07.10.2018.

Архиепископ Никифор (Теотокис) БЕСЕДА О ТОМЕ ДА АКО СЕ НЕКО УВЕРИ У ТО ДА ЈЕ СВАКА НЕСРЕЋА И СТРАДАЊЕ ОД БОГА, ТО ЋЕ УВЕРЕЊЕ БИТИ МЕЛЕМ КОЈИ ИСЦЕЉУЈЕ СВАКУ БОЛЕСТ И ТУГУ

Али када, рећи ћеш ти, видим да сам дошао
до крајњег сиромаштва, пошто су ми
разбојници похарали сво имање, или да
сам постао незнатан у друштву и спао
међу најпотлаченије, пошто су ме
завидљивци лишили угледа који сам имао,
или да сам тешко болестан, јер ми је
непогодна клима нарушила здравље, како
могу бити уверен да је ова невоља на
мене дошла из руке Господње? Вером коју
имаш. Зар не верујеш да Бог, ради остварења
Своје свемогуће воље као оруђа користи
и неке људе и стихије, као што је искористио
фараона и ваздух и воду и огањ и земљу
у Египту у време Мојсијево. Зар не
верујеш, „јер је Господ – Бог Велики,
и Цар велики над свима боговима; јер су
у руци Његовој крајеви земље, и висине
гора Његове су. Јер је Његово море, и Он
га је створио, и копно су руке Његове
саздале“ (Пс. 94, 3 – 5)? Не исповедаш ли
да „Господ убија, и оживљује; спушта у
гроб, и извлачи. Господ сиромаши, и
богати; понижује, и узвишује. Сиромаха
подиже из праха, и из буњишта узвишује
убогога да га посади с кнезовима, и даје
им да наслиједе пријесто славе“ (1Сам.
2, 6 – 8)? Не чујеш ли Господа твога да
говори: „А вама је и коса на глави сва
избројана“ (Мт. 10, 30), и тиме показује да
Он управља свиме што поседујемо, па чак
и најмањим стварима, чак и судбинама
располаже и промишља? Ако верујеш да Он
јесте Бог, онда мораш да верујеш и у то
да Он о свему промишља. Уколико, пак, не
промишља, онда не промишља или зато што
не може, или зато што не жели. Прво
означава немоћ, а друго злобу. И једно
и друго су страсти, које су од
најбезстрасније, најсвемоћније и
најсавршеније божанске природе даље
него што је небо од земље. Увиђаш ли да,
уколико верујеш у то да Бог постоји,
онда мораш веровати и у то да су невоље,
туге, немоћи и све што трпиш – од Бога.

Пошто сви који верују имају овакво
уверење, онда послушајте како од овог
уверења долази утешење у жалостима.
Многа су имена Божја, а од њих је
најзначајније и преславно име Отац. Ово
име, као оно које показује Његову љубав
и милосрђе, толико је угодно Богу, да не
само што је благоизволео да оно буде
написано на многим местима у Светом
Писму, већ је и заповедио, да Га, када се
молимо, називамо Оцем: „Овако, дакле“,
рече, „молите се ви: Оче наш који си на
небесима“ (Мт. 6, 9). Пошто се Бог назива
и јесте Отац, следствено је и кажњавање
које је од Њега, очинско, односно такво
да нам доноси корист. Јер који отац
кажњава сина, не да би му било на корист,
већ на штету? Пошто је Он, понављам, Отац
и то Отац који толико воли Своју децу,
да има толику љубав према њима, какву
нико други не поседује: „Од ове љубави
нико нема веће, да ко живот свој положи
за пријатеље своје“ (Јн. 15 13), онда је
одавде јасно да је и сама казна коју Он
шаље, заправо љубав. Милост и доброчинство.
Кажњава да би спречио штету: „узет би,
да не би зло изменило разум његов, или
лукавство преварило душу његову“ (Прем.
4, 11). Кажњава да би исправио: „Господ
Господ отвори ми уши, и ја се не противих,
не отступих натраг“ (Ис. 50, 5). Кажњава,
да помилује: „посетићу палицом безакоња
њихова и ранама неправде њихове; али
милост Моју нећу уклонити од њих“ (Пс.
88, 33 – 34). Кажњава да би искушо и прославио:
„као злато у огњеној пећи испроба их и
као свеплодну жртву прими их“ (Прем. 3,
6). Кажњава мало да би учинио велико
доброчинство. „И мало намучени, велика
ће добра задобити“ (Пре,. 3, 5). Када би
злато имало осећање и глас, онда би оно
без сумње узвикивало и говорило ономе
који га излива: стави ме у пећницу и
сагори ме. Јер што се више усијам тим се
више очишћујем.

