архиепископ Аверкије Џорданвилски: У ЧЕМУ ЈЕ НАШЕ СПАСЕЊЕ

[dropcap letter=“О“][/dropcap]но што се сада збива свету тешко је изразитии описати обичним људским peчима. Никакве речи нису довольне да би се живо и упечатљиво представио сав ужас онога што се догађа, Jeднo трeбa да буде јасно сваком човеку здраве, непомрачене свести, да се више не може живети овако како сада живи огромна већина савремених људи и да, ако се нешто не промени, човечанство неминовно очекује страшна, потресна катастрофа која прети неизбежном пропашћу како све савремене хваљене „културе“ тако и самих људи.

Шта да се ради? Где тражити спасење?

Зар у овим безбројним новим открићима и свакојаким проналасцима, који се, као што је показао живот, у већини случајева не користе за добробит него за унесрећивање и погибију људи, или – у заношењу разним фантастичним теоријама, или — у политикантству, којим се данас тако много људи ватрено бави?

Наравно, не!

Једини истински пут спасења одавно нам је вeh показао сам оваплоћени јединородни Син Божији, који је дошао на земљу и пострадао на крсту ради нас људи и ради наше спасењa.

Јер нема другога имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти (Дап. 4, 12) осим имена Господa Иcyca.

А како правилно и незаблудно ићи овим путем спасења показују нам живи примери из житија Светих Божијих угодника, тих Христових пријатеља. Како је Сам благоизволео да их назове (Јн 15, 14-15). Ова житија светих, у Светој Руси својевремено омиљено штиво наших благочестивих предака, и ми треба да читамо и пажљиво проучавамо, црпећи из њих животне поуке и примере за подражавање.

Наша света Црква прославља 6. децембра по нашем православном календару спомен једног од највећих таквих угодника Божијих.

То је светитељ Христов Николај, архиепископ Мирликијски, чудотворац.

„Самим праведницима није потребна слава, али нама који смо још у овом животу неопходно је сећање на њих – ради подражавања“ тако објашњава прослављање светих велики отац Цркве Свети Василије Велики. И зато нека ућуте махнити секташи, који, злонамерно кварећи наш прекрасни обичај поштовања светих, који потиче од првих векова хришћанства, хуле на њих и самим тим хуле на Бога, дивноg у светима Својим (Пс. 67,36).

А ко је био Свети Никола и зашто нам је тако драг?

„Видим, браћо, ново сунце које се појављује над земљом и доноси слатку утеху жалосницима и страдалницима“, тако је ускликнуо епископ патарски који га је посветио у чин презвитера, „срећна је паства која га буде имала за свог руководитеља, он ће у њој укрепити веру у господа, он ће је упутити у врлински и побожан живот, он ће бити усрдни помоћник свим злопатницима“

Сав живот светог Николе био је блиставо испуњење ових надахнутих пророчких речи епископа прозорљивца. Од своје најраније младости свети Никола је сав горео пламеном веом у Бога, будући да је био строг и непокоолебљив ревнитељ за чистоту светог православља.

Он је водио најстрожи подвижнички живот у непрестаном бдењу, посту и молитвама; заборављајући самог себе, он је саможртвено помагао сиромашнима, тешио патнике, штитио неправедно оштећене и крепио је и учио колебљиве и слабе y вери и никада није престајао да свим људима чини сва могућа дела Хришћанске љубави и милосрђа.

Он је у пуном смислу речи био правило вере и образац кротости, како га назива света Црква у својим песмама, и зато нема другог таквог угодника Божијег, кога би сви тако поштовали, прослављали и величали као светитеља Христовог Николу. Његова светост посведочена је многобројним чудима. Нема другог таквог угодника Божијег од кога би истицало такво неисцpпно море чуда као од Светог Николе. Особито умилно и свето поштовао га је свагда наш православни руски народ као „Николу Милостивца“, истичући тим називом основну особину његове хришћанске врлине којом је тако привлачио к себи и пленио човечија срца. Али њега су поштовали не само хришћани него чак и мухамеданци и незнабошци, као великог чудотворца и брзог помоћника људима у свим невољама и искушењима. И никада се нису постидели у свом уздању у њега, као пријатеља Христовог, који је испуњавао све што је заповедао Христос (Јн 15, 14).

