Бога како се сагиње да би узео „прах земаљски“ и створио човека, тако да, чим би првостворени човек — који је био цела људска природа — отворио очи своје, види Творца свога, који је Духом својим удахнуо дах у ноздрве његове, у мртву и успавану душу његову, у земно тело његово, и живот му дао.

Као што дете, када се буди из сна свога, види оца свога како га грли, милује, са нежношћу и топлином љуби, и осећа очинску топлину, управо тако је и човек створен да од првог отварања очију својих не види ништа друго до Бога! Био је у једном предивном врту, имао све биље, све животиње, све звезде, све анђеле. Али, након што је отворио очи своје, није видео ништа друго до Онога који га је створио рукама својим и удахнуо му „дах живота“. Из толике је близинe видео Бога! „И удахну у лице његово дах живота и поста човек душа жива“, каже Свето Писмо. Постаде душа жива јер „удахну у лице његово“, јер му се примакао. Као што примичеш лице своје мени да би ме пољубио или да би удахнуо дах у ноздрве моје да не бих изгубио живот свој, тако је и Бог толико близу пришао човеку. Видите ли труд Божији да постане разумљив и пријемчив човеку?

У наставку, у сумрак, у тренутку сагрешења свог, он чује кораке Божије како би га подсетили да жив је Бог и да је он у том часу пада свога умро. „Чујеш ли ме како ходим?“, пита Бог. „Жив сам, али си ти мртав, јер си се одвојио од мене“. Тада се првостворени сети речи Божијих: „У који пак дан једеш од њега, смрћу ћеш умрети“. Дакле: „Ја, Бог, ходим, а ти не можеш да ходаш, чак и ако хиљаду година живео будеш. Умро си јер си изгубио Мене. А ја сам жив, ходим поред тебе“. Чује Бог кораке Адамове и пита га: „Адаме, где си?“ Кретање Божије, слушање Његово, реч Његова, сведочанство су да је Он жив и стога људској природи причасан.

И поред тога, иако први човек од Бога прима Првојеванђеље, иако Бог стоји уз њега када је сагрешио, иако му помаже у узлажењима његовим и још више га узводи, човек отврдњује. Тада Бог опет измишља на хиљаде начина да би могао да докаже живот свој, дакле то да је толико близу нас да можемо да чујемо дах Његов и осетимо топлину дисања Његовог.

Један од тих начина јесу силасци Божији. Веома је лепа слика из Псалма која приказује Христа како се надвија над потоком да би се, као и сви људи, напио воде. Шта то значи? „Док ме ти заборављаш, Ja, Бог небески, сагињем се баш као што се сагињеш и ти. Учествујем у твоме животу да би и ти могао да учествујеш у Моме животу. Радим, делам као ти, како бих ти показао да Ја постајем сличан теби како би и ти могао да постанеш сличан Мени. Умараш се на путу своме? Умарам се и Ја. Жедан си? Жедан сам и Ја. Сагињеш се да се напијеш воде? Сагињем се и Ја. Унижавам се. Испражњавам се. Шта још хоћеш? Шта чиниш, а да и Ја то не чиним? Будући да сам ти толико близу, зар не можеш да ме дохватиш? Не можеш да ме зграбиш? Не можеш да ме стегнеш? Не можеш да ме учиниш вечно својим? Не можеш да ме никада не изгубиш? Не можеш да ме погледаш у лице? Кад се заједно сагињемо над истим поточићем, над истом водом. Обојица постајемо потребити. Обојица постајемо сиромашни. Ја, богати, којем ништа не треба, Ја неуморни, Ја који гледам, Ја који једним кораком својим обухватим целу васељену, Ја долазим и тискам се на месту оном где стојиш ти и пратим кораке твоје. Толико снисходим! Шта пак још желиш?“

И поред тога човек отврдњује! Долази Бог Израиљцима као дах и облагодаћује Пророке. Израиљци заборављају Бога. Убија лажне пророке. Заборављају Бога. Долази, даје им чудесне победе. Радују се победи, а заборављају победотворца Бога. Опрашта им грехе. Радују се опроштају, а опет настављају да греше, заборављајући онога који им је опростио. Води их кроз пустињу, данас им даје ману, сутра воду из пресушене стене, даје им птице, даје им све, сведочећи тај причасни живот: на крају поново остају без Бога, јер Га опет заборављају.

Стижу под гору Синајску, гледају муње, чују громове, чују речи Божије Мојсију, такође знају да се Мојсије тамо попео након призива Божијег и пошто је четрдесет дана постио и припремио их да ће им донети закон, самога Бога. Боје се, дрхте гледајући гору у диму — дим је символ присуства Божијег – али губе Бога: заборављају Га и немавши Бога праве теле! Праве једног новог, лажног бога! Зашто? Јер не могу да освоје живо божанство, али и не могу да живе без Бога. Човек је створен да живи, а живи само обожавајући — стварајући Бога — или имајући Бога, обожујући се и живећи у њему.

Човек прави теле, јер прављење телета, тај грех његов, заблуда његова, одвраћање од Бога, сведочи не само о томе да не може да живи без Бога, него и да само као бог може да живи: сведочи о чежњи за божанственошћу. У томе прави теле и напушта истинскога Бога. Сагиње се опет Бог и опрашта му. Покушава да нађе начин да вечно постане његов, вечно видљив, вечно спознатљив. И налази начине говорећи му:

„Дању те жеже пустиња и желиш свежину. Ја постајем облак, да те освежавам и просветљујем, тако да знаш да сам Ја освежење твоје и облак који стоји између тебе и сунца које те пржи. „

„Ноћу тражиш светлост. Постајем светлост, постајем стуб огњени. Да гледајући светлост знаш да сам то Ја, дакле, одблесак славе Моје.“

„Дању имаш облак, ноћу стуб. Непрестано сам присутан. Идеш напред, устајем и Ја и идем испред тебе да би Me видео. Стајеш, стајем и Ја пред тобом да би Ме видео. Идеш пред шатор сведочанства: тамо сам Ја, чујеш Мене. Идеш првосвештенику, тамо су символи присуства Мога. Где год да идеш, тамо сам Ја.“

Бог, свим овим унижавањима Својим, спада на то да Себе уподобљује чак и облаку и стубовима огњеним. Видимо труд и стрепњу Божију, али и дуготрпељивост његову, мудрост Његову, и свемоћност Његову, да на крају постаје све, да се нађе у свему: у облацима, у планинама, у гресима нашим, у вапајима нашим, како би био свуда присутан и да бисмо непрекидно живели са Њиме, будући да знамо да без њега не можемо да живимо.

„Доказима многим.“ Доказ живота Његовог је стуб, облак. Доказ је првосвештеник, шатор сведочанства. Током целих векова Бог није чинио ништа друго до показивао себе жива „доказима многим“. Жива у односу на мене човека, како бих могао да Га дохватим и да се живот мој више не одваја од Њега. „По страдању“ долази вечни и непролазни живот, чије су предизображење сви претходни докази и који сада постаје нешто стално. Међутим, Бога ћу стално гледати „лицем у лице“ у Царству Небеском, када се укину покривала и престану све загонетке.

Видели смо шта значи израз „доказима многим“. Видели смо труд Божији и истовремено окорелост нашу, сиромаштво и одрицање наше. Као што неко покушава да ти стави залогај у уста, а ти их затвараш, као што покушава да ти излечи око, а ти га затвараш да више никада не видиш, управо исто бива и са Богом и човеком: долази до борбе. Али, уместо да се ја борим да спознам Бога, да Га заволим и примим, имамо борбу Бога који јури за мном! Чини ме непрестано прогоњеном ловином како бих једнога дана могао да Га спознам и окренем се да видим и обрадујем се ловцу своме, који је толико мој.

Погледајмо, на крају, два доказа присуства Божијег, која су у одломку посебно наведена, јер су веома значајна: „… јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијем. С њима боравећи заповеди им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање“.

У току тих четрдесет дана имамо потоња откривања Њега, најдинамичније пројаве живота Његовог, трајно стање, које се неће мењати. Укида се привремено и наступа вечно, бескрајно, трајно, Царство Божије, Црква. Наступа оно што сваки човек може да учини. „И ако си окорео, и ако си слеп, и ако си грешан, и ако си гори од Израиљаца у пустињи, чак и тада“, каже Бог, „ја ти дајем средства да би могао да спознаш тајну Цркве, која је живљење Христа и која је Христос који се продужује кроз време и непоколебиво у вечности обитава.“

Зашто користи број четрдесет? Јер је то број који је добро познат Јеврејима. Требало је да Мојсије четрдесет дана пости да би видео Бога на гори Синајској и да би Јевреји добили закон и образ скиније, коју ће Мојсије начинити, и како би у наставку добили свештенство. Четрдесет дана је Христос постио у пустињи, да би био са Оцем својим, како би кроз Оца дефинитивно победио Сатану и остао сам у Оцу. Број четрдесет има смисао потпуног, нечега чему није потребно никакво даље усавршавање и нечега што се дотиче новога живота: у непосредној је вези са животом Божијим и примањем истог. Сусрећемо га тамо где смо ја и Бог. Насупрот томе, број седам изражава пуноћу света. За седам дана је Бог створио цели свет. Сходно томе, бројем четрдесет жели да пројави савршено, од чега не постоји ништа савршеније.

