06.02.2015.

архиепископ Јован (Шаховској) – АГОНИЈА САМОЋЕ

Страх – то је агонија човјечанства… Тешко га је до краја разумјети и немогуће га је сасвим излијечити. Могуће је само исцијелити га небом или заглушити га земљом, изгњавити га животном трком, прикрити бригама; од ове се муке може само на вријеме одвући пажња – различитим плановима, надама, кратким радостима земље, или неком другом њеном бољу.

Страх, као вјетар, среће човјека на свим путевима његовим. Чега се само не страше људи у свијету! Отишли од свог повјерења Творцу, они граде свој земаљски живот, окружени бригама, секирацијама, страхом и ужасом.

Пошто су престали да пребивају у рају слатког Божијег повјерења према Богу, људи су почели да се мучно плаше свега и свачега, и да сав свијет плаше собом. Људи су напунили земљу лажју и несрећом у којој живе, непрестано бивајући призивани у други, виши живот, али готово уопште се на њега не одазивајући. Утонуо у земљу, човјек види само њено црнило. И сва природа осјећа ту одлученост човјека од вишег живота и слободе, и мучи га, и боји га се. Трње је окружило живот човјечији, бодљикави коров је никао на његовим путевима. Зло и страх су почели да уједају човјека. Они га ујести могу само „у пету“ (1 Мој. 3:15), али у пети, односно, у вањским, периферним осјећањима и мислима се и сконцентрисао сав земаљски живот, након што је пао са висине свијетлог Разума. И, бивши рањен у своју јадну пету, човјек је почео да изнемаже свом дубином свога бића – тако је слаб он, бивши лишен Благодати. Као звијер, он трепери од страха и плаши се свега, „Страх и трепет дође на ме и покри ме тама“.

Након што је оставио своју прву љубав (Откр. 2:4), а није се научио посљедњој својој љубави – у Христу, – човјек је почео да се обазире унаоколо у свом огромном и хладном брлогу свијета и – уплашио се. Тако је почела историја, коју човјечанство до дан-данас није изживјело. Његове очи су почеле да се топе од опасности, од неистинитости свог живота и живота другог човјека. Зле силе су почеле да га муче, да га привлаче, да му дарују своје илузорне насладе, да би га њима послије тукле, наслађујући се његовом беспомоћношћу и помраченошћу. И човјек је навикао да тамне силе господаре над њим. И почело је да га посјећује ново осјећање: радост да буде зао и страшан за своје окружење. И што више он живи у својој злобној наслади мржње према другом човјеку, у својој жељи да влада, у својој гордости – тим више се он боји и страхује од другог човјека.

Тајанствено је и страшно рођење човјека на свијет. Страшан је човјеку и прелаз из тамне утробе свијета у тајанствену вјечност. Страшна је, својом уникалношћу и одговорношћу, свака минута овог живота. Али човјек је научио да замазује свој страх, да га сакрива, чак и да се смије над њим, да га лаже; он му се чак потчињава и приноси му жртве – да би обезбиједио лакоћу постојања под његовом влашћу. Таква је суштина и древног и савременог идолопоклонства: култивирања вјештачког врта живота и мисли изван Бога… Човјек себе само обмањује, живећи бездушно и „неустрашиво“.

Савремена трка човјечанства, његови интереси, његове представе о свијету, његова цивилизација, тај рингишпил људи који се из дана у дан окреће све брже у простору и времену, израста не само из социјалних и културних веза људи, него и из страшне усамљености човјека у свијету, од самоће коју човјек хоће да сакрије – и од себе, и од других људи.

Древно поклоњење идолима и фетишима већ је представљало манифестацију те усамљености. Стремећи да од себе и од других сакрије своју ништавност и своју метафизичку наготу без Бога, човјек је градио, и данас гради, свој свијет. Али чак и у том тамној устремљеност човјека – да од себе самог сакрије своју слабост и малост – крије се искра његове слободе: да изабере свој пут.