Њега не поштују једино савремени људи нечастивог Запада, који мисле да Су „висококултурни“ и „напредни“ који су — страшно је рећи! – од прослављања Радосног спомена тако великог угодника Божијег направили лакрдијашку забаву, представљајући га у виду неког веселог седoбрадог старчића румених образа – „Caнтаклоca“ или „Деда Мраза“. У ноћи пред његов празник приређyiy некакве веселе „николајевске вечеpи“ ca игранкама и богохулним разонодама, на којима се просто ругају славном светитељу, приказујући га у смешном виду уз духа зла, кога ту не би било умесно ни спомињати; у излоге продавница, у новине и часописе стављају слике и саопштења која вређају религиозно осећање поштовалаца овог великог светитеља, забављају се његовим именом у неумесним шалама, па чак и своју децу уче да се неозбиљно односе према спомену великог светитеља.

Како је све то недостојно!

Брука је и срамота савременог човечанства што оно преузносећи се и дижући велику галаму о својим „културним достигнућима“ и „прогресу“ не уме достојно да поштује таквог истинског великана духа какав ie био Свети Никола, неупоредив са баналном садашњошћу оваквог човечанства, које све истински велико и свето претвара у шалу и забаву.

Код нас православних треба да буде сасвим другачији однос према светитељу Христовом Николи: ми можемо само, трепетно и побожно, да осећамо дубоко поштовање према његовом свештеном спомену и да се трудимо, према својим могућностима, да ревносно подражавамо светост његовог живота, јасно схватајући да је једино у томе наше спасење. Свети Никола је још од свог детињства и младости избегавао уобичајеne“дечије несташлуке и забаве, волео је уздржање и усамљеност често је посећивао храм Божији, удубљивао се у читање свештених књига и велики део времена проводио у молитвама. Тако су га васпитавали његови његови родитељи.

Јесмо ли ми били такви и да ли тако васпитавају својy децу и код нас?

Свети Никола је био је ватрено одан својој светој Цркви и пламено је ревновао за њену Славу и за чистоту васправославне вере. Он није могао да подноси да у његовом присуству неко хули на свету веру и да је срамоти, и да понижава свето Име Божије. Крајње кротак и Смирен, пун љубави и благонаклоности према људима, он ипак није могао да издржи богохуљења јеретика Арија, којије понижавао божанско достојанство Сина Божијег, и у наступу свете ревности за Господа, не размишљајући о последицама, ошамарио га је у присуству свих учесника васељенског сабора. Због тога су хтели да му одузмy епископски чин, али сам Господ и Пречиста Мајка Божија оправдали су овај његов смели Поступак. У виђењу, пред очима чланова сабора Господ Исус Христос је уручио Светом Николи Јеванђеље, а пресвета Богородица је положилa На његова рамена архијерејски омофор.

Да ли смо и ми свагда спремни да тако Неустрашиво и ревносно бранимо нашу свету веру од јеретичког и безбожничког ругања? Не догађали се каткад да спокојно и равнодушно слушамо како се у нашем присуству ругају вери у Бога и исмејавају свету Цркву и њене установе, штавише, не решавамо се да подигнемо свој глас у заштиту поругане светиње?

Свети Никола је увек први долазио на богослужење у храм Божији и последњи одлазио из њега. Ова његова навика, као што је познато из његовог житија, допринела је његовом избору за епископа мирликијског. Да ли и ми свагда тако журимо у храм на Почетак богослужења и да ли одстојавамо на њему све време од почетка до краја? Не дешава ли нам се каткад да се страшно бојимо да закаснимо на некакво заседање или на неку обичну представу или весеље, а да у Xpам Божији чак и намерно закашњавамо да се не био напрезали дугим стајањем?

Свети Никола се одликовао необичним милосрђем и љубављу према свим страдалницима и онима којима треба помоћ и утеха. Сву богату имовину која му припала по наследству од родитеља он je употребио на доброчинства. Многе људе је спасао од греха и порочног живота својим милосрђем, при чему се трудио дa добро чини свагда тајно, по заповести Христовој – тако да не зна левица шта чини десница (Мт 6,3).

Да ли и ми тако употребљавамо своје приходе и имовину за добра дела – ради помоћи невољницима? Не догађа ли нам се чешће да радо трошимо новац, чак и веће износе, на свакојаке греховне прохтеве, на весеља и разноврсна задовољства и уживања, а да се равнодушно односимо према људској невољи и беди? А ако и дајемо милостињу, то обавезно чинимо тако да сви о томе знају и да нас за то преузносе и хвале? Није ли на овом последњем начелу заснована већина савремених добротворних организација, које, по јеванђељском изразу, тако воле да трубе пред собом (Мт. 6,2), стичући својим „доброчинствима“ славу међу људима и затим је користећи у богзна какве циљеве, вероватно не увек чисте, а понекад и очигледно сумњиве?