„Јављајући се“: Бог је користио вид како би се откривао и постајао приметан, јер је вид најизражајније и најдинамичније средство примања. Ако чујем неки глас, покушаћу да установим одакле долази. Ако не успем, изићи ћу напоље да видим. Оно што на мене оставља утисак, оно што ми бива незаборавно јесте оно што видим. Очи су, на неки начин, вратанца кроз која улази лупеж, дакле демон, како Свето Писмо каже, али и Бог. Због тога се Христос непрестано јављао као онај који се види, као онај који може бити видљив. Због тога се и назива Бог (гр. Теос) – једна етимологија каже због тога што се може видети (гр. Теомаи). Због тога је светлост, да бисмо Га могли гледати. Вид је најснажније, за поимање најпогодније чуло људско: чуло које нам пружа трајан доживљај.

„Јављајући им се четрдесет дана“: четрдесет дана Христос није чинио ништа друго до јављао се и Апостоли су га гледали. Да бисмо разумели слику коју нам пружа овај одломак својим непрестано понављаним јавлањима и откривањима Христовим, навешћемо један пример: Говорим ти и ти ме не чујеш, луташ. Говорим ти, а ти разговараш са неким другим. Говорим ти и не разумеш ме. Онда те ухватим за руку, „дођи овамо“, кажем ти; затим те узимам са обе руке, доводим те ближе себи, станем пред тебе, гледам те право у очи и кажем ти: „Гледаш ли ме? Видиш ли ме?“. Хтео не хтео, примећујеш ме, хтео не хтео одговорићеш ми, хтео то или не узвратићеш ми. Таква једна отмица човека од стране Бога и једно распростирање Бога пред очима човековим, тако да све нестаје и остаје само Он, јесте оно „јављајући им се четрдесет дана“. Целих четрдесет дана и ноћи их је Бог, на неки начин, држао тако ухвативши их руком својом и стајао је пред њима веома силан и величанствен да не би могли да кажу да га нису видели. То је пуноћа јављања и виђења Бога.

Што, дакле, ближе видим Бога, тим боље Га упознајем. Колико Га упознајем, толико Га разумем. Колико Га разумем, толико Га волим. Колико Га волим, толико за њим чезнем. Колико за Њим чезнем, толико Га се дотичем. Колико Га се дотичем, толико Га хватам. Колико Га хватам, толико Га грлим. Колико Га грлим, толико Га стежем у загрљају своме. Колико Га стежем у загрљају своме, толико Га сједињујем са собом, те Он постаје биће моје и тад се већ не издвајам ја, не постојим ја, не постоји Он, постоји нешто заједничко, нови човек, откривење, рађање Христа у мени.

Сходно томе, „јављајући им се четрдесет дана“ пројављује савршено сједињење, које приказује на веома изражајан и чудесан начин, тако да нема никакве сумње о њему. Бог је толико велики преда мном да не постоји ни сумња, нити други бољи, потпунији, динамичнији начин виђења. Бог све чини. Исцрпљује све границе.

Пошто те узме за руку и каже ти „дођи овамо, видиш ли Ме?“, шта ти можеш да кажеш? „Да, Боже мој, видим Те, препознајем Те: Ти си Господ мој и Бог мој.“

Сада када га видиш, сада када га разумеш, сада када више нема никакве сумње, Бог може да ти говори о Царству своме – „и говорећи о Царству Божијем“ – јер никада не жели да говори „ушима оних који не чују“. Када наиђе на уши које не чују, каже: „Да они који уши имају буду као они који не чују, и они који чују као да уши немају“, и оставља те. Поштује настројење твоје, слободу твоју. Али, када га гледаш, када га желиш, када за Њим чезнеш, када Га слушаш, опет те пита: „Чујеш ли Ме?“

Када наставиш да Га слушаш, говори ти: „Ја сам Логос. Ја, онај који се нераскидиво сједињује са људском природом, сада нераскидиво треба да се сјединим и са личношћу твојом, са ипостаси твојом. Ја сам живот твој. Ја сам Логос (Слово) твоје. Словесан си, имаш логос (слово), имаш људску савршену ипостас када сам Ја ту: у противном не постојиш. Како ћемо, дакле, сада нас двојица постати једно? Како ће раздвојеност престати да постоји? Чуј: умро сам, васкрсао, вазнео се, одлазим на небо, из једнога разлога: да би оно што везано је са Царством Божијим отпочело, да донесем Царство Божије. Рекао сам вам негда: „Има неких међу овима што овде стоје који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили.“ Гле, ево трена у којем Царство Божије долази „у сили“. И скоро да су живи били сви којима је Христос упутио реч ову.