Свакако да нам није пријатно док испијамо
лек, гнушамо се и огорчујемо. Дрхтимо и
мучимо се, када хирург пружи руку да
одсече оболели део. Али ако верујемо да
овакво лечење одстрањује смрт и дарује
живот, прекидају се болесничке тешкоће
и дарује најслађе здравље, онда не само
што подносимо горчину терапије, ужасе
операције, већ ово и тражимо од лекара
и благодаримо му и речју и делом. Тим
пре, онај ко је уверен у то да Бог кроз
невоље одагнава оно што је штетно из
душе, одвлачи је са пута погибли, излива
јелеј на греховне ране, кажњава га на
кратко време, да би га успокојио и учинио
му добро у све векове. Такав не само да
осећа олакшање у болестима и утеху у
жалостима, већ се са задовољством њима
наслађује, као богонадахнути Павле.

Непознавање тога што има да се догоди
повећава тугу у несрећама. Пошто не
видимо и не знамо оно што често происходи
након неког времена, зато се и прекомерно
растужујемо, када упадамо у невоље и
несреће. Зашто толико тугујеш? Зато што
си изгубио богатство? Али ако би видео
да би те твоје богатство погрузило у
срамна дела, која би ти уништила здравље,
скратила живот, онда би твоја жалост
нестала. Јер свакако да би здравље и
живот претпоставио болести и смрти.
Зашто си снужден? Зато што си се лишио
угледа и моћи коју си имао? Али уколико
би видео да би те углед и моћ несумњиво
довели до неправде, грабљења и насиља
због којег би потпао под осуду и казну
грађанских закона, онда би твоја
снужденост нестала, јер би свакако
претпоставио једноставан живот срамоти
и казни. Зашто горко плачеш? Зато што ти
је умро син јединац и остао си без деце?
Али уколико би предвидео да би ван сваке
сумње твој син уништио сву твоју имовину
или издао твоју част или био лопов или
разбојник, тада туга не би нашла место
у твоме срцу. Јер више би волео да будеш
без деце, него да трпиш толика зла. Зашто
узвикујеш, ридаш и ропћеш? Због тежине
болести? Али када би унапред знао колико
би ти само штете нанело здравље, оставио
би и вапаје и плач и ропот. Јер би свакако
схватио да је боље претрпети једно зло,
него остала, многа и још тежа. Прекомерна
туга у невољама бива управо због тога
што ми не увиђамо и не знамо шта ће се
касније догодити. Истина, ми не видимо
и не предвиђамо будућност, али зато
имамо веру, која укроћује тугу и доноси
човеку утеху. Призови своју веру у време
несреће твоје и послушај чему те она
учи. Она ти говори да све бива од Бога и
да се без Бога ништа не дешава. Она ти
говори да Бог, као Отац, најчедољубивији
од свих отаца, шаље нам болести и невоље
на нашу корист. Она ти говори да ти мала
и привремена казна доноси бесконачну
славу и вечно царство. Уколико поверујеш
и увериш се да је ово истинито, чврсто
и неоспорно, такво ће уверење бити мелем
за сваку твоју жалост: оно ће ти отрти
сузе са очију, усладити горчину болести,
разагнати душевну буру и донети тишину
и радост у срце.

