16.12.2018.

Тако се и дешава у животу. Када човек, не одбацујући Бога и настављајући да му служи на видљив и спољашњи начин, привеже свој живот за земно, што га надахњује, испуњава и постаје центар његовог живота, тада Бог, премда и није изагнан из ње, али се Његова улога у животу своди на минимум, све Божије замире, сваки духовни напредак се зауставља и сећање на Бога се јавља само ретким случајевима, када се појави нека нарочита потреба. Тада душа постаје бесплодна смоква и заморно се протеже њено формално служење Богу, које души не даје ни успеха ни радости.

16.12.2018.

Бог не тражи од нас благодарење због тога што Му је оно потребно, већ зато што је оно потребно нама. Кроз благодарење ми се истински можемо присајединити Њему и свему што је у Њему. Може бити да је нама данас више од свега потребно да се научимо да као одговор на Христову крсну љубав славимо Бога за све, а пре свега за велике жалости и болести, којима нас сада посећује, јер захваљујући њима ми нисмо у стању да се зауставимо на ма чему земаљском. И благодарећи њима ми почињемо да боље схватамо да једноставно не постоји другачији адекватан одговор на милост Божију осим приношења самих себе Њему у благодарењу.

02.12.2018.

Црква нам даје нове снаге за то, да духовно узрастамо, да усходимо „из силе у силу“, да се све више и више исправљамо, да све мање мислимо о земљи а све се више окрећемо ка небу. Што је човек ближе Богу, то више осећа своју греховност, али истовремено у њему узраста осећање близине Божије. И тада покајање постаје радост, као оздрављење након дуге болести, као исправљање након многогодишње ругобне згрчености.
Идимо заједно са Христом и једни са другима, правим путем, не заустављајући се ни на тренутак. Усходимо ка обитељима Царства Небеског, где има места за сваког од нас, уколико се само покажемо достојни Бога.