31.03.2018.

Присетимо се браћо и сестре, како је Господ заплакао, прилазећи Јерусалиму, како је Он горко оплакао неверје Јерусалима и то што Јерусалим није знао време у којем је посећен. Шта би, пак, било са нашим Господом, уколико би Он сада погледао на нас? Не би ли исто тако заплакао? Зато што када у ове дане погледамо на живот хришћанског света, видимо да је отишао тако далеко од свих хришћанских и моралних начела, да постаје језиво. Неко је безумље обухватило свет, безумље злобе, нечистоте, разврата и лажи! И једноставно је верујућем човеку постало страшно да живи у свету.
Али не треба падати духом и очајавати. Апостол је још давно рекао: „а гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат“ (Рим. 5, 20). Што више греха окружује човека, што је више око њега нечистоте и прљавштине, уколико жели да буде хришћанин, њему је припремљена нарочита благодатна помоћ, и он свакако може да буде хришћанин. Али то ће бити тешки подвиг, јер у наше време хришћанин реално иде кроз овај свет и међу данашње, назови хришћане, као овца међу вукове. Сетите се овога, вољени, а не заборавите ни на то да наступа Страсна Седмица и Пасха, најдивније време богослужбене године. Црква вам у ове дане предлаже пир духовног богатства! Немој морити своју душу глађу, човече, већ тежи да у ове свете дане што можеш више посећујеш храм Божји и тада ће се твоја душа нахранити, наситити и напити духовно на будуће време твога живота. Амин.

26.03.2018.

Господ ће свој Суд почети од Цркве, као што је код нас већ био први, припремни, суд, 1917. године. Кога су најпре почели да убијају? Свештенике. А онда су се дохватили и осталих. Ко је био први на списку државних непријатеља? Патријарх Тихон. Најљући непријатељ совјетске власти. Питаћете се шта је могао кротки Тихон? Он никада није ни нож узео у руке, а камо ли што горе. И зашто је он био тако опасан? Зато што је говорио и сведочио о другом (будућем) животу. И уколико поново буде суд, опет ће почети од нас. И шта? Од нас ће се само перје разлетети. Где нам је храброст? Где нам је љубав? Чак ни у споственој породици не можемо да сачувамо елементарни мир и поредак.

25.03.2018.

Премда и долазимо на исповест, многи сваке недеље, неки се труде чак и чешће а неки чак и ујутро и увече, али на следећој исповести говоре то исто, једне те исте грехове. Зашто тако? Зашто су њени греси нестали, а ми настављамо да се ваљамо у блату својих страсти и ништа на себи не можемо да поправимо? Одговор налазимо у истом овом Јеванђељу: „Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала“. А ми смо туђи Богу. Ми Га не волимо, нас привлачи једино гордост живота, а распети Христос нас не привлачи. Он у нама не изазива састрадање, не изазива у нама благодарност и ми једноставно не желимо да ради Њега ма шта поднесемо. Зато ми и све до сада не схватамо који је смисао нашег живота. Премда смо и крштени и добили дар Светога Духа у Миропомазању, и нама је на главу (стављен) знак, да смо од сада слуге Божје, постризавали смо власи унакрс, али ипак ове истине веома споро улазе у нашу душу. Зато што покајати се за грехе, односно изменити свој живот, изменити своје поступке, речи, осећања и мисли, можемо само уколико снажно заволимо Бога.

19.03.2018.

Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. Та погана страст не само што нам не допушта да напредујемо, него нас и са постигнуте висине руши. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.
Већина гордих људи (како, не знам) заварава се све до смрти уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда.
Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно.
Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце.
Почетак духовног здравља препознаје се у томе што се помисао наша више не хвали природним даровима. А докле год се осећа смрад сујете, дотле ни пријатан мирис мира не може да се осети.
Ко се избави од гордости, лако се оправдава за све остале грехе, као што показује пример јеванђелског цариника (Лк.18,9-14).

18.03.2018.

Хоћеш ли да трчиш тако да задобијеш нетрулежни венац – тада живи суров живот. Да неко не би помислио да избегне ово, апостол и самога себе описује као онога који трчи: „И ја“, каже, „тако трчим, тако се борим“ (1Кор. 9, 26). Како заправо? „изнуравам тијело своје и савлађујем га“ (1Кор. 9, 27). Апостол, који је сасуд благодати, изнурава своје тело и савлађује га. И за кога, након овога, то неће бити неопходно? И немојте помишљати да он има плод сувишне ревности. Не. „Без овога“, каже, „могу доћи у опасност“: „да проповиједајући другима не будем сам одбачен“ (1Кор. 9, 27). Апостол, устројитељ Царства Божјег, путовођ свих ка спасењу, боји се да сам не буде одбачен, уколико не буде изнуравао и савлађивао своје тело. Ко ће се након овога понадати да ће бити саудеоник без изнурвања и савлађивања тела?

17.03.2018.

Да се зна следеће: Бог не теши душу нити јој открива такве ствари ако не постоји опасност и страшна искушења. Чини то само онда када је неопходно, а не без повода и случајно.
Шта да кажемо о толикој љубави коју нам Господ показује да би нас спасао? А ми то заборављамо и због најмањег искушења! Иако се тамо, усред искушења и жалости, налази Христос. Тешкоће и бриге око свакодневног живота не називају се жалостима. Напротив, тако се називају жалости по Христу. Прогони, страдања ради спасења другога, подвизи љубави Христове ради и супротстављање искушењима. То је трпљење несрећа до смрти, Христа ради. Трпљење неправедних ожалошћења и поруга. Када вас сви презиру као прелешћене. Тада Господ праведно теши и радује душу.

15.03.2018.

Дакле, сматрај себе недостојним Светих Тајни, али немој сам себе одлучивати од Причешћа, већ то остави духовном оцу, нека те он одлучи, уколико је неопходно. Схватати своју недостојност јесте твоја обавеза, а удостојити или не удостојити светог Причешћа јесте обавеза твога духовног оца. Ти си дужан да откријеш своју болест своје душе духовном лекару, то је до тебе, а треба ли или не треба узимати лек то зна духовни лекар, то је до њега.

12.03.2018.

Зашто је Он, Сами Бог и Цар читавог света, тако трпељиво, чак весело, понео Крст Свој? Зар не зато да би и ми трпељиво и радосно носили свој крст? Свакако да ми не можемо понети тако тежак Крст, какав је Христос носио на Голготу: ми брзо падамо под бременом на самом почетку нашег пута. Али зато је Спаситељ, знајући немоћ наше душе и тела рекао: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8, 34), односно, узми свој крст по својим моћима, какав можеш да понесеш, уз Његово садејство и уз помоћ других, до своје Голготе или до гроба.

07.03.2018.

Гордост – то је застрашујућа душевна болест, која се веома тешко лечи. Нема мрскијег греха пред Богом од гордости. Свети Оци је називају „семеном сатане“.
Горди излазе из власти Божјег закона, зато сами себе лишавају заштите и покрова Божјег. Они трпе поразе на свим својим путевима. Живећи у телу они су већ мртви душом, и још за живота окушају адска мучења: усамљеност, мрачно униније, тескобу, злобу, мржњу, бесплодност, мрак и очајање.