протојереј Александар Шаргунов: ПРОПОВЕД НА 16. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА

[dropcap letter=“Г“][/dropcap]оспод нам је дао таланте и поверио да радимо са њима. Он не жели да будемо неделатни. Све што имамо, добили смо од Њега. Немамо ништа своје, што припада лично нама, осим греха.

У данашњем Јеванђељу каже се да Христос са нама поступа као човек који је прешао у далеку земљу, дозвао своје слуге и предао им своје имање. Када се Христос вазнео на небо био је сличан овоме човеку. Полазећи на пут, побринуо се о томе да своју Цркву снабде свиме неопходним у време свога одсуства. Христос је њој поверио све што има, једноме је дао пет таланта, другоме два, а некоме другоме један – свакоме по његовој моћи.

Људи имају различите дарове, а и у Цркви постоје различита послушања. И сви су Христови дарови неизмерно драгоцени – купљени су његовом крвљу. Довољан је један талант, да би се са тим богатством живело читав живот и сву вечност. Али овај талант не треба да буде закопан у земљу. Усрђем и трудом, данас нам благовести Господ, може се постићи много у духовном животу. И што човек има веће дарове, то треба да се више труди. Од оних који су добили два таланта, Господ очекује употребу ова два. Уколико се потруде по моћи тога што им је дано, биће примљени у Царство небеско, премда и нису учинили тако много као остали.

Неверни слуга је испао онај који је добио само један талант. Ван сваке је сумње да има много људи који имају два или пет таланата и закопавају их у земљу. Они имају веће дарове и више могућности. Па уколико и овај који је имао само један талант бива тако кажњен, колико ће више бити кажњени они који су имали много, а то нису искористили. Међутим, давно је примећено да они који имају најмање дарова за служење Богу, чине најмање од онога што су дужни чинити.

Неки се оправдавају да нису у могућности да чине оно што би желели, а при томе они не желе да чине оно што би ван сваке сумње могли да чине. Стога они седе и не чине ништа. Заиста је њихов положај жалостан, јер имајући само један талант, око кога би требали да уложе сав труд, они га занемарују.

Сваки дар, пак, претпоставља одговорност. Када наступи време разрачунавања, љењи слуга се оправдава. Иако је добио само један талант, мора да да одговор за њега. Нико неће одговорати за више од онога што је добио, али за оно што нам је било даровано, мораћемо да одговарамо.

„Ево ти твоје!“, говори овај слуга, враћајући свој талант Господу, „Премда га и нисам увеличао, као што су то остали учинили, ипак га нисам ни умањио.“ Као да око њега није ни требало потрудити се. Он признаје да је закопао свој талант у земљу. Он то износи на начин као да у томе нема никакве његове кривице, већ да, напротив заслужује похвале за своју опрезност, зато што је избегао сваки ризик. Тај човек има ниску робовску психологију: „Уплаших се“, каже, „и стога нисам ништа чинио“. Ово није страх Божји, који је почетак мудрости и који весели срце и надахњује на трудове у славу Божју. То је унилни страх који парализује ум и вољу.

Лажна схватања о Богу проузрокују безбожан однос према Њему. Онај ко мисли да је Богу немогуће угодити, па је стога и бесмислено служити му, неће ништа чинити на плану духовног живота. Све што такав говори о Богу је лаж. „Знао сам“, говори, „да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао“, док је уствари читава земља испуњена његове милости. Не само да је лаж да Он жање где није сејао, већ често и сеје тамо где не жање ништа. Јер он сунцем обасјава и даје кишу и неблагодарнима и злима, који му као уздарје говоре попут Гадаринаца: „Иди од нас“. Обично зли људи на Бога полажу кривицу за своје грехе и своје несреће, одбацујући његову благодат.

Господ га назива лукавим и лењивим слугом. Лењиве слуге су зле. Неће бити осуђен само онај који не чини зло, већ и онај који не чини добро. Апостол Јаков говори да онај који зна да чини добро, а не чини, грех му је (Јак. 4, 17). Онај ко се са небригом односи према Божијем делу, постаје близак ономе ко испуњује дело ђавоље.

Стратегија и тактика ђавола у односу на људски род јесте да у почетку направи пустош, празнину, да би је затим испунио црнилом. Због тога што је у Цркви било тако много спољашње побожности, са психлогијом слуге који има један талант, Бог је у нашој отаџбини и допустио инвазију безбожне идеологије, са свим њеним ужасима. А када су се људи заситили комунизма и поново настала празнина, десило се оно чему смо ми сви данас сведоци: на место атеизма долази сатанизам са одобравањем греха као норме (понашања). Погледајте шта се дешава са нашом омладином! Испразност отвара пут безбожништву. Када је дом празан, нечисти дух, са седам још горих духова одлази и заузима га. Док човек дрема, долази непријатељ и сеје кукољ.

Лењиви слуга криви Суд Божји за лишавање свога таланта. „Узмите од њега талант“, говори Господ, „и дајте ономе који има десет таланата, јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега“.

Преподобни Серафим Саровски у своме познатом разговору са Николајем Александровичем Мотовиловим, за време кога му је лице засијало као сунце, људски живот пореди са духовном трговином. Талант је сам по себи мера вредности сребра, новац који је једноставно папир на коме је нешто насликано. Чак иако је то истинско сребро или злато – ипак је само комад блештећег метала и сам по себи ништа не значи. То је мртва ствар, док не буде пуштен у трговачки промет. Тако исто бива и са духовним даровима. Онај ко нема, односно онај ко има све као да га нема, јер га не употребљава за циљеве назначене Богом, чак и оно што има биће му одузето. То се може односити и на читав људски живот, када човек живи као да не живи, као да му живот не припада. А они који са усрђем користе могућности које имају, као да су још и више Богом облагодаћени. Што се више трудимо, деламо, то имамо веће могућности да деламо и у духовном животу. А онај који се не брине о дару који је добио, тај га губи. Дар се гаси као огањ на који се ништа не налаже.

Нико није без таланата, макар једнога. Свети оци говоре, да је један талант управо живот. И чак да и немамо никавих нарочитих дарова, ми можемо живот дати за друге. „Зашто ниси дао свој талант другима?“, пита Господ, „Тада би добио, не мање него онај ко има таланата више од свију“.

На крају крајева, једино Бог зна колико је коме дато таланата. Замислите човека који је интелигентнији на свету и генијалнији од свих у свим областима и води јако активан живот. У самој ствари он не чини ништа друго осим што зарива свој талант у земљу, уколико га посвећује само земаљским циљевима. Јеванђелска удовица која је у ризницу храма дала мање од свих, заправо је дала више од свих, како сведочи сам Господ, јер је у виду своје две последње лепте принела Господу сав свој живот. И многи последњи биће први. Неће нашу вечну судбину одређивати наш успех, већ наша верност, искреност, самопожртвованост. И шта су и највећи спољашњи дарови у поређењу да унутрашњим: са смирењем, са кротошћу, са чистотом и на крају са благодаћу која у тренутку мења све.

Господе!, са радосном благодарношћу Богу и уздањем у Њега говори човек. Дао си ми пет таланата, ево још пет са њима. Заиста, што више ми чинимо ради Бога, то већи дуг имамо према њему за то што нам је дао, тим се више испуњавамо благодарности према Њему.

Видимо радост оних који долазе Господу и радост Господњу. Ово је Пасха Господња и радост светих. Христови мученици, преподобни и сви свети показују Господу своје ране и напоре, као сведочанство верности. „Покажи ми веру твоју из дела твојих“, говори Господ.

Брзо, врло брзо ће наступити дан Господњи и ми ћемо један за другим припадати Њему као што је описано у виђењу монахиње Љубови о преподобномученици Великој кнегињи Јелисавети и оцу Митрофану Сребрјанском. Они на којима се покаже светлост лица Господњег биће вечно живи од ових његових речи: „Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега“.

Дело које ми чинимо ради Бога у овоме свету је мало, веома мало у поређењу са радошћу која нам је припремљена. Заиста, око није видело, ухо није чуло, и на срце људско није дошло то што је Господ припремио онима који га љубе. Та радост је радост Господња коју је он стекао ради нас ценом великих напора и жалости. Ма какви да су наши таланти, ова радост, уколико ми љубимо Господа, припашће нам у пуноћи.

„Време пролази брзо, као река тече“, говори недавно прослављени српски светитељ, свети владика Николај Велимировић, „и ускоро ће, понављам“, каже, „веома скоро наступити крај свега“. Нико се неможе из вечности вратити назад да би узео оно што је овде, на земљи, заборавио, нити да учини оно што није до тада учинио. Зато пожуримо да употребимо дарове које нам је Бог даровао ради стицања вечног живота.

15. септембар 2007. г.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 25. септембар 2017.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци