[dropcap letter=“А“][/dropcap] сваки који се бopu og свега се узgржава, они пак ga goбujy распаgљив венац, а ми нерасдаgљив. Јa, gaкле, тако трчим, не као на непоузgано; тако се бoрим, не као онај који бuje вешар; неiо изнуравам тeло своје и савлађујем Та, дa проповеgајући gpyгuмa не бygeм сам оgбаиен. (IKор 9, 26-27)
Ове речи великог апостола незнабожаца, Светог Павла, јасно нам одређују суштину истинитог хришћанства, или православља. Истннито хришћанство, или православље, јесте подвиг самоодрицања и самопрегора ради достизања нераспадљивог венца. Овде свети апостол употребљава Корннћанима добро познату слику тркача на тркалиштима и бораца (рвача) на борилиштима (као што је познато, Коринт је био познат по својим „Истмијским играма“), који су се ра- ди добијања распадљиких венаца уздржавали од гвега што може да учини тело дебелим и да га тиме ослаби, повлачећи паралелу између њих и оних који желе да се подвизавају подвигом хришћанског живота. Ради успеха у томе потребно је исто тако изнуравати телo своје и савлађивати гa, а то је сасвим разумљиво ако узмемо у обзир друге речи истог великог апостола: Јер је тјелесно мудровање смрт (т.ј. телесне помисли), а духовно мудровање живот и мир.Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може. (Рим 8, 6-7). И зато – који су по тијелу, т.ј. који живе по тијелу, не могу угодити Богу (Рим 8,8).
Овде је јасно узакоњење хришћанског аскетизма, који је суштина истинитог хришћанства или православља.
Тако трчите, да добијете, поучава зато свети апостол.
Зато треба да нам буде јасно да тамо где нема подвига уздржања, подвига самоодрицања и самопожртвовања, смирења и потчињавања свога тела духу, нема ни истинског хришћанства и не може бити говора о истински хришћанском животу.
Са овог становишта постаје нам сасвим јасна тако важна установа свете Цркве као што је Велики пост, који је сада у току.
Велики пост је кao неки символ целокупног тока истински хришћанског живота, а уједно и годишње упражњавање подвига хришћанског живота и годишње подсећање на то како треба да живи истински хришћанин и какав је коначан циљ његовог подвижничког живота.
Као што нас Божићни пост доводи до светлог и радосног прослављања васкрсења Христовог, тако ћe и лични подвижнички живот сваког од нас довести до вечне радости и вечног блаженства у незалазном дану Христовог Царства.
Стога није случајно што је време велелепног празновања Победе [Недеље] Православља усклађено са првом недељом Поста. Сва лажна учења, све јереси, „отпадања“ и расколи природно проистичу из одсуства жеље за законитим подвизавањем у смиреној послушности светој Цркви, и, кao што то показује живот, сама за собом повлаче одступање од истински хришћанског подвижничког живота. Довољно је указати на готово потпуни нестанак правог поста код савремених римокатолика и неку жестоку озлојеђеност и нападе против њега протестаната и секташа, који сасвим поричу његов значај, без обзира на јасна сведочанства о његовој важности у Речи Божијој.
Али о том истом нам непрестано сведоче не само празновање Победе Православља у првој недељи поста него и сва наредна празновања недељних дана Великог поста.
Друга недеља Великог Поста — спомен Светог Григорија Паламе — такође је победа православља: то је победа православног учења о подвижништву, о великом значају подвига молитве и поста, као моћних средстава за унутрашње благодатно обасјање човекове душе и њено преображење божанском таворском светлошћу.
У трећој недељи Великог поста — Крстопоклоној недељи — упоређује се подвиг истински хришћанског живота са ношењем крста и самораспињањем, да се испуне речи самог Господа Исуса Христа: Ко xoћe за мном дa идe нека се одрекне ceбe и узме крст свој, и за мном идe (Мк 8, 34) и речи Светог апостола Павла: А који су Христови, распеше тело ca страстима и жељама (гал 6,24). А прослављање упоредо са крстом и васкрсења Христовог (… и свето васкрсење Твоје славимо) подсећа истинског подвижника крстоносца на радост васкрсења која и њега очекује, као венац његовог подвига.
У четврту недељу Великог поста — спомен Преподобног Jована Лествичника — прослављамо једног од највећих православних подвижника, и, уједно, законодавца православног подвижништва, који нам је оставио чудесно писано руководство, приручник православног хришћанског подвижничког живота — „Лествицу духовну која узводи на небо“; књигу изузетну по својој дубини и духовној мудрости. Црквени типик прописује да се ова књига чита у храму на богослужењу у све обичне [радне] дане Великог поста.