Пошто није оцијенио и не цијени своје високо достојанство и своју слободу да буде син Божији, човјек се тој слободи вјере у Бога, љубави према Богу и послушања Њему мора учити кроз сву бол своје нељубави, невјерја и непослушања. Земља, која је остала Божија, до посљедњег својег зрнцета прашине и најмање своје травчице, постала је сурова школа човјекова. Миомирисна близином небеском свијету, земља је за човјека постала сурова учионица Божије истине и правде. Унутрашње зло човјечије нељубави према Богу постало је – и сваким даном поново постаје – вањско, физичко и историјско окружење човјека. Зло, које ниче у бездану људске душе, зло, које није омивено покајањем, корача ранама, чиревима и болестима по тијелу земље. Библијски „трње и коров“, којима је окружен наш живот – су наше болести, наши страхови, наше пометње и ужаси; у вањски свијет је све то допузило, утрчало, улетјело из унутрашњег свијета човјекове душе, која је задрхтала и стресла се када је издала Бога.

Историчари древних вијекова (као што је Fustel de Coulang – „La Cite antique“) свједоче о том нечовјечном, „тоталитарном“, тамном страху, којим се кретала и управљала историја древног свијета.

У свим областима живота људи су били робови свог тамног страха, док им није био дат нови страх – високи страх светог закона. Творац је од страхова земље почео да лијечи људе страхом Свог Закона. Човјечанство, које се сваким даном све више замрачује и које се сво вријеме и на сваком кораку нечега плаши, од тамног страха може бити излијечено само новим страхом: вишим, свијетлим страхом; већ, више, не бесмисленим треперењем пред ужасом живота и слијепе судбине, него страхом благоговенија пред законом Творца и Његовог Духа, страхом моралне одговорности за дате таленте истине и љубави. „Изуј чизме своје, јер земља на којој ти стојиш, света јесте“.

Послије оваплоћења Логоса и доласка у свијет огња Духа, сва земља (за вишу свијест човјекову) постала је света, и гријех човјечански је на земљи још више добио на одвратности, постао је још веће безумље, него што је био у времена самог Закона. Свијетли страх пред запаљеном крошњом величанственог Божијег савршенства је почетак посљедње мудрости човјекове: „Почетак Премудрости је страх Господњи“. Ријечју Своје Истине Творац је ишчупао смртоносну стријелу из живота човјечанства и побиједио зло том истом стријелом. Ослободивши страх од његовог демонског отрова, Дух Божији је почео да таквим, очишћеним страхом утврђује и узвисује срца људи. И, навикнути на страх, као на свој живот, људи су почели да се хране новим, вишим страхом, и да се враћају Богу, смислу свог живота, ослобађајући се својих старих страхова. Страх је учињен безопасним, преображен је, уздигнут је ка небу…

Тај страх Божији је способан на бесконачно уздизање и префињавање, и напушта област било какве бојажљивости. Због тога он није био укинут доласком на земљу Богочовјека када је свијету донио Нови Завјет, Завјет – сада већ више не страха, него неустрашивости љубави. Страх је остао у свијету, као свијетли ореол над огњеним човјековим стремљењем ка Божијој Чистоти.

Човјечанство је почело да живи између два страха: чистог и свијетлог, и тамног, грешног страха, бивајући запаљено час једним, час другим. Човјек је остао способан да, поред узвишених осјећања анђеоског благоговенија пред Именом Господа Сила, у себи сакрива и показује тамни демонски страх – страх сујевјерја, самољубља и егоизма.

Дубока душевна раздвојеност, коју много људи преживљава и осазнаје, може бити исцијељена само очишћењем и освештањем страха. У својим преживљавањима немогуће је искоријенити сваки траг било каквог вида страха. Али је зато свој страх могуће узвисити. У томе се састоји религиозно цвјетање човјекове личности.

Први тамни страх човјека јесте бојазан да види Бога. То је – свемирно и свевремено – сакривање Адама-човјечанства од близине Божије. „Го сам, те се сакрих“. Тако се и дан-данас човјечанство крије од Бога у својим дјелима, осјећањима и жељама.

Други тамни страх човјеков је бојазан да види другог човјека. Дубина антроплошке истине се раскрива већ на првим страницама Библије: „Ево… да се сакријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме сретне“ (1 Мојс. 4:14). То су ријечи Каина послије убиства брата.

Онако како се човјек боји да не нађе Бога, тако се боји он и да Га нађе, да угледа свог Спаситеља у себи и у другом човјеку. Некада се човјек плаши да у себи и у брату пронађе вишу човјечност.

„Гдје си, човјече?“, – зове Дух Божији истог тог древног библијског Адама – човјечанство. И сваки човјек, свјесним – или несвјесним – покретом своје душе одговара Богу: „Чух Твој глас у врту, па се препадох, јер сам го, те се сакрих“ (1 Мојс. 3:10).

