23.10.2018.

Размислите како се ми лакомислено односимо према тако распрострањеној навици осуђивања. Обично и не придајемо значај овоме греху. Окупљамо се, расуђујемо, расуђивање прелази у осуђивање, у оговарање познаника и ближњих, што уопште и не сматрамо за грех. А осуђивање је управо употреба речи на зло. И ако нама осуђивање постане разонода, као да се наслађујемо њиме, оно ће постати рана која нам разједа живот. Ова рана духовно опустошује онога који осуђује и удаљује људе једне од других, уноси раздор.

21.10.2018.

Један побожни старац који је достигао дубоку старост, на крају је легао на самртничку постељу. Братија га је окружила и горко су плакали због растанка са њим. Старац је, напротив, био пун радости и отворивши своје очи, благо се насмејао. Мало поћутавши опет се насмејао, а након неколико минута тишине, насмејао се и трећи пут. „Ми плачемо, а ти се смејеш“, рекоше му братија. „Да“, одговорио им је старац, „смејем се. Први пут сам се насмејао томе што се сви ви бојите смрти, други пут зато што нисте спремни за њу и трећи пут стога што прелазим из напора у покој“

07.10.2018.

Свакако да нам није пријатно док испијамо лек, гнушамо се и огорчујемо. Дрхтимо и мучимо се, када хирург пружи руку да одсече оболели део. Али ако верујемо да овакво лечење одстрањује смрт и дарује живот, прекидају се болесничке тешкоће и дарује најслађе здравље, онда не само што подносимо горчину терапије, ужасе операције, већ ово и тражимо од лекара и благодаримо му и речју и делом. Тим пре, онај ко је уверен у то да Бог кроз невоље одагнава оно што је штетно из душе, одвлачи је са пута погибли, излива јелеј на греховне ране, кажњава га на кратко време, да би га успокојио и учинио му добро у све векове. Такав не само да осећа олакшање у болестима и утеху у жалостима, већ се са задовољством њима наслађује, као богонадахнути Павле.