27.02.2016.

архиепископ Јован Шаховској: АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА (2)

Савремени човјек нема кад да се замисли над јединствено важним питањем, питањем које се тиче – не овог кратког 60-70-годишњег живота, него вјечности његовог бесмртног постојања у новим, величанственим условима. Прогутан сасвим криво схваћеном „праксом“, савремени човјек, утонуо у свој практично-земаљски живот, мисли да је он и уистину „практичан“. Каква очајна заблуда! У тренутку своје неизбјежне (њему увијек блиске) такозване смрти, он ће се својим очима увјерити – како је мало он био практичан, када је сводио питање практичности на потребе свог желуца и када је сасвим заборавио на свој дух.

А до тада, човјек стварно „нема кад“ да се замисли над елементарним законима свог живота. И, несрећни човјек неописиво пати од тога. Као дијете које се непрестано дотиче ватре и плаче, човјечанство се непрестано опрљује огњем гријеха и похоте, и плаче, и пати… не бивајући свјесно стања своје духовне дјетињастости, која се у Јеванђељу назива „сљепилом“, а која, заправо, и јесте реално сљепило срца, без обзира на присутност физичких очију.

Човјечанство само себе убија кроз гријех, и сваки човјек чини то исто. Узбуркујући се, узбуђујући се злом, разуздавајући своје најприземније нагоне, човјечанство себи спрема страшну судбину, као што то чини и сваки човјек који иде тим путем. Онај који сије вјетар – жање буру. И ето, над тим, јединствено важним питањем – „нема се кад“ замислити… „Живи (садашњим) тренутком“, „шта треба да деси – десиће се“ – одмахује саму себе душа од – у њој гореће – истине, а та истина каже да душа мора да уђе у себе, да се усредсреди, да проучи привезаности свог срца и поразмисли о свом удјелу у вјечности. Творац свијета је заповиједио човјеку да се брине само за данашњи дан; свијет наређује човјеку да се брине само за „садашњи тренутак“, утапајући човјека у море брига о читавом животу!

Тема о морално ситном уопште није ситна. Ту се огледа апокалиптички приговор Божији хришћанском свијету – да је он „заборавио прву љубав своју“. Колико ли је само чистија и морално узвишенија чак и та пољуљана природа из које је саздано његово тијело! Колико ли је чистији камен који је спреман да завапи против људи који не узвраћају славу Богу, колико ли је чистије цвијеће и дрвеће у свом чудесном кругу живота, колико ли су величанственије покорне Закону творца звијери у чистоти својој. Божија природа не пуши, не дрогира се, не чини разврата, не трује Богом дани плод. Неразумна природа учи човјека – како треба носити Крст послушања Богу у свим бурама и патњама овог живота. Човјек мора да се замисли над тим.

Неки мисле да све што се дешава овдје, на земљи, не оставља никаквих посљедица. Човјеку са нечистом савјешћу, наравно, пријатније је да тако размишља. Али зашто себе лагати? Прије или касније, мораћемо да увидимо осљепљујућу тајну чистоте стварања свијета.

Ми себе осјећамо као „живот“. Па зашто онда себе тако мало цијенимо, и тако плитко осазнајемо Онога Који је створио свјетове, да о овој земљској нашој ускомешаности размишљамо као о једином начину постојања човјека? Ми смо огромно много већи и виши од онога што смо овдје, на земљи, навикли да називамо својим животом; виши смо, чак и од онога што називамо својим идеалима. Ми смо – зрно, у земљу положено. И зато ми данас и не видимо површину васељене, ону истиниту слику природе, која ће се пред нашим очима отворити у тренутку наше такозване смрти, односно, за свих, веома брзо.

Оставите Коментар