Бјежање од човјека је само друга фаза бијега од Бога. Они који су од Бога отишли, али још нису и од људи, нису далеко од повратка Богу. Метафизички одлазак у Бога невјерујућег човјека од другог човјека јесте посљедња форма моралног солипсизма, злоћудни тумор човјечанства које се не развија у правцу Божанствене истине, него у правцу свог сопственог егоистичког бића.

Страхови злих служе злу. Човјек се плаши да призна да је ништ и го. Бивајући свјестан своје наготе, човјек се плаши да окрене своје чело и своју вјечност (човјечност)[1] према Богу. И, бојећи се тога, он се боји да било гдје, у свијету или у свом животу, открије или покаже Бога. Тако човјек сам себе изгања и тјера од лица Божијег у „тму вањску“, гдје је „плач и шкргут зуба“, гдје је безизлазна патња човјечности која за себе не жели да умре и васкрсне у Богу.

Ужасом своје неусклађености са Богом, неусклађености која некада зна да буде вапијуће дубока и жива, објашњава се невјерје човјека, та тамна човјекова бојазан да у себи или било гдје у свијету угледа Бога. „Нема Бога!“… „Не може бити Бога у свијету, у којем је толико зла и патњи!“ Али то већ јесте неко знање о Богу, и већ то је трепет пред неусклађеношћу својом, и свијета, са Богом. У невјерју се крије ужас могућности сусрета са Богом. Страх се одлаже, одгуркује, душа се умирује невјерјем… Тако само птица која трчи по пустињи – ној – крије своју главу у пијесак, спасавајући се од оних који је гоне. И тако се човјек од Творца сакрива – у пустош.

Али у страху павшег човјека може се видјети и рајски одговор прве стидљиве цјеломудрености твари: „Господе, иди од мене, јер сам ја човјек грешни!“ Тако кличе, обухваћен стидом и ужасом своје слабости и нечистоте, апостол Петар после чудесно јављене милости према њему на Тиверијадском језеру. Овдје се већ открива – не тамно стремљење да се побјегне од Свјатаја Свјатих, него анђеоско сакривање себе од Њега, због љубави према Њему, због стида за себе, због своје немоћи и неприпремљености за тај сусрет.

И човјек у том свијетлом ужасу већ носи у себи одсјај Рајске радости херувима и серафима, који своја лица покривају пред Сунцем љубави.

Сваком истинитом покајању иманентно је осјећање светог сакривања себе од Бога, које показује рајску природу човјековог покајања, као налажења мјеста свог духовног саображавања са Богом. Свијетли трепет блудног сина пред љубављу Оца, сина који схвата да он „нема право да се назове сином“, – исти је онај страх, који је имао апостол Петар, послије чудесног улова рибе на Галилејском језеру.

Када би се наших људских срца дотицао само такав страх! Али ми, људи, бивамо или безосјећајно-дрски према свему – према животу и према смрти, према добру и злу, или – напротив – необично испрепадани и бојажљиви, неповјерљиви према животу, према стихијама, према животињама и према људима. И чак сама наша неустрашивост често зна да буде – не знак Вјечног Живота који се у нама рађа, него само један од израза наше безосјећајности према тајнама живота и његовим светињама.

Човјек самоувјерен, човјек који се не боји никаквих тешкоћа у животу, који се ни смрти не боји – одједном бива испрепадан од саме помисли да би му на послу шеф могао да одржи придику, или да би му се у друштву због нечега могли подсмјехнути, или, напротив – да ће остати без неког одликовања, или да неће моћи удовољити свом самољубљу. Храбри војници знају да поблиједе од једне ријечи или погледа слабе жене. Тамни страх увијек бива изазван страшћу. Тај страх је увијек посљедица неистините љубави – било према свијету, било према другом човјеку, било према самом себи. Али страх бива и од душевне празнине, од тога што је човјек изгубио самог себе. Таквим страхом се био препао апостол Петар у Каифином дворишту, у присутности Самог Христа Спаситеља. Спреман да да живот за Христа (таква је посљедица самоувјерености), он се одједном био изгубио и препао.

У свом тамном страху савремени човјек веома личи на оног најпримитивнијег. Чега се само не боје људи! Живот савременог човјека, баш као и оног древног, саткан је од страхова који, као птица, пролијећу кроз његову душу, и не одражавају се увијек на екрану његове свијести. Савремени човјек не бива свјестан свих својих страхова. Али, како у његовом срцу нема потпуног мира, може се рећи да његови страхови – та дјеца људских страсти – живе у његовом душевном дому.

Страхови улазе кроз врата и прозоре човјека, звижде кроз браве и кључаонице његове душе, пуне све поре живота; они парализују дјелатност активних људи, и побуђују на интензивну дјелатност људе пасивне. Онај који није безосјећајан, мора нечега да се боји; понекад – и много чега. Управници и поданици, начелници и потчињени, богати и сиромашни, здрави и болесни: свако се боји на свој начин… Несумњиво је да савремени човјек, са свих страна препадан свакојаким личним, друштвеним и свјетским привиђењима, више и теже робује демонским страстима – од древног паганина или наивног африканца наших дана.

Још недавно је велики број људи – застрашен ауторитетом „науке“ – журио да се одрекне од највиших вриједности свог живота и културе – од Творца, од вјечног спасења свог, од Јеванђеља, од душе своје… Па зар то није био страх од привиђења? Данас су све те дјетињасто-научне хипотезе прошлог вијека просто ишчезле, у свјетлу нових човјекових спознаја, пред новом ријечју науке, науке која више не супротставља себе Богу, него скромно осазнаје своје границе.

Човјека мучи његово властито тијело. Тијело човјечије има своје сопствено поимање среће и патње, радости и туге. Тјелесне емоције за човјека постају нови извори страдања и страхова – страхова тијела и страхова да се тијелу уступи. Тијело је инертно, упорно, тврдоглаво и грубо у односу на дух, оно има своју сопствену психологију и вољу. Оно наступа на човјеков дух, као лав; ипак, ако га дух свеже, тијело се претвара у послушног пса. Оно је „од овога свијета“, и не признаје више захтјеве људског духа; оно се мора нудити на добро дјело, на молитву, на самоодавање.

Тијело, као „душевно“ (1 Кор. 15:44), плаши се много чега. Оно неријетко дрхти, када у исто вријеме дух човјека остаје миран и предаје се у руке Божије (то је показало искуство многих вјерника у вријеме авионских бомбардовања).

Човјек се плаши да се сусретне са самим собом, зато што, нашавши себе, може да нађе и Бога. А Бога човјек неће да сретне. Зато се човјек и боји своје велике дубине, и сав свој живот бјежи од најмањег удубљивања у себе. Сво бјежање његовог живота, сва гунгула у свијету, сва динамика његове цивилизације, са њеном нивелацијом и стандардизацијом живота, са њеним забавама и заносима, све бриге, планови и ентузијазам – буквално тјерају човјека од Лица Божијег, и лишавају га човјечијег лика. Али – „Камо да одем од Духа Твојег, Господе, и од Лица Твојега куда да побјегнем?“ То још многи не могу да схвате. Порив невјерника или човјека од мале вјере је усмјерен ка бјежању од своје дубине, од своје тишине, у којој је сакривено рајско блаженство, у којој Бог среће човјека. Бјежи човјек од духовног свијета – али куда? У порочни круг вањског стваралаштва, вањских задатака, вањских односа са људима, пролазних успјеха који ничу и нестају у магновењу; бјежи он у радости које га никада не засићују. И човјек се све више боји да остане сам са собом. Он више не гледа на звијезде, не замишља се у тишини над животом. Дубина његове душе, која је у стању да прими величанствену љубав Самог Творца, за њега не представља радост; она је за њега језиво привиђење.

Човјек се боји дубине свог бесмртног „ја“, своје апсолутности, „способности на све“: евентуалог бездана свог злочина и крајњег свог предавања Богу.

И у свему се човјек плаши свог бола, и неизвјесности, као неочекиваног бола. Плаши се он и од самог свог страха, јер је страх – бол; човјек се може плашити и својих радосних нада. Онолико, колико је дубок човјек, толико је тајанствено-бескрајан свијет његовог духа; заиста се може рећи да је такав дух, какав је људски, могао бити дат само бесмртном човјеку.

Научна психопатологија и психотерапија превише апстрактно (те зато неистинито – изван критеријума добра и зла) истражују област несвјесног; због тога, чак и у својим најсофистициранијим анализама, оне не могу ни да се дотакну правих тајни човјековог живота.

Оставите Коментар