„И говорећи о Царству Божијем.“ Чудна је то ствар. Није им говорио о страдањима својим, није им тумачио тајне, нити им је открио себе. Све је то оставио Светоме Духу. „Боље је за вас“, рекао им је, „да ја одем да дошао би Утешитељ, Дух истине, који ће вам открити сву истину. “ Не сведочи, дакле, о себи, не отвара још увек срце своје и ум свој човеку, него говори „о Царству Божијем“.

Али, какве сад овде има везе Царство Божије? Зашто Христос говори о њему? Ако откривање себе оставља Светоме Духу, зашто и Царство Божије не остави Духу Светоме? Јер је оно тајна виђења Бога, тајна откривања Бога, заједнице између мене и Бога. Царство је Божије тамо где обитава и одмара се Бог, тамо где је Бог. И оно не постоји нигде до у Њему и по њему. Сходно томе, Царство Божије је сам Бог. Царство је Божије нераскидиво везано са Богом. Бог не постоји без Царства свога, као што ни Царство не постоји без Цара, Бога. Царство Божије је тело његово. Као што не постоји душа без тела нити тело без душе, управо тако не постоји ни Царство Божије без Бога. Царство Божије је тело Христово, сама Црква: Црква на земљи, тело које је Христос у Марији примио, примање мене од стране Христа. Али, и Црква је Царство Божије јер је тело Христово. Христос и на земљи и на небу има једно тело које је вечно. Следствено томе, Царство Божије, Царство Небеско, Христос и ја, Црква и тело Христово су једно. Тело Христово, Црква је Царство Божије. Христос је Цар, који седи на престолу царском и херувимском.

Дакле, „и говорећи о Царству Божијем“, открива им тајну нераскидивог сједињења Бога и човека још од овога света, тајну истоветности Христа и Цркве као тајинског тела Његовог. Све их је сабрао и показао им Себе жива да би им открио Царство Своје, које је тамо где су сви заједно и сачињавају живога Христа. Као да им је говорио: „Данас сам вам ја показао себе жива, али убудуће ће ме показивати само Царство, сама Црква. Жива ипостас и јављање мене Христа јесте ви као Црква, ви када сте заједно. Будући да чак и стубове огњене и облаке заборављате, и доброчинстава се мојих не сећате, и љубав моју не спознајете, и поверење моје користите на штету себи, Ја покушавам да нађем нешто што је толико људско, толико свима заједничко, толико једноставно да у сваком тренутку можете да живите без Мене и да, и слепи да сте, можете Мене живога да имате.

Тражим најједноставнији и најсавршенији начин за своје живо присуство у вама, тако да нераскидиво и непрестано будем у крви вашој, у костима вашим, у телу вашем.“

И налази Бог начин. Ствара предвечну Цркву. Дефинитивно спушта платно у којему је све, и чисто и нечисто. Забада на земљу Цркву своју, која ће се на крају сјединити са небом. У Цркви сам и ја, у Цркви си и ти, у Цркви смо сви, када се не одричемо Бога, када му не говоримо: „Одлази, Боже, не желим Те“. Колико год да смо мали, грешни, зли, даје нам најједноставнији начин. Као што пружамо руку своју и дохватамо се одела свога – толико је једноставан начин пронашао. Нас двоје, троје који се сабирамо, можемо да постанемо Христос. „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“. „Међу њима“ не значи да неко трећи или четврти долази међу нас, него да је Христос тамо где смо ми. Дакле, ми престајемо да бивамо ми и постајемо Христос.

Црква, сабрање, црквеност су, дакле, оно о чему смо претходно говорили: Христос ме узима и приближава ме себи, и за мене постаје онај који се у потпуности „јавља четрдесет дана“. Кроз заједницу са људима даје ми једноставно средство да Га загрлим, толико у загрљају стегнем да не разликујеш једног од другог. Као да узимам врело топљено железо и глину и толико их мешам да железо продире у глину и не могу да га одвојим јер глина постаје једно са железом. Тако сада бива и са мном. Уз велику Своју мудрост и љубав Бог је нашао крајњи и најчовечнији и најлакши начин да могу да Га заволим и имам.