Многе је и велике невоље искусио Цар и
пророк Давид. Много и премного су га
угњетавала Саулова неправедна гоњења,
срце му је ранила неочекивана смрт
детета које му је родила Вирсавеја,
жалостили су га чести ратови са
непријатељима, узнемиравао га је напад
његовог сина Авесалома и његова жалосна
смрт је у њему узроковала уздахе и горке
сузе. У време невоља он се својим мислима
окретао и овде и онде, не би ли нашао
утеху, али узалуд ју је тражио, јер његова
душа никако није могла да се утеши. „одби
душа моја да се утеши“ (Пс. 76, 3). Али
сетио се, каже, Бога: „Сетих се Бога“
(Пс. 76, 4). Шта ово значи? Он је у своме
сећању свагда имао Бога. Зашто онда
говори да се тада сетио Бога, када је
његова душа одбила да се утеши? Зато што
је тада, у време невоље, тачније спознао
то што Бог устројава невољама. „У дан
невоље моје“, каже, „Бога тражих“ (Пс.
76, 3). Сазнавши, пак, уверио се да је Бог
послао невоље на њега, да је Бог Свеблаги
Отац, да Бог, видећи будуће, као садашње,
све устројава на нашу корист. Такво
уверење га није обмануло, већ је произвело
чудесно дело. „У дан невоље моје Бога
тражих, рукама мојим (пружах се) ноћу
пред Њим, и не преварих се“ (Пс. 76, 3). Оно
је искоренило његову тугу и донело
радост његовом срцу. Стога је са великом
радосшћу клицао: „Сетих се Бога, и
обрадовах се“.

Који је човек у свету искусио или
жалосније невоље или тегобније потребе
или мучније болести него што је све то
истовремено искусио многострадални
Јов? Био је богат, многодетан, најплеменитији
од свих под сунцем, славан, здрав (Јов
1, 3). Једног дана био је такав, а другог
дана постао је сасвим сиромашан, бездетан,
незнатан, болестан и сав у ранама, „от
главе до пете“. Дошао је до таквог стања
да „…узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше
у пепелу“ (Јов. 2, 7 – 8). Дошли су му и
пријатељи, али не да га утеше, већ да
додају још боли у његово срце. Јер су га
они, дошавши му, строго укоревали и
грдили, као лицемера и безаконика. И
сама жена му је додавала жалост на жалост
и бол на бол, искушавајући га и подстичући
на злохуљење. А који је мелем пронашао
велики подвижник у толиким невољама?
Који завој на толике ране? Размислио је
преблажени муж да је све ово од Бога и
да је Бог овако благоизволео, због чега
је и говорио: „Господ даде, Господ узе“
(Јов. 1, 21). Такво је уверење у његову душу
уливало храброст, снагу, трпљење и у
његова уста благодарење Богу. „Господ,
даде, Господ узе“, узвикивао је он, „нека
је благословено име Господње“. О речи
достојне поштовања, свете, душеспасоносне,
речи утешне, исцељујуће и испуњене
благодати Божје.

Боже и Господе сила и све твари Творче!
„Сваки дар добри и сваки поклон савршени
одозго је, силази од Оца свјетлости“
(Јак. 1, 17). Даруј нам овај дар, да када нас
муче болне несреће или узнемирава туга
у жалостима, да не гледамо доле по земљи,
као неразумне животиње, већ да, као
разумни људи узводимо очи горе, на небо;
удостој нас да се сећамо тога да си ти
наш Отац, Који си нас толико заволео, да
си и Сина Свога Јединородног дао ради
нашега спасења и да је од Тебе и срећа
и несрећа, и здравље и болест. Увери наш
ум у то да Ти на нашу корист шаљеш
различите недаће, и да нас кажњаваш да
би нас исцелио, удараш да би нас помиловао,
кажњаваш, да би нас прославио. Постави
у наш ум мисао, коју је имао блажени Јов,
када си испитивао његово трпљење
невољама. Усади у нашу душу мисао о
речима свештене молитве, којој нас је
научио Твој Син Јединородни.

Блажен је, браћо и сестре, онај човек
који у свакој својој жалости и мисли и
говори свете речи Јовове: „Господ, даде,
Господ узе, нека је благословено име
Господње“ (Јов. 1, 21). Блажен је онај
човек, који у свакој својој непријатној
ситуацији и мисли и говори свештене и
спасоносне речи молитве Господње: „Нека
буде воља Твоја и на земљи, као на небу“
(Мт. 6, 10)

Злочин је мислити на своје спасење на
рачун туђег хлеба, или туђих суза, или
туђих јабука. Вазда исти злочин, разног
степена – од 1 до 1000 – а истог имена:
егоизам. Ниједна створена ствар на земљи
нема више маски него нестворени људски
егоизам. Нема хаљине, у коју се он не
облачи; нема куће, у којој он не станује,
нити храма, који он није обесветио својим
присуством, својом молитвом, ни лепоте,
коју није наружио, ни језика којим се
није послужио, ни средства, којим се
није борио – ни разочарења, које није
доживео. свети владика Николај

Оставите Коментар