Данашње Јеванђеље нам говори о тајни благодарења. Десет прокажених се исцелило. Један од њих се вратио да пода славу Богу и да му принесе благодарење. Зашто се, пак, нису сви они вратили Христу, благодарећи Богу за ово чудо? Зашто не девет од десет? Где су остали?
Зар свакодневно на хиљаде људи не добија исцељење, а у храму на молитви појави се тек неколико десетина. Зар не даје Бог сунчеву светлост за све људе, а тек неколико стотина му за ово приноси благодарност? Зар немају многи од људи и успешан живот и богатство и мудрост и весеље и пријатеље и децу? Где су они? Тек један од десеторице благодари Богу за све.
Ово је општа духовна губа – неблагодарност Богу и људима. Очигледно је да ова болест постаје узрок свих спољашњих несрећа, у које убрајамо и смрт. Али да ли је могуће да ова заједничка несрећа може да обухвати све? Узгред, ми не знамо ништа о десеторици губаваца, а Јеванђеље нам говори да је један од њих био самарјанин. Знамо да су самарјани, по схватању јудеја били народ коме је спасење било сасвим немогуће, народ одбачени, народ кога су јудеји на сваки начин избегавали. И зато што Јеванђеље наглашава да је један од десеторице био самарјанин, осталих девет су по свему судећи били јевреји. Зид који је раздвајао јудеје од овога презреног самарјанина нестао је, јер их је све задесила иста несрећа. Више није имало значаја ко је какве националности, ко заузима какав положај у друштву, јер су сви били на прагу смрти. Страшна болест је све огубане сјединила.
Божији Промисао води човечанство, води наш народ ка сједињењу уједно. Да би сви стали заједно и у својој заједничкој невољи узвисили свој глас ка Господу: „Исусе, учитељу, помилуј нас!“ Међутим, овај јединствени вапај за помиловање може настати једино из јединствене вере у Онога ко има власт да исцељује од сваке смртоносне ране.
Са медицинске тачке гледишта положај десеторице прокажених био је потпуно безнадежан. Само чудесна интервенција могла је да их исцели и врати у окружење здравих људи. Није постојао нико на свету ко би им дао макар и најмању наду. Свако ко је искусио страх од смрти, ужас потпуне изолације, очајања, остављености од свих људи, зна да вапај за милост може да изникне једино из слепе наде: неко и негде, из непознатог разлога и на непознат начин изрекне једну чудесну реч и одједном се појави зрак светлости у мрачном бесконачном људском јаду. Десет прокажених је пришло Христу и њихов је вапај био услишен.
Господ им је рекао да пођу и покажу се свештеницима. И они су поверовали Христовим речима. Али исцељење се догодило тек када су били на путу ка храму. Док су ишли, очистишише се, каже се у Јеванђељу. О када би наш народ схватио да су сва постојећа људска средства за његово спасење већ исцрпљена, већ би буквално као сиромах стао пред Господа, молећи Га једино за милост! Уколико би, савлађујући демонску таму неверја и очајања, сви похитали у храм Божји, да се покажу свештеницима, већ на путу би се догодило чудо: све би се у нашој земљи променило, како о томе непрестано говори преподобни Силуан Атонски.
Али чудо не би помогло, уколико би девет од десет прихватили исцељење на начин на који су то учинили Јеванђелски губавци – као нешто што се само по себи подразумева, мислећи да на крају крајева, пре или касније, уколико уопште постоји, Бог је дужан да их исцели. Они ово страдање нису заслужили. Уколико у свету постоји узвишенија правда, онда ово исцељење треба да се догоди. И догодило се. Они су сретни што су задобили оно за шта су молили. Али ни на крај памети им није пало да узнесу хвалу Дародавцу овога добра. Девет од десет су добили исцељење и изгубили Исцелитеља.
Чини се као да им је Он послужио ради достизања њихових земаљских циљева, а сада (када су задобили оно што су желели) Он им више није потребан. Благо нама, уколико ми данас, дошавши до самога краја, надамо се једино у чудо Божје. Али тешко нама уколико једино тражимо исцељење наших спољашњих невоља, избављење једино од оне невоље у којој смо се тренутно нашли, а не тражимо оно непоновљиво Чудо – самога Христа, без Кога је живот све једнако празан од чуда, све једнако досадан и гњили пред нашим очима. Нема значаја да ли смо у благостању или у невољама.
Многа нам чудеса Господ чини – Сам Он или преко безбројних светих Својих. Нарочито су у последња времена нашој Цркви била дарована толика чудеса, нарочито кроз Царске мученике, кроз све новомученике и исповеднике руске. У сваком је чуду милост Бога Живога, Онога Који се ради нас рађа, облачи у наше тело, узима на Себе тежину наше кривице и греха, читавог нашег обесмишљеног грехом живота и узноси на Свој Крст, да би нам даровао, не привремено олакшање од наших страдања, већ нови живот Свога Васкрсења.
Бог не тражи од нас благодарење због тога што Му је оно потребно, већ зато што је оно потребно нама. Кроз благодарење ми се истински можемо присајединити Њему и свему што је у Њему. Може бити да је нама данас више од свега потребно да се научимо да као одговор на Христову крсну љубав славимо Бога за све, а пре свега за велике жалости и болести, којима нас сада посећује, јер захваљујући њима ми нисмо у стању да се зауставимо на ма чему земаљском. И благодарећи њима ми почињемо да боље схватамо да једноставно не постоји другачији адекватан одговор на милост Божију осим приношења самих себе Њему у благодарењу.