Али, ако не волим брата свога, који је поред мене, како могу да заволим Бога? Јер човек је видљив, човек живи онако како и ја живим, мисли онако како и ја мислим, воли и мрзи, као што и ја волим и мрзим. Човек је мој свакодневни сапутник, свакодневно исто бреме носимо. Ако њега не волим, како ћу заволети Бога? Јер човек оно што види узводи ка Богу. Како ћу заволети невидивог Бога, ако не волим брата свога којег видим?

Све речи Божије, све беседе које је Господ произнео било на обалама језера Тиверијадског, било на Гори, било ма где другде, имале су управо исти смисао: „Овај видљиви човек, који је као и ти грешан, огорчен, он који се намрачи, који је ‚причасник божанске природе‘ и који бива заједничар силе демонске, тај човек за тебе може да постане Ја који сам Христос и да се сјединиш са Мном“.

„Узми га, уђите у храм и довољни сте вас двојица. Када се саберете у име моје, када се сабирате у једно богослужбено сабрање, у једно животворно сабрање да бисте оживели Мене, тада Ја постајем ви. И ти, у заједничарењу томе, у друштву томе, шта год да радиш, имаш Мене. Протрљаш око своје и хваташ Мене. Чешкаш ухо своје и хваташ Мене. Положиш руку своју на ноге своје и дохваташ Мене. Лупа срце твоје, стављаш руку своју на њега и осетиш како ударам Ја, осећаш било Духа Мога. Други говори а чујеш Мене. Болан си и ослушкујеш бол Мој. Радујеш се и опипаваш тајну радости Моје, коју сам дошао да ти дам, да је имаш и да се и умножи. Дакле, пошто остајеш у толикој унижености и при земљи, пошто нисам могао да те узвисим, пошто на земљи не могу да те начиним у откровењу живим богом, сагињем се и унижавам како бих постао оно што си ти“.

„Желиш, дакле, оно што се види, желиш земљу, желиш човека, у реду. У човеку ћеш налазити Мене. Оснивам вечну задужбину, Цркву своју, обнављам вас одатле, са тога места и чиним вас вечним: обнављам све што је око тебе. Као што сам се Ја обожио и као што је тело моје постало Дух, и вас тако чиним Духом. Шта више да за вас урадим? Не постоји опипљивији и једноставнији начин да ме гледаш, да ме волиш, да ме се дотичеш и да ме примаш. Сабрали сте се двоје вас Мене ради? Ту сам и Ја. Ја који сам постао стуб, који сам постао голубица – шта све нисам био! – ја у наставку постајем крв, постајем месо. „Месо пак”, кажеш, не могу да једем сирово. Уместо да узмем месо, узимам хлеб, који сваки дан узимаш и без којег не можеш да живиш: узимам, дакле, оно чега на сваком пољу има, да се не мучиш да га тражиш. Узимам хлеб који једеш и чиним га Христом!“

„А, пошто хлеб не можеш да једеш без вина, узимам и вино, које весели срце твоје, које те радује, које ти се допада, које волиш, и чиним га Христом. Не оно што не желиш, не оно од чега нема користи, чега се гнушаш и чега се бојиш, него оно што ти је мило. Желиш ли да испијеш чашу своју? Постајем једна чаша вина! И ти је пијеш и пијеш Мене!“

Видите ли колико је Христос лак, колико је једноставан!

У апостолско доба сабирали су се Апостоли са вернима. Тамо су Апостоли, Епископи, касније, са развојем богослужбеног сабрања, и свештеници. Једу хлеб свој, једу јело своје. Испијају прву чашу, испијају другу. „Станите“, каже им архијереј. „Јесте ли задовољни? Узмите сада ову чашу и хлеб овај да учинимо их Христом.“ Устаје, благосиља их, и сад већ постају Христос а да се при том није променила суштина њихова, и хлеб је остао хлеб, а вино развесељавајуће вино. Прва чаша је била вино. Друга исто тако. Трећа – за неке пак друга – јесте Христос! Толико је лако. Осећате ли шта то значи? Осећате ли колико снисходи Христос? Зашто претходна чаша није била Христос, а ова сада јесте? Сада када су се засладили, када су се обрадовали, сада им архијереј даје Христа на најједноставнији, најобичнији, најнепосреднији и најпожељнији начин.

