18.11.2018.

свети Лука Кримски: ПРИЧА О МИЛОСТИВОМ САМАРЈАНИНУ

Христова прича о милостивом Самарјанину,
коју сте управо чули, бесконачно је
дубока и важна за нас, зато бих и желео
да је добро запамтите.

Чули сте је прочитану на црквенословенском језику, па је зато сада чујте и преведену. Чита се Јеванђеље по Луки, глава 10: 25 – 37.

Зашто ову причу сматрам за једну од
Његових најважнијих и најдубљих прича?
Зато што нам је у њој Господ дао истинско
откровење о томе на који начин треба да
се односимо према својим ближњим.

У старини је схватање о ближњем било
крајње уско. Уколико се неко и сматрао
ближњим, то су били чланови породице и
пријатељи.

Није било никаквог милосрђа – то је био
појам достојан презира. Милосрђу су се
подсмевали сматрајући га за слабост и
давање милостиње несрећнима сматрали
за лудост.

А Господ Исус Христос нам у овој причи
открива нашто велико: учи нас томе да
ближњима требамо сматрати свакога
човека, сваког несрећника, свакога коме
је потребна наша помоћ, ма ко да он био.

Самарјани су за јевреје били нечисти,
презрени, никако их нису сматрали за
своје ближње. Али Господ нам у Својој
причи открива да је управо самарјанин,
који је показао милосрђе према несрећном
Јудеју, био његов истински ближњи.

Дакле, у овој причи је Господ Исус Христос
установио као основни и најважнији
закон, као норму хришћанског владања,
управо милосрђе и љубав.

А да ли многи од хришћана и сада, безмало
две хиљаде година након што је ова прича
изречена, сматрају својим ближњима,
својом браћом, све људе?

О како је мало, бесконачно мало, таквих!

До дана данашњег међу људима царује
сасвим другачији закон, а не закон
милосрђа и љубави, који би, уколико би
га прихватили и следили му, преобразио
читав свет, онемогућивши и ратове и ма
какву неправду у међуљудским односима.

Сада је уместо ове узвишене норме, која
је заповеђена Христом, постављена друга,
зла норма – закон силе, руковођене
мржњом и непријатељством.

И до наших дана у неким хришћанским
земљама још увек влада, крајње недопустиви,
греховни однос према људима других
раса, које сматрају нижим од себе.

У државама на југу Америке живи око 60
милиона црнаца. Американци се према
њима односе готово као према псима:
црнцима не дозвољавају да седе у вагонима
трамваја или железнице који су предвиђени
за американце; црнци не смеју поћи у
ресторане у којима обедују американци;
црнце убијају без суда.

А у Јужној Африци је исти такав однос
европљана према хотентотима и досељеницима
из Индије.

Али, да ли треба да говорим једино о овим
екстремним примерима недопустивог
понашања према људима других раса?

Не, не! Ми смо сви криви за овај грех, јер
и многи од нас у својим животима срећу
другачије људе, који нису налик нама,
са лицима монголског, кинеског или јако
израженог јеврејског типа.

Њих не желе да сматрају ближњима, отуђују
се од њих. Веома многи од нас још нису
дошли ни до тога да ближњима сматрају
све своје сународнике, већ за ближње
сматрају једино оне који су им истински
веома блиски: своју породицу, пријатеље,
а у најбољем случају и комшије, људе
свога сталежа, али никако људе других
сталежа.

Ова крајње греховна подела међу људима
се сачувала и до данас, као што је
постојала и у оно време, када је Господ
изговорио Своју чудесну причу о милосрдном
самарјанину. И ова подела међу људима,
ово чудовишно одступање од Христове
заповести о љубави према ближњем доводи
до тога да хришћански цивилизовани
народи чине нечувена, чудовишна зверства
у несрећној Кореји.

Та су зверства тако застрашујућа да
нећу ни говорити о њима.

Али зашто хришћани уништавају несрећне
корејанце? Зар им они нису ближњи?
Уништавају их само због тога што имају
монголски тип лица и жуту кожу и зато
што желе да владају над њима. Колико ће
се још ово дешавати?

Колико ће се још дешавати? Покушаћу да
одговорим на питање.