Пета недеља Великог поста — спомен Преподобне Марије Египћанке — прослава је православног покајничког подвига, који је највећу грешницу учинио ангелоподобном праведницом, жену „испрва препуну сваког блуда“ — ,,невестом Христовом“. То је истински тријумф православног подвижништва, које, уз помоћ благодати Божије, чини дивно чудо потпуног препорода човечије грешне душе — оно „новотворење“ ради кora je и дошао на земљу и пострадао за нас оваплоћени јединородни Син Божији: остављајући вам пример дa идете његовим стопама (1Пет 2, 21 ).
Шеста недеља Великог поста је свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим на „надземаљски празник“ свога pacneћa 3а грешни човечански род. А затим иеди „Света и Велика“ седмица страдања Христових, која нас води кa светлој радости Пасхе.
Сав Велики пост, који се завршава молитвеним помињањем крсних страдања Господа, поднетих paди нас људи и paди нашег спасења, и победничким ликовањем свете Пасхе, као да је, на тај начин, потпуна слика подвижничког пута којим треба да иде сваки истински хришћанин који жели да достигне коначни циљ узвишеног предодређења које му је подарио сам Бог — вечну бecкрајну радост богоопштења.
У томе и јесте суштина истинског хришћанства, или православља.
Непријатељ рода људског, видећи после дуготрајне и безуспешне борбе да не може потпуно да сломи и уништи истинито хришћанство, у наше дане изумео је начин како да га „учини безопасним“ за ceбe и претвори га у „со обљутавелу“ У том циљу, npeко људи који су постали његова послушна opyжијa, yкључујући и неке свештенослужитеље, па чак и високе јерархе свете Православне цркве који cy изневерили своју архијерејску заклетву, он, употребљавајући сва средства која су му доступна, са великим, препреденим лукавством, уводи, сада већ у недрима саме наше Цркве, замену истинитог хришћанства „неохришћанством“ и чак проглашава наступање неке тобоже „нове ере’; „нове епохе“ у хришћанству, у којој сва прошлост, као наводно већ „застарела“; треба да буде за6орављена и одбачена јер „противречи савременом животу“ и „кочи општи прогрес човечанства“. Све гласније се чују захтеви: „очистити хришћанство“; учинити га неким другим, саображеним, „духу времена“; а не онаквим какво је оно било од памтивека.
Суштина тог „новог хришћанства’; које неки умесно називају „ружичастим“ или „раслабљеним“ хришћанством, јесте управо у одрицању од подвига, У одрицању од било кaкве борбе са злом 3а правду Божију, за спасење душе. То је хришћанство за показивање [ привидно, спољашње], безвољно, пасивно, неделатно, које се oceћa немоћним пред злом, које препушта злу потпуну слободу деловања у свету, кao u y свакој појединој човечијој души.
Почели су да се шире гласови о потреби што хитнијег сазива Осмог Васељенског Сaбopa, кojи би све те промене у нашој светој, Православној цркви, „озаконио“ и учинио обавезним за све, прогласивши све противнике таквих „реформи“ и присталице изворног православног благочашћа, кoje исходи од својих великих оснивача из далеке прошлости, за „бунтовнике“ и „расколнике“; који заслужују строга „црквена запрећења“. Особито напрегнута бopбa у том правцу, борба против саме суштине свете православне вере, почела је одвремена пропасти наше православне Русије, која је за сав свет некада била прави бедем истинског хришћанства.
Нестало је тог бедема и све се потресло, све се поколебало.
У самој Русији, којом су завладали богоборци и бољшевици, почело је страшно, крваво гоњење истините Цркве, а истовремено су почеле да се стварају „лажне цркве“ — такозвана „жива црква“ и „обновљенска црква“; које су имале за циљ да спроведу у себи идеје замене истинитог хришћанства неохришћанством, на шта смо претходно указали. Прогањање вере није повољна прилика за спровођење уживот таквих идеја и зато те лажне цркве нису имале успеха у Русији. Али зато су те идеје пренесене у слободне земље и тамо су биле врло широко примењиване, додуше, такође не одмах, него постепено.
Први озбиљан покушај спровођења таквих „реформи“ у православљу било је сазивање у Константинопољ у 1923. године од стране жалосне успомене васељенског патријарха Мелетија IV, такозваног „Свеправославног конгреса“; на чијем дневном реду су била стављена питања кao што су: 1) Ожењени епископат, 2) Другобрачност свештенства, 3) Увођење новог календара, 4) Скраћивање богослужења, 5) Cкраћивање трајања постова, 6) Укидање монаштва, 7) Упрошћавање одеће свештенства (са циљем њеног приближавања обичној световној одећи), и томе слично. вeћ из самог овог, само приближног набрајања тачака тог дневног реда види се чему су нагињали ти „реформатори православља“: њихов задатак очигледно је био да yкину у православљу дух аскетизма, или хришћанског подвижништва, кojи je управо суштина православља.