„Нашао сам“, каже, „најбољи начин да будем не само у јелу и пићу него и у сабрању вашем. Долазите у храм да се помолите, да ми се поклоните: тамо сам Ја. Где вас је двоје, ту сам и Ја, тамо је Царство моје, тамо је Црква моја, тамо је небо, тамо је вечност, тамо је Бог, тамо ви постајете богови“.

„Ништа узвишеније не можеш да пожелиш, ништа лакше не можеш да постигнеш. Теже ти је чак и да навијеш сат свој но да постанеш Христос. Лакше ти је да постанеш Христос но да опереш уво своје. Још, лакше је да постанеш Христос но да ходаш или да разумеш човека“.

„Шта још да за тебе учиним? Колико ниже да се повијем? Колико ближе да дођем? Колико дубље могу да уђем? Не треба чак ни руку своју да испружиш да би Ме се дохватио.“

И Бог, Онај који Јесте, онај који је на небесима, постаје онај који у нама обитава са нама, нераскидиво сједињен и савршено приљубљен уз мене, тако да, чим пожелим, одмах могу да узмем од доживљаја његових, од светости и савршености Његове, од даха и славе Његове, од божанства, од свега што је сам Христос.

И Онај који Јесте бива онај који са нама обитава, „борави“, као што у наставку каже: „С њима боравећи заповеди им да се не удаљују из Јерусалима“.

Неко би могао да пита: је ли веома једноставно и лако да Онај који Јесте постане онај који са нама обитава? Ма, Онај који Јесте постао је онај који са нама обитава и због тога и јесте веома једноставно да то постане и за свакога лично. Свако може да усвоји тај живот и свакодневно се узводи. У овоме нам се открива смисао нашега живота. Али, када ја пак не живим за то, онда Христос ништа не може да учини, Ако, на пример, неко дође у манастир да постане монах због тога што је живот леп или због тога што у манастиру има љубави и пожртвованости, не долази Бога ради. Људску ствар тражи, човека и налази. Христос јесте онај који са нама обитава, али за тог човека није делатан, јер не може да се зближи са Њиме, будући да Га ни не тражи. Стотину двадесет нас је. Свети Дух може да доће свима осим мени, јер Га је стотину деветнаесторо очекивало, док сам ја ту остао јер ми се свиђала топлина манастира. Уживам дакле у топлини, Духа Светога примио нисам. Примање зависи од тога да ли ја очекујем, да ли ја тражим. „Тражите и наћи ћете.“ „Што год затражите, даће вам се“. Оно што тражиш, то ћеш и добити.

Али, не можеш да тражиш Христа и истовремено и нешто друго, чак ни божанско. Због тога каже „јављајући се“. Када желиш и станеш пред мене, не видим ништа друго до само страшно присуство твоје. Али, ни тебе нећу моћи да видим ако ми приђеш исувише близу. Тако је и Бог „онај којега можемо видети“, али и несхватљиви и схватљива је само несхватљивост Његова. Разумем Га само онолико колико Га тражим, колико Га спознајем, колико Га смештам у себе.

Колико је природно да живим за Христа! Али, како се то постиже? Личност воли личност. Живот тражи живот. Светост, Царство Небеско, Црква, то да живим у Христу, да је живот мој у Христу, јесте нешто лично, а не неодређено. Замисли да ти кажем: „Воли правду.“ Веома хладна ствар. Кажем ти: „Воли ову девојку, ову душу, овога човека: има осећања, има срце, има нежност, има топлину, има све што ја имам.“ И стежем је у загрљају своме, волим је, уведем је у дом свој, учиним је супругом својом. Личност воли личност: личност се сједињује са личношћу.

Колико је Бог личан! И зашто је на крају Бог, који је једна природа и три ипостаси, постао богочовечанска личност, примио људску природу? Зашто се испразнио? Да бих могао да Га волим и примам. Постао је човек сличан мени, зачет је у утроби Пресвете Богородице, али и на хиљаде хиљада пута бива зачет од дана када нас је створио, и наставиће да бива зачињан, све док више не буде било живота. Испражњава се Он да испуњујем се ја, да пуним се Њиме.

Живим са Христом значи Христа схватам као свога личног Бога. Ако у овом периоду Пентикостара очекујемо Духа Светога, само Га из једног разлога чекамо: да би се открио у нама, и да би постали нови човек, помешан и састављен од земље и божанства.

Оставите Коментар