Изабрани јеврејски народ је више пута
учинио најтежи грех одступања од
истинитог Бога – Јехове, упадајући у
идолопоклонство и то је доводило до
незамисливих несрећа.

Живео је у Јудеји цар Ахав, који је почео
да поштује идоле и у тој мери заборавио
на закон Христов да је у Јерусалимском
храму поставио идол Астарте, а жртвеник
на коме су се приносиле жртве истинитом
Богу гурнуо у страну и на његово место
подигао идолски жртвеник по угледу на
вавилонски.

А у Јосафатовој долини, која је најближа
Јерусалиму, уздигао је златног идола
Молоха, коме је заповедио да се на жртву
приносе деца; ово је заповедио свим
јеврејима и сам им је дао пример, приносећи
свога сина на жртву Молоху.

Био је и један други цар, по имену
Манасија, до крајње границе безбожан и
грешан. И шта онда?

Ма како да су јевреји одступали од
Истинитог Бога, ипак је Он из овог народа
подигао Спаситеља света, који је примио
људско тело, Господ Исуса Христа.

Видите да нема људског греха који може
да надвиси милосрђе и човекољубље Божје.

Од тада када је Господ изрекао своју
причу било је много нарушавања ове
свештене заповести.

И у Француској и у Немачкој су се водили
многи крвави ратови између католика и
протестаната у којима је погинуо огроман
број људи.

Било је бесконачно много одступања од
Христовог закона о милосрђу у свим
земљама у сва времена.

И шта да очекујемо након овога?

Треба ли да очекујемо да се историја
садашњег људског рода заврши онако како
се завршила историја јеврејског народа
– славом Христовом?

Да, да, ово треба очекивати, о овоме је
говорио и сами Христос, о овоме читамо
и у Апокалипсису светог Јована Богослова.
Ево Божијих речи, које је он сам записао:
„Ко чини неправду нека још чини неправду,
и нечисти нека се још прља; а ко је
праведан нека још чини правду, и ко је
свет нека се још освећује. Ево долазим
ускоро, и плата моја са мном, да дам
свакоме по дјелима његовим.“ (Откр. 22,
11 – 12).

Господ трпи, Господ чека, јер је Бог
бесконачно дуготрпељив.

Нека чине неправду американци и други
народи у несретној Кореји, нека чине
неправду и у другим земљама, доћи ће
време када ће над светом засијати,
ликовати света Христова правда.

Она ће засијати када се поново јави
Господ наш Исус Христос, али више не
понижен, већ у застрашујућој слави
Судије читавог света.

Тада ће ликовати истина, велика, света
истина.

Али, желим да вас донекле умирим: ма како
да су страшна злодела оних који угњетавају
мале народе, ма како да су застрашујући
ратови хришћана против хришћана, знајте
да су кривци за ове ратове били и остали
они који су заборавили истинитог Бога,
презрели Господа Исуса Христа и подигли
себи златни кумир.

На Синају јевреји су захтевали од
првосвештеника Аарона да им сачини
златно теле. И овоме златном телету,
иако га је Мојсије онда уништио, све до
данашњега дана настављају да се клањају
они који су одбацили Христа.

Они, они незастити потражитељи злата,
читавих гомила злата, који су стекли
огромне капитале на рачун ратова – они
су кривци за све ове страшне ратове, ова
злодела!

Није народ крив, јер знамо да је огромна
већина човечанства, преко 600 милиона,
потписала закључивање Пакта мира између
четири државе. Они не желе рат и осуђују
злодела у Кореји.

Прости људи су увек били и остаће на
страни мира, у њиховим срцима греје
љубав и милосрђе, они искрено сматрају
све људе својим ближњима.

Будимо и сви ми, мало стадо Христово,
међу њима: замрзимо страшне ратове и
злодела која се у њима чине. Памтимо
причу о милосрдном самарјанину, сматрајмо
за ближње све људе – све без изузетка.

Сматрајмо за ближње све оне којима је
потребна наша брига, јер нам је Христос
заповедио да будемо милосрдни, као што
је милосрдан Отац наш небески.

9. децембра 1951. г.

Оставите Коментар