Тада је овај први покушај пропао, а сам њен иницијатор патријарх Мелетије, попуштајући пред негодовањем своје верујуће пастве, морао је да напусти константинопољски патријаршијски престо. Али од тада је живот „отишао далеко напред“ и ти непрекидни покушаји, који су се и даље настављали несмањеном енергијом, почели су, најзад, да наилазе на све већи одзив и разумевање. И ево, у ово последње време, већ пред нашим очима, идеје „просинода“ и„предсаборских саветовања“ почињу да се спроводе у живот, свакако y намери да се, пре или касније, сазове и тобоже тако „неопходан“ „Осми васељенски сабор“, који би и остварио све те „реформе“; променивши свето православље на нов начин.
Ради већег успеха у својој работи и ради што хитнијег постизања својих циљева, ови модернисти либерали, непозвани „реформатори“ православља, каквих и ма већ доста у свим православним помесним црквама, створили су за себе јединствени савез, укључивши се у такозвани „екуменистички покрет“; који је поставио себи задатак да тобоже уједини све хришћане у„Једну Цркву“ која је, наводно због греховности људи и услед нестајања духа љубави, престала да постоји на земљи.
Овај „екуменистички покрет“; у почетку чисто протестантски, образовао је моћну организацију под називом „Светски савет цркава“; заиста светских размера, кoja располаже огромним материјалним средствима и могућностима, а у коју су сада ушле готово све православне помесне цркве, осим наше Руске заграничне цркве.
Међутим, колико је таква организација за протестанте и секташе, кojи cy изгубили једну, истиниту Цркву, у извесном смислу природна (будући да они траже јединство које су изгубили, иако не тамо где би требало и путем каквим би требало), толико је улажење православних у ову организацију противприродно, и не само противприродно него и погрешно и недопустиво. Улажење православних у њу може се разложно објаснити само жељом за стапањем са протестантским светом, отпалим од Цркве, и то, разуме се, одрицањем од истинитог православља, неприхватљивим за православну свест. Ако се ближе упознамо са ставовима које сада отворено заступају ти православни „екуменисти“ и настројењем којим се руководе, лако ћемо се уверити да то улажење и јесте такво – противприродно. У својим јавним наступима ове истакнуте вође „православног екуменизма без икакве гриже савести вeћ изјављују да је главни задатак њихове делатности „уједињење свих хришћана“ по сваку цену, без обзира на ма какве религиозне и догматске разлике. „Ако све хришћанске цркве верују у Христа, онда их Христос, ево, већ уједињује“ — непрестано слушамо ове речи, иaкo ce оне каткад варирају на различите начине, но суштина им остаје иста. Ни речи о томе да право јединство може бити само јединство у истини, управо у истини коју је Христос донео на земљу, и коју је завештао својој истинитој Цркви да је чува, Цркви која није могла бити уништена, него постоји на земљи сада и увек и у векове векова.
Веома жалостан знак духовно злосрећног стања у савременим православним црквама је и то што се идеје „екyменизма“ често уопште не распрострањују „идејно“ и „несебично“ велику yлогy y делу њихове широке при- мене играју каријеристичке и чисто материјалистичке побуде. Бити екумениста већ је постало корисно, јер то обезбеђује и каријеру — брзо напредовање јерархијском лествицом — и новац, са потпуним материјалним благостањем.
Тиме се, углавном, објашњава успех екуменистичкor покрета у последње време. Како је све то бескрајно далеко од истинитог хришћанства, од изворног апостолског и отачког православља.
А ми, синови и кћери Pycкe заграничне цркве, која је остала још слободна од те савремене духовне заразе, морамо да се на сваки начин чувамо од заразе том тешком духовном бoлешћy богоодступничке савремености, добро памтећи упозорење светог апостола: Пазите дoбpo како живите.
Ми, чеда Руске заграничне цркве, нарочито смо дужни да памтимо: не може бити ни помисли о било каквом помирењу или сједињењу духа истинитог хришћанства са духом овога света који у злу лежи, и који нам, противно закону божијем, натура телесно мудровање и одбацује подвиг хришћанског живота.
Такође, дужни смо да имамо на уму да свето православље није само скуп догмата кojи равнодушно и формално признајемо, нити је оно апстрактан систем некаквих умовања, него сам живот — живот у Христу, незамислив и неостварљив без аскетског подвига, коме нас практично учи истинита Христова Црква у току сваког Великог поста, очигледно нам представљајући у чему треба да се састоји тај подвиг.
Без овог подвига нема истинског хришћанства нити спасења.