А такозване „добротворне балове“ овде je cтpaшно и помињати. То је права срамота двадесетог столећа, јер се на њима прилози за оне којима је потребна помоћ не дају од чистог срца, него се добро „исплешу и то у ноћима пред празнике и у дан е поста, чиме се осквpњују дани посвећени Богу.

Такве „жртве“ нису угодне Богу.

У свом личном животу Свети Никола је био необично једноставан и малим задовољан, чак и кад је постао архипастир. Носио је најскромнију одећу, без икаквог сјаја и раскоши, јео је сасвим мало хране, строго држећи све постове које је установила света Црква.

Да ли смо и ми тако задовољни оним што је најскромније и најнеопходније за живот, како нас учи свети апостол. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1 Тим 6, 8)?

Зар нема код нас тежње ка стицању изузетно раскошне и отмене одеће, „по последњој моди“ која постаје предмет наше сујете и преузношења над другим људима који немају могућности да стекну тако скупу и „помодну“ одећу?

Зар не волимо понекад да наслађујемо своје непце пробраном и укусном храном, употребљавајући је у много већој количини него што је то потребно за одржавање снаге и здравља?

А о држању постова у наше дане већ је тешко и говорити! Многи Сматрају да су постови за њих сасвим необавезни и гледају на њих као на неки неподношљиви japaм и као на нешто што је тобоже сасвим непотребно, криво тумачећи христове речи о томе да не погани човека што улази у уста (м 15,11), речи које, узгред, немају никакве везе са нашим постовима.

Светитељ Христов Никола изнад свега на свету ставио је правду Божију и волео је праведност. Код њега на само да није било никаквог улагивања или додворавања властодршцима, моћнима и славнима овога света, као што се то сада на сваком кораку среће, него одважно и саможртвено, војујући за правду, и п ред духовним и световним властима свагда иступао не размишљајући о последицама за себе.

Савременим „либералима“ никако није по вољи његов поступак према нечастивом јеретику Арију они покушавају чак и да порекну стварност тог догађаја. А каквy је тек храброст показао борац за истину Свети Никола кад је на месту погубљења истргао мач из руку џелата и својим сопственим рукама ослободио из окова своje суграђане невино осуђене на смрт.

Каква се сила ревности у борби за истину јавила у њему када се он, неприсутан, чувши молбу тројице војсковођа неправедно осуђених на смрт, јавио у сну цару Константину и претећи му захтевао њихово ослобађање.

Како све ово не личи на понашање многих савремених архијереја који се улагују безбожној власти и дворавају људима богатим и угледним, и спремни да по њиховој вољи газе сваку правду.

Сви као да разумеју до какве је кризе и стварног ћорсокака дошао човечији живот, и каквом страшном катастрофом светских размера то прети човечанству, али истовремено не чине баш ништа да се ова криза реши и да се из овог ћорсокака изађе, а све је теже и црни злослутни облаци све више се гомилају над човечанством.

Шта да се ради?

Мање лепих, али бесплодних, а често и лицемерних речи о хуманости, човечности, праведности, свеопштој ситости, лагодности и задовољству, о миру свег света и општем благостању, речи којима нас тако обилно и неодговорно обасипају многе савремене вођe и друштвени делатници, који настоје да буду руководиоци народног живота, мање речи, а више дела, више оних стварних, истинских дела хришћанске побожности, љубави и милосрђа којима се тако прославио и на које нас самим својим животом позива Христов светитељ Николај. Узмите његово житије, пажљиво га прочитајте, проучите га, урежите га дубоко у свом срцу и саставите по њему програм свог живота, и то не само личног, приватног живота него и друштвеног и државног живота. Ако заиста желимо добро себи и свему човечанству, овај општепризнати, свенародни светитељ треба да нам буде светли узор на кога треба да се угледамо.

А пошто је нама, грешнима и слабима, тешко да, ослањајући се само на своје сопствене снаге, подражавамо тако Великог Светитеља у Његовим подвизимa, треба да га усрдније молимо да нам својим светим молитвама дарује благодатну божанску помоћ одозго:

„О, свеблажени Николаје, не престај да се молиш Христу Богу за оне који вером и љубављу поштују увекрадосни и свепразнични спомен твој!“ Амин.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 19. децембар 2